ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ДВА СТАРЦА, ДВЕ ИКОНЕ СА АТОСА

Света гора (фото: in4s.net)

СТАРАЦ МИХАИЛО КАПСОКАЛИВИТ

Био је родом са маленог острва Сими, близу Турске. Отац му је по тавернама свирао бузуки, и од тога су се издржавали. Када је Димитрије Каламијас ( тако се звао у свету, а рођен је 1906. године ), напунио шеснаест година, отац га је повео на Родос да му купи бузуки, и да и овај почне да свира по кафанама, да га наследи.

Док су се враћали бродом са Родоса, Димитрије је ушао у разговор са једном побожном породицом. Човек с којим је разговарао, видевши га како се радује купљеном инструменту, питао га је:

• Шта ти је то?

• Па, бузуки.

• Да ли знаш да колико тај инструмент има жица, толико на њима седи ђавола? Кад ти свираш, ђаволи играју.

Ово је веома погодило Димитрија, и он је решио да све остави и да се замонаши. Отишао је на Свету Гору, и постао послушник старца Арсенија, који је у келију Благовести на Капсокаливији дошао из једног манастира у свету. Побегао је јер су га у свету многи мирјани хвалили. Издржавали су се тако што су правили дрвене кашике, а отац Арсеније је помагао у обитељи Јосафеја.

Млади Михаило је правио изврсне кашике – праве као свећа, глатке, лепе за око. Његов старац је већ прилично изгубио вид, па је дељао кашике прилично неугледне и криве. Једном је неки поклоник дошао у келију да купи кашике. Отац Михаило му је понудио своје рукодеље, али је купац тражио неке друге, лепше. И купио је, са одушевљењем, кашике старца Арсенија, као да је осетио да их је израдио велики молитвеник.

Млади Михаило је био повезан братском љубављу и подвижничким усрђем са монахом Порфиријем Капсокаливитом, у то време такође младим светогорским аскетом. Зато је старац Порфирије тражио да га пренесу на Атос, и сахране поред оца Михаила.

На Капсокаливији је живео велики молитвеник, старац Теопемпт, који је обитавао у некој полуразрушеној келији. Тиховао је у самоћи, а недељом и празником ишао на Свету Литургију, где се причећивао.

Отац Михаило је старцу Теопемту редовно носио суварке ( сушене комадиће хлеба ) и друге потрептштине, а овај га је учио умно – срдачној молитви. Једном је млади подвижник добио крварење у устима, и похитао је свом учитељу, али му је овај рекао да се не плаши – то је од великог молитвеног напора.

Отац Михаило је имао велико поштовање према Светом архангелу Михаилу, чије је име носио. Једном му се војвода војске Господње јавио, и показао му како да правилно упражњава умно – срдачну молитву, како да окреће бројанице, како да произноси речи, како правилно да стоји и како да прави мале метаније.

Када му је старац Арсеније умро, престала је и потреба за дрвеним кашикама – скоро их више нико није користио. Отац Михаило је почео да слика иконе, и то је чинио умешно и са великим благословом Господњим. Насликао је, између осталих, и икону Светог архангела Михаила онаку каквим се он њему јавио. Научио је иконопису и свог послушника, оца Гаврила, који је касније причао да се његовом духовном оцу, док је сликао икону Христову, у сну јавио Господ, сав радостан, и изјавио да је икона лепа, само треба исправити извесне недостатке, што је отац Михаило и учинио.

Од његових икона почела су да се дешавају и чуда. На острву Родос, једном сељаку на путу за Архиполис јавио се Свети Нектарије Егински, и рекао му да на том месту треба подићи храм. Ктитори су подигли дивну црквицу, а од оца Михаила наручили икону. Од ње су почела да се дешавају чуда, а један парализовани Турчин се пред иконом сасвим исцелио.

Старац је насликао и икону Светог Саве са острва Калимнос. Када су је донели у храм, звона су сама зазвонила.

Једном су га посетила два старца која су живела у брдима. Отац Михаило је сликао икону. Одједном, сузе су му грунуле на очи, а лице је поруменело. Било је то дејство непрестане умно – срдачне молитве. Ко је био жељан знања и мудрости, добијао је од њега поуке о молитви.

Када се старац разболео, његов послушник му је направио врећу за спавање са рајсфершлусом, да се ноћу не открива и не прехлади. Једном је чуо гласове из старчеве келије. Ушао је да види шта се збива, а овај му је рекао:“Шта си ми урадио! Затворио си ме у овај џак, и никако нисам могао да се искобељам и устанем пред Светим Нектаријем!“ Јер, у посету му је долазио егински чудотворац.

Био је то врлински монах прве врсте. Није имао много телесних подвига, него је живео умерено и одмерено, али се истицао милосрђем и љубављу према ближњима. Ишао је свима потребитима. Узео је да негује болесног старца Арсенија, последњег послушника чувеног оца Харитона, и старао се о њему до краја.

Поучавао је младе калуђере, а нарочито их учио да се чувају гордости. Говорио је:“Гордељивцу је лакше да се три пута попење на врх Атоса, него да један једини пут каже:“Опрости и благослови!““ И поклоници су од њега примали дивне поуке. Једном проповеднику је рекао:“Причај народу, причај! Видиш ли колико су људи увукли у своје замке комунисти јер им стално прповедају своје лажи!“

Отац Михаило се упокојио 1978. године.

СТАРАЦ ТЕОФИЛО ЛАВРИОТ

Родио се као Тома Капсис 1885, у селу Каниани, близу Ламије. Дошао је као искушеник у Велику Лавру 1910. године, а већ следеће је пострижен за монаха по имену Теофил. Манастир је био идиоритмијски, али је отац Теофил од почетка био неодустајни подвижник – присуствовао је сваком богослужењу, и из стасидије није излазио до последњег отпуста.

Није дозвољавао кршење типика. Једном је за певницом млад монах почео да пева разметљиво, „уметнички“. Старац Теофило му је пришао, и рекао:“Оче, тебе не слушају ни Бог, ни људи. Само те демони слушају и радују се. Смирено, смирено треба појати, да би нам се Бог радовао, као својој деци“.

Живео је веома строго; иако су у идиоритмијама јели месо, он га никад није окушао. Није јео до часа који је самом себи одредио, јер је то називао тајноједењем. Скупио би нешто воћа, али га је јео тек у час трпезе. Старији су му наложили да блаже пости, да се не би упропастио. Оно мало новца што је од управе манастира добијао, није трошио на себе, него на обнову манастирске пекаре.

Био је прво црквењак, па келар, а дужност проестамамена, коју је примио 1935, није дуго обављао, јер није имао снаге да општи са спољним светом.

Док је био келар, изгубио је кључеве од просторија које су му биле поверене. Слабовид, позвао је у помоћ монаха Василија. Све су претражили, али кључева нигде. Онда је рекао:“Урадили смо све што је било у људској моћи. Сад ћу отићи и молићу се Светом великомученику Мини на бројанице, да он нађе кључеве“. Како је ушао у келију и почео да се моли, кључеви су однекуд пред њега пали на под.

Сви су га волели у Лаври и хтели да буду његови ученици. Био је благ и добар са сваким, па је имао леп утицај на братију. Једном је видео два млађа монаха како се свађају. Пришао је и рекао им:“Обојица сте криви. Направите велике метаније и молите за опроштај“. Ови су га послушали, и одмах се умирили.

Једном је имао виђење о коме је оцу Василију рекао:“Било је страхотно, али ником не смем да причам о томе“.

Када је 1964. године прослављена хиљадугодишњица Свете Горе, отац Теофило је чуо да брод са групом жена треба да приђе Великој Лаври и да им монаси у чамцу принесу на поклоњење део Часног крста и мошти. То га је погодило као неумесно новачење, па је од управе тражио да то не чини. Пошто га управа није послушала, он је са другим оцима договорио да се целе ноћи моле на бројанице, да брод не приђе Светој Гори. Време се сутрадан изненада променило, бура је била жестока, и брод са женама је морао да „одступи“.

Када се разболео, отац Василије га је одвео на копно, у болницу. Тамо су га лекари наговарали да једе мрсно док је болестан. Он им је рекао:“Толике године на Светој Гори нисам месо окусио, а сад да то прекршим?“ И није хтео. Држао је и среду и петак. У манастир су га вратили у колицима. Шест јеромонаха је у његовој келији обавило Свету Тајну Јелеосвештања, и он је, у подне, изашао, на ногама, сасвим здрав из своје келије. Јеромонаси су били запањени:“Шта се чудите? Зар нисте служили Јелеосештање? Верујте у силу Свете Тајне!“, рекао им је.

Живео је још десет година, и ниједном није боловао.

На Велики понедељак 1978. ишао је од келије до келије и праштао се са оцима, а на Велику среду је замолио оца Василија да га причести, јер ће кроз два часа умрети. Тако је и било. Упокојио се у 93. години живота, и сахрањен је Великој Лаври баш на Велику среду.