ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ХРИСТОС И БРЗИНА НАШЕГ ДОБА

Владимир Димитријевић. (Фото: Јутјуб)

Један духовник пита:“Да ли можеш да замислиш да је Христос само један једини тренутак био одсутан из твога живота? Зар верујеш у таквога Христа, Који није стално присутан у твоме животу, у твојој свакодневици, тамо где си са својом децом, са својом супругом, шта год да радиш? Зар си поделио свој живот на добре и лоше, на часне и нечасне делове? Једно је сигурно: Христос није присутан у твоме животу само онда када чиниш било шта што је грешно и, зато, свагда треба да избегаваш свако греховно дело. Али, ако чиниш оно што је добро и што је далеко од свакога греха, погрешно је да мислиш да Господ није присутан у свим тим детаљима твога живота.

Ми смо „одсекли“ Христа од своје свакодневице и сматрамо да смо „духовни“ само када разговарамо на богословске теме. Али, духовник може говорити духовно, чак, и када се уопште не говори о Богу. Он може да говори о другим стварима, о дешавањима актуалним, може чак и да се нашали, а да све његове речи буду испуњене присуством Христовим. Упечатљиво је то што Старци и Свети, који су живели у 20. веку (старац Порфирије, старац Јаков, старац Пајсије, сви ти духовни људи), нису говорили увек и само о Господу: они су причали забавне анегдоте, говорили о текућим догађајима, о историјским догађајима, о најновијим вестима, и у свим њиховим речима је био присутан Господ Исус Христос.“

Али, тешко је срести Христа у брзинама у којима живимо. Владика Николај је рекао да „лагано корача Христос“. А брзина нас прождире, као што каже познати аргентински писац Ернесто Сабато:“При вртоглавој брзини не рађају се плодови, нити има цветања. Својствен јој је страх, човек поочне да се понаша као аутомат, више не осећа одговорност, више није слободан, нити препознаје друге око себе. Срце ми се стеже када видим људска створења у овом возу којим се крећемо вртоглавом брзином,испрепадана и несвесна куда иду, несвесна под којом заставом се бије ова битка за коју се, уосталом, нису ни опредељивали. Човек не може да сачува људскост при оваквој брзини; ако живи попут аутомата биће докрајчен. Спокојство, извесна спорост, нераскидиво су повезани са човековим животом, као смена годишњих доба са биљкама, или са рођењем детета. На путу смо, али не корачамо; налазимо се у неком превозном средству којим се крећемо без застоја, као да смо на некаквом огромном сплаву, или у неком васионском граду, каквих кажу да ће бити једнога дана. Више се ништа не креће брзином човечјег хода; да ли ико од нас више корача полагано? Али вртоглава брзина није само изван нас, она се пренела и на наш ум, који не престаје да емитује слике, те ради као када човек даљинским управљачем мења телевизијске канала и као да скаче са једног канала на други; а можда је убрзање захватило и наше срце, које већ бије ритмом журбе, не би ли све брзо прошло и нестало. Ова заједничка судбина представља за људе велику шансу, али ко се усуђује да искочи напоље? Више не умемо ни да се молимо, јер смо изгубили тишину, али и вапај.

При вртоглавој брзини све делује застрашујуће и људи више не разговарају. Оно што једни другима казујемо више су шифре него речи, више је информација него новост. Ишчезнуће разговора руши договор међу људима, а тиме и могућност да сопствени страх претворе у покретачку снагу која ће га победити и пружити им више слободе. Али озбиљан проблем је што у овој болесној цивилзацији не само да постоје експлоатација и сиромаштво, него и једна узрочно-последична духовна беда. Огромна већина људи не жели слободу, страхује од ње. Страх је симптом нашег доба. Он је толики да бисмо, уколико мало загребемо по површини, могли да уочимо паником захваћене људе који живе руководећи се захтевношћу рада у великим градовима. Захтевност је толика да човек живи по аутоматизму, баца се на посао а да претходно није имао могућност да изговори ни једно хоћу нити иједно нећу.“ Морамо се смирити под силну руку Божју. Последњи је час. Велики пост нас призива да се окренемо Богу и себи, да не бисмо нестали у вртложењу историје која све више убрзава.