ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Другосрбијанство у доба трампизма/ КЊИГА НА ПОКЛОН

Владимир Димитријевић

ТРАМП КАО ЛИЦЕ НОВОГ – СТАРОГ ИМПЕРИЈАЛИЗМА

Наравно да је Доналд Трамп нова прича светске мегакапиталистичке олигархије ( од Безоса до Закерберга сви су прешли на његову страну, зар не? ), која је постала свесна да преко џендерашења и „заГЕЈавања“ не може више да пљачка планету. Повратак „традиционалним вредностима“ је наратив да би се пљачка наставила, а Трамп је „мушкарчина са Запада“, која треба да парира Путину и Русији као земљи у којој се негују традиционалне вредности. Било како било, Трампово устајање против USAID преваре многима ће помоћи да се ослободе илузија и окова, а домаћи другосрбијански јуришници ће морати да се ослоне на ЕУ фондове, док се оваква ЕУ не буде распала у епохи трампизма као новог цезаризма који се неће тако лако зауставити. Постмодерни глобалистички империјализам, онај „клинтоновско – обамистички“ се руши, а враћа се класични империјализам САД, који тражи Канаду и Гренланд под влашћу Вашингтона. Дакле, Трамп је инкарнација тог новог империјализма. И ту се не треба заваравати.

Ипак, промене се дешавају, и ми смо им сведоци.

Упркос променама, не смемо заборављати штеточинску инерцију другосрбијанства у нас. Ове вишедеценијске СОРОШ ЈУ – ЕС – ЕЈД штеточине и даље вршљају, надајући се да ће опет вратити срећни дани „фондова за отворено друштво“.

И потписник ових редова наставља да се том лажју, званом „Друга Србија“, бави.

О ЧЕМУ ЈЕ ОВДЕ РЕЧ?

Пред читаоцима је још једна моја књига о другосрбијанштини, неотитоизму маскираном у космополитски универзализам.  Она је писана годинама, и разним поводима. Писана је лично, полемично, са страшћу човека који не подноси лаж у име хуманизма и обмане у име „светлије будућности“. Писао ју је човек који, и даље, не може да верује да је другосрбијанштини омражен Владика Николај, истински хришћански космополита, а омиљен Титов слуга и квазидисидент, Коча Поповић.
Другосрбијанство је ударна песница наших непријатеља, који су окупљени у НАТО Западу, јер је покрет њихових домаћих гласноговорника. Као наводни „мали Руси на Балкану“, ми, по њиховом мишљењу, немамо право да будемо жртве, мада смо један од најстрадалнијих европских народа, који је вековима „таргетиран“ зато што је, на граници Истока и Запада, спречавао папство да продире ка Истоку. Усташтво је својевремено било борбени балкански папизам (папизам, понављам, и тиме не поричем постојање часних и честитих римокатолика који нису били на страни Пија Дванаестог и Степинца). Треба да погледамо истини у очи: да смо се на време бавили Србоцидом и да је свет, захваљујући иницијативи наше државе, на време знао све о Јасеновцу, и да је Музеј жртава Србоцида био смештен тамо где је „Кућа цвећа“ (израсле из наше крви), при чему би хрватски ревизиониста Броз био пресељен у родни му кајкавски крај, за нашу судбину би се знало барем као за судбину Јермена. Овако, док чекамо да нас потомци наших џелата осуде за „геноцид у Сребреници“, ми, што рече Његош, „ка` гуске све нешто ћукамо“.

ПОТОМЦИ „БРОЗОСРБА“: ЛУКРАТИВНИ ЈУГОНОСТАЛГИЧАРИ

Реч је и о томе да су другосрбијанци, са свим својим НАТО задацима, потомци оних комуниста који су верно служили „Дебелом Мртвацу Грозу“, како је Тита звао владика будимски Данило. То су потомци оних који су у јесен 1944, у Београду, одржали Антифаштистичку скупштину ослобођења Србије (АСНОС), на којој су се утркивали да Србе оптуже за сопствено страдање у Другом светском рату. Тако универзитетски професор Синиша Станковић, у наступу самолустрације, на конгресу узвикује: „Србија је главни стуб реакције на Балкану и у читавој Европи“, а студент из Ужица Добривоје Видић правда Павелићеве злочине: „Шест стотина и педесет хиљада стрељаних Срба у Босни и Херцеговини, то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца“. Што се чудимо данашњим србофобима међу другосрбијанцима? Они само настављају где је Видић стао.

Другосрбијанци су, уз то, и лукративни југоносталгичари.

Југословенство је било племенити утопизам (сетимо се „Младе Босне“ и младог Иве Андрића), али је, као и сваки утопизам, било осуђено на пропаст. Јер, утопија значи место које не постоји, нигдина. Југославија је била могућа само зато што није било руског цара да спречи погубни утицај англосаксонских и француских геополитичких ложа на балканском простору. Краљевина СХС (касније Југославија) је настала зато што је пропала царска Русија, и створиле су је Велика Британија и Француска да би оствариле своје геополитичке интересе. Титова Југославија је била уклопљена у НАТО поредак против совјетског блока, а маскирала се у несврстаност. Српска елита, у обе Југославије, са ентузијазмом или без њега, што би рекао Бора Чорба у „Лутки са насловне стране“, „статирала је можда у понеком филму“, или „рекламу снимила за ТВ“. Газде са Запада су је „мењале као што размењују речи“, а иза леђа јој „причали вицеве“. Срби су прошли тако да сада, заиста, коначно пролазе као старачки народ у изумирању. Ипак, историја није окончана, а Владика Николај у служби новомученицима убијеним од папских крижара каже: „О страдалци нови под хумкама влажним, победа је ваша над хришћанством лажним“. Упркос свему, живеће овај народ. Борба се наставља. И ово је књига о томе.

О САДРЖАЈУ ОВЕ КЊИГЕ

У првом поглављу, „Пропаст илузија о Западу“, тема је изумирање културе у доба постмодерне. Први оглед је посвећен вези између културе и култа, о којој је писао чувени руски геније, Павле Флоренски, а у „Ламенту над Америком“ дат је поглед на књигу америчког новинара Криса Хеџиза, „Империја илузија: крај писмености и тријумф спектакла“. „Евроскептик, па то ти је“ је текст о заблудама и илузијама Европске Уније, а „Друга Србија против праве Русије: и то траје, не престаје“ се бави русофобијом НАТО квазикосмополитизма у нас.

„За кога, забога?“ је поглавље које се тиче другосрбијанске борбе против Бога и душе, против веронауке и хришћанске културе у нас. Ту је и прича о НАТО прајду у име „људских права и демократије“, о култури смрти која се нуди као постмодерна верзија свеопште среће, о џендеризму као неокомунизму, који насрће на здрав разум и језик сам.

У поглављу „Истор и ја“ дат је поглед на другосрбијанску верзију наше историје: наратив о Стефану Немањи, ђенералу Драгољубу Михаиловићу, као и нападима на Косту Николића, историчара који је показао да титоизам живи и данас.

У поглављу „Прво они“ дат је поглед Борислава Пекића на дисидентство Милована Ђиласа, „Цар је го!“, писан када је Радомир Константивновић имао осамдесет година; бавио сам се и полуписменошћу другосрбијанског журналисте Ђорговића, као и копрокултурном луциферијанком Марином Абрамовић.

У поглављу „Онда ми“ дати су текстови о онима који се не мире са другосрбијанштином понуђене су слике из доба НАТО бомбардовања Србије ( о чему је писао Јовица Тркуља ), прича о покојном министру културе, Браниславу Петковићу, који је покушао да нас ослободи НВО диктатуре, Љиљани Чолић, жени коју су сменили јер је устала против лажи у нашем образовном простору,  о књизи Зорана Аврамовића, који је разобличио родомржњу, о храбрости Слободана Антонића, који већ две деценије сведочи истину против другосрбијанске лажи, као и о историји која је поезија у делу и чину Матије Бећковића.

Епилог књиге се бави нашом будућношћу – ако је буде. Хвала „Саборнику“ из Врњачке Бање који је решио да буде издавач – ипак је, у наше, „политички коректно“, време, знак да смо живи и да се не дамо.

Надамо се да ће ова књига оставити светао траг у нашој културној стварности. Важно је не мирити се са лажју. Важно је волети Истину, Која је Христос.