ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ХРИСТЕ, ДОЂИ У ИНДИЈУ: ХРИШЋАНСТВО И ИНДУИЗАМ У ДЕЛУ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА
Владимир Димитријевић (Фото: УНС)
ЗА ИНДИЈОМ
Владика Николај је, читавог свог века, мислио о Индији и њеним религијама, писао и говорио о њима: у „Речима о Свечовеку“, главни јунак је Ананда Вран Гавран, а ово дело је на самој ивици опасног синкретизма, јер се, пишући га, Николај опијао дубинама индијске мисли и религије; у „Писмима из Индије“ његов став је много умеренији, а у „Теодулу“, писаном у Другом светском рату, Николај се врло одлучно обрачузнава са паганизмом индиуизма.
Па ипак, он је увек и свагда остао поштовалац народа Индије, због њиховог аскетизма и одвојености од овога света. Он има и текст „Христе, дођи у Азију“, где се моли Богочовеку да овај многољудни континент просвети и обасја Својом светлошћу. Мора се рећи: Владика је Индију, због њене обузетости вечним вредностима душе, ценио много више него обезбожени Запад; али, наравно, знао је за опасности магијског погледа на свет, карактеристичног за индијски живаљ и његову религиозност. Како каже руски хришћански философ, кнез Николај Трубецкој, европском човеку отпалом одд Христа индуизам је близак због његове инфантилне маштовитости, која мами уместо да зове:“У хиндуизму све саблажњава уобразиљу, све опседа машту. Архитектура храмова је величанствена и чудновата, сјај и раскош богослужења поражавају, а статуе богова и богиња запрепашћују чудовишном фантастиком. Такође су и митови хинудизма јарко фантастични и чудно замршени, чиме подсећају на непроходну тропску шуму зараслу у мреже пузавица које се преплићу.“
СРПСТВО И ИНДИЈА
Свети Николај Жички и Охридски је био човек који је свој народ учио да разликује Истину од лажи и машту од стварности. То је разлог због кога се бавио индуизмом: у „Речима о Свечовеку“ Достојевсков Свечовек је противстављен Ничеовом Натчовеку; он је синтеза најбољег источног и западног, а његов проповедник, Ананда Вран Гавран је противстављен Ничеовом Заратустри – Свечовек је, испоставља се, Христос; у „Индијским писмима“ води се стваралачки дијалог са Индијом, а указује се на Богочовештво Христово као кључ за све људске дилеме и излаз из сваког лавиринта тела, душе и духа; у „Теодулу“ се одлучно раскида са заблудама о могућној синтези хришћанства и индуизма, иако се и даље указује поштовање религиозном патосу Индије.
Владика је знао за древно порекло Срба, и сматрао за чињеницу да су негда њихови далеки преци живели у Индији, па је тамошње људе видео и међу српским даљим рођацима. Веровао је, ипак, да Српство, својом вером у Христа, мора бити и изнад агресивног Запада и изнад дремљивог Истока.
ТАГОРЕ У БЕОГРАДУ
Николајев однос према свему што је у Индији вредно видео се приликом доласка, 1926. године, у Београд славног песника Рабиндраната Тагоре, који је, како га описује један новинар, био висок, мало погрбљен старац, са огромном шубаром на глави, одевен у тамножуту индијску хаљину, преко које је пребачен зелени индијски плашт. Тагоре је, у разговору са Станиславом Винавером, истакао да се Европа састоји у борби и авантури, жеђи за влашћу и техником, док је Азија у тежњи за апсолутним. Сада, када је Европа у великој збуњености, јер је освајачка грозница власти и материје потпуно обузела њене народе, због чега је потребно да се смири у додиру с Истоком.
Владика Николај је, у друштвеном дому Хришћанске заједнице младих људи, дочекао индијског песника, и рекао:“Ја вас поздрављам не у име Југословена, или Балкана, већ у име целе Јужне Европе, која треба да сматра за част што је удостојава своје посете један тако велики песник и човек као што сте Ви. /…/Индија је земља хришћанска без Христа, па иако је таква она из дана у дан даје све веће људе чијој се величини почиње да диви цео свет. /…/Ми смо срећни што смо вас могли, велики песниче, познати и лично, како смо Вас већ раније умногоме познавали кроз Ваша велика дела“.
Тада је Тагоре одговорио:“Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим осећањима од осталих западних народа. /…/Ја волим овај народ што има спонтано осећање, што има топло срце које уме да се одушеви./…/Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој љубављу“. У разговору који су водили након ових поздрава, Тагоре и Николај су били, како су новинари записали, скоро увек сагласни.
ИНДИЈСКА ПИСМА
„Индијска писма“ су књига која је настала са циљем да Србима, пре свега интелектуалцима, објасни сличности и разлике између православног Истока и Далеког Истока. У њој се, „прерађени“, налазе и ликови из стварности – монах Калистрат са Свете Горе умногоме личи на самог Владику Николаја и углавном његове ставове излаже; доктор Јевтим је, по свему судећи, Павле Јевтић, један од ретких српских интелектуалаца који су се пре рата бавили индуизмом, а Душан Митриновић из Лондона је Димитрије Митриновић, Николајев пријатељ из младости, који је у Првом светском рату помагао Николају у Енглеској у борби за српску ствар. Овај идеолог „Младе Босне“ касније се окренуо окултном тумачењу света, и остао је близак индуистичком поимању стварности
МИТРИНОВИЋ
Херцеговац (рођен 1887, умро 1953. године), један од идеолога „Младе Босне“, књижевник и револуционар, Митриновић је у Великој Британији постао окултиста великог формата. Пол Селвер о њему пише као о човеку „обријане главе, црнпурасте коже и хипнотичког погледа“. Увек је носио тамну одећу. У његовом присуству Селвер умало није изгубио свест. Још на почетку Првог светског рата, Митриновић је свом будућем адепту говорио о стварању Југославије и занесено хвалио радове свог пријатеља Ивана Мештровића. Онима који су се одушевљавали његовим знањем и идејама предлагао је учешће у добронамерној „отвореној завери“ за спасење света у име “ панхуманости“.
Био је аријанац – није веровао у Божанственост Господа Исуса Христа; циљ му је био синтеза источног и западног окултизма, као и ново човечанство, ка коме води Енглеска, која се налази на „вишој спирали еволуције“. Човечанство је за њега „један велики ум у процесу стицања самосвести“, а оно што у том процесу може помоћи су гностичарска, херметичка, теософска дела, као и источњачка мудрост.
Алан Вотс, који у доба хипи-револуције на Западу пропагирао зен – будизам, упознао је Митриновића пре Другог светског рата у Лондону. Он се сећа: „Окружен оданим ученицима и женама које су га обожавале, живео је скоро тајно у једном „sanctum sanctorum“-y, тако да је изгледало да сваком чини изузетну част ако га позове код себе. А тако је и било. Волео сам га и плашио сам га се, јер су моји пријатељи будисти и теозофи говорили да се бави црном магијом“. Вотс сматра да је Митриновић био припадник древног иницијатичког братства, које води духовно порекло са ишчезлих континената Атлантиде и Лемурије. Тој легенди су припадали и Гурђијев, Успенски, Алистер Кроули, Јогананда, Мехер Баба, Алиса Бејли, Кришнамурти…
Као челник утопистичког покрета „Нова Британија“, Митриновић се залагао за друштво кредитирања, еснафски социјализам (нека врста радничког самоуправљања), регионализацију држава и стварање Уједињене Европе, „Европске федерације“. За ову идеју се, још од младалачког познанства са Василијем Кандинским, борио свим срцем и душом.
МИТРИНОВИЋ И ОКУЛТИЗАМ
Митриновић је веровао да свет пролази кроз три Откровења: прво, претхришћанско, паганско, које Божанство види у свету; друго, Хришћанско, откровење Божанског у једном човеку, Исусу Христу; треће, оно Новог Доба, о божанском елементу у свакој особи – то јест, сваки човек је бог. Веровао је да ће човечанство достићи божанственост – а пут ка томе иде преко политичког уједињавања света. У часопису „The New Age“ од 9. јуна 1921. године писао је: „Федерација Европе, синтеза Европе, први је услов за Савез човечанства, за светску синтезу“. Новодобац из Херцеговине је „трећом силом“ називао остварење „новог поретка“, када ће „сви човекови снови бити дословно остварљиви“.
У књизи „Certainly, Future: Selected Writings by Dimitrije Mitrinovic“, дат je речник појмова које je он користио, са значењима која су под тим појмовима подразумевана. Одредница „Луцифер: гласи: ЗМИЈА ИЗ КЊИГЕ ПОСТАЊА, ПРЕКО ЊЕ ЈЕ СВЕТЛОСТ САМОСВЕСТИ ДОПРЛА ДО ЧОВЕКА. ПРОМЕТЕЈ“.
Николај се дружио с њим, али је, наравно, схватио да тај пут Сре и свет води од Христа. А без Христа нема спасења ни људима, ни народима.
НИКОЛАЈЕВА ЖЕЉА
Главна жења Николајева је да Индија буде хришћанска, а да Срби не забораве ко су пореклом и одакле долазе. Зато он на самом крају „Индијских писама“ каже:
Индијо стара, земљо нам драга,
Земљо нам драга, земљо свих блага,
Од стабла твога и ми смо грана,
И ми смо деца из Хиндустана…
За време Другог светског рата, Владика Николај је написао „Теодула“, у коме се подробно позабавио „догматиком“ индуизма. Записао је, између осталог:“Дај, Теодуле, једну орахову љуску, да у њу сручимо сву човечју мудрост Индије кроз хиљаде година, све Веде, сав Будизам, и све Тантре и Мантре, и целу Махабхарату и тајанствену реч А – У – М.
У једној ораховој љусци моћи ће стати четири основне и главне идеје све индијске мудрости, а то су:
- Душа није прашина ни од прашине, него нарочито бесмртно биће у прашини тела;
- Свет је овај бескрајан у времену и пространству; у њему су све душе, сва тела, сви духови и сви богови; из овога света нема се дакле куда;
- Карма опредељује будућу судбу душе, и
- Аскетизам је неопходни услов стварања нове карме и побољшања будућег живота душе и њеног коначног ослобођења од тела.
Сва величина индијске мисли састоји се у упорном тврђењу, да душа људска није прашина него да она као носилац живота господари над прашином. Сам санскритски назив душе Жива казује, да је живот у души а не у телесној прашини.
Ово сазнање индијско, које су носили до сада милијарде људских бића у Индији, може да постиди оне хришћане европске, који душу са прашином изједначују.
Но индијско учење о вечности и бескрајности овога света представља мрак достојан плача и кукања. Та основна заблуда проузроковала је све друге језиве заблуде Индијана. Јер ако је овај свет вечан и бескрајан, онда нема места за други свет. Онда ни бесмртна душа нема куда да изађе из овога света, него излазећи из једног тела улази у друго, и тако без краја. Та заблуда је Будин камен спотицања, и мајка Будизма. А ту заблуду разбија чак и модерна наука тврђењем, да је овај васионски свет ограничен и временом и пространством, тј. да је постао и да ће престати.
Од тога се рађа нада, да овај светски лавиринт може да има врата и прозоре према једном другом свету, у који би душе људске одвојене од тела одлазиле из ове светске Самсаре.“
Та нада је Христос, Који је Своју Цркву основао да спасава људе и народе.
ЈОШ ЈЕДАН НИКОЛАЈ О ИНДУИЗМУ
Христос је Бог Срба и свих који траже Ваплоћену Истину. Зато је кнез Трубецкој опомињао и подсећао да се не можемо играти са индуизмом и остати хришћани:“Само површан поглед може бити заведен спољашњом сличношћу између извесних појава религиозног живота Индије и одговарајућих појава у хришћанству (умртвљивање плоти, „умна делатност“ у браманизму, свепраштање и самопожртвовање у будизму). Али при озбиљнијем посматрању показује се да су све те активности усмерене у Индији на циљеве који немају ничег заједничког са хришћанским. И сама чињеница да се ове активности, које се и код Индуса и код хришћана увек испољавају на највишим ступњевима духовног развитка, код првих користе ради постизања сатанских циљева (задобијања мађијске моћи или духовног самоубиства), још више продубљује провалију између индијске религије и хришћанства и чини немогућим сваки компромис између њих. Нема компромиса или синтезе између Бога и сатане.“
Ухватимо Владику Николаја за руку, и пођимо с њим ка светлости Господњој. Не заносимо се туђим учењима, ма како на први поглед деловала сјајно и чудесно. Хришћански пут је пут смирења, а не магијског самообоготворења; пут сверадосне Литургије, а не медитативне летаргије.
А Индији, поштујући њену древност и световну мудрост, желимо, као и наш свети Владика, сусрет са Христом, Јагњетом Божјим Које је све људе ослободило греха и смрти, са Христом Који је Смисао човека и света, Премудрост наша и свих који се у овом свету јаве да траже и налазе спасење
