ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЕУ НДХ против српских споменика

Владимир Димитријевић

У бриселској Неовисној Држави Хрватској биће уклоњени сви споменици који сведоче о борби Срба за слободу. У процедури је закон који се тиме бави. Ево шта нуде предлагачи:“И данас се на хрватским гробљима сусрећу гробови и гробнице припадника агресорских и окупаторских војних и паравојних јединица заостали из времена када су делови државног територија више година били под окупацијом српских агресора (1991-1995), а у хрватском Подунављу и под Прелазном управом Уједињених нација за источну Славонију све до 15. јануара 1998. Надгробни натписи-поруке и њима припадајуће апликације на појединим гробовима и гробницама тих покојника очито су и недвојбено противни уставу Републике Хрватске.“

Како је ово постало могуће?

Лако. Ми, Срби ( они „плахи и лакоми“ међу нама, Титови подрепаши и слуге, касније квазикосмополити „другосрбијанци“ и квазинационалисти „тобожрадикалци“ ) нисмо чинили што је требало чинити, и нисмо бранили што је требало бранити – пре свега, историјску истину, без које нема живота.

Срби, жртве хрватских усташа, лишени су, за време Тита, националне припадности, и претворени у жртве фашистичког терора, као да су Јасеновац правили Мусолинијеви Италијани, а не Павелићеви Хрвати.

Велики српски књижевник, Мехмед Селимовић, у својим „Сјећањима“, био је више него јасан:„Ни данас не схватам да је потребно о злочинима појединих националних група за време Другог светског рата говорити обазриво и у завијеној форми. Зар истина, ма каква да је, не би била кориснија? Зар не би допринела да се не понови оно што је било? Опасност да се једна нација злонамерно идентификује са својим злочинцима далеко је мања од опасности да из неочупаног корења зла не израсту нове младице. Знам да је неугодно копати по ранама, нарочито старим, али су српски књижевници доста учинили на раскринкавању и осуди своје војске и осталих политичких група. Остали писци, с часним изузетком Ивана Горана Ковачића, нису рекли истину о својим војним и паравојним организацијама. Из ове коже се не може, и свима нам остаје да понесемо свако свој терет и своју судбину, баш зато што нећемо и не можемо да се идентификујемо са злочинцима и што осуђујемо све злочине над људима и народима. Стид и национални комплекси, због којих ћутимо, неће нам много помоћи, историју и историјске чињенице не можемо избрисати и изменити. Сви обзири и сва уопштавања од којих пати наша историографија, наша литература и наша политичка пракса, већ су уродили негативним последицама, јер се кривице нису истицале и подвргавале осуди и покору, па се сада појављују ревандикације које нисмо очекивали. Ништа није добро што остане необјашњено, нити се историја може градити на прећуткивањима и лажима.”

Тако је говорио Меша – српски историчари и књижевници обрачунавали су се са Дражом и четницима, изједначавали Павелића и Недића, а Хрвати и Титови Муслимани ( са великим М ) својим злочинцима се, за време Брозотопије, скоро да и нису бавили, осим формално, у оквиру приче о „народнослободилачком рату“, у коме су, а ко би други, баш они били перјанице. Позната је судбина оних Срба, попут писца Војислава Лубарде, који су, иако на страни партизанског наратива о Југославији и против „четничке издаје“, имали храбрости да нешто пишу о муслиманском ( или, попут Јована Радуловића, хрватском ) усташтву: одмах су добијали по глави и морали да пређу из „матичних република“ ( БиХ, Хрватска ) у Београд. Иначе, оде глава.

Владика Николај је поручивао, а његов сарадник, прота Душан Поповић, на Николајевој сахрани, 27. марта 1956, објавио:““Нећемо ми правити злочиначке и кукавичке освете над ничијом нејачи. Срби су увек били и остали Божји народ. И у цркви и пред црквом; и у двору и на дому; и на саборима и у војсци – свугде су Срби били отмени и господствени. Нећемо данашњицом ни сутрашњицом да омаловажимо славну нашу прошлост, и да оскрнавимо част нашег светлог оружја. Нећемо ми у крви освете над Хрватима. Ми нећемо као и они, под фирмом Криста и Хришћанства да прљамо наше чисте и невине руке у крви њихове деце, девојака, жена и стараца. Ми нећемо да се служимо средствима њиховим, јер бисмо били као и они. Али, то не значи да нећемо никакву освету. Поготову према онима који се не кају и не признају грех нечувених злодела у историји света. Ми ћемо им се осветити али овако: Када се, ако Бог да, ослободи наша земља тираније, и када се ми вратимо, подигнућемо један храм, широк у ширину и висок до неба. Озидаћемо га тамо, далеко иза Дрине; тамо где су највише злодела починили. Оградићемо га огромним зидом, па ћемо онда са све – четири стране великим словима – ћирилицом – написати овако: „Овај храм подижу Срби у спомен 800.000 најновијих српских мученика: нејаке деце, невиних девица, незаштићених мајки и сестара и оронулих стараца, које на нечувен начин у мукама уморише католици Хрвати, зато што бејаху СРБИ И ПРАВОСЛАВНИ“. Тај храм, како га ја замишљам, биће највећа освета Хрватима, јер ће њих и њихове наследнице вечито опомињати, и гристи им савест за нечувене злочине, које починише над заштићеним робљем српским“.

Ништа од тога се није десило.

И док се данашња Србија о своме јаду забавља, и док се власт обрачунава са студентима и професорима који желе нормалну земљу из које нико неће бежати у иностранство, у бриселској, данашњој НДХ се руше српски споменици, као што се чини и на Косову и Метохији, као што је својевремено чињено у Македонији, као што су монтенегрински конвертити били почели у Црној Гори.
Нема ко да се огласи. Јер, како рече Петар Пајић:»Србин само из ината/ секричетом млатне брата».

ШАНТИЋ НАМ ЈЕ ОСТАВИО АМАНЕТ

Па ипак, чудни су ти Срби. Њихови песници имали су пророчког дара, па нам је Алекса Шантић, видећи шта се спрема, на време оставио песму из које се види како да мислимо ако се нешто овако, попут рушења српских гробова у ЕУ Хрватској, буде дешавало. Зато његовом песмом и завршавамо ово подсећање. Да се не прећути, јер «Ми знамо судбу».

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи –
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикo –
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!