ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ДРУГА СРБИЈА ОПЕТ ПРОТИВ ХАНДКЕА ИЛИ ШТО, ПОГАНИ, ОД ЉУДИ ЧИНИТЕ ( ВОЈВОДА ДРАШКО)?

фото: Искра

ЛЕГИОН ПРОТИВ САМОТНИКА
Хандке је дошао у Андрићград, и, из руку Емира Кустурице, још једног уметника који се одрекао медијске славе и изложио прогонима глибавих глобалиста да би сведочио истину ( која је, како рече Кафка Јаноуху, можда живот сам ), примио Андрићеву – велику, јер је велики – награду. Због тога се нашао на удару србофобног „региона“, али и домаћих другосрбијанских лумена ( не помињем им имена, осим колективног, новозаветног – легион, јер их је, бар они тако себи ласкају, много ). Шта су учинили другосрбијанци који су, по ко зна који пут, обрукали себе и своје нападајући Петера Хандкеа као „геноцидлију из Сребренице“? Хандкеа, последњег великог европског писца – егзистенцијалисту, усамљеника који никад није стао у сенку колективног идентитета, него је, сам и свој, тужан и брижан, сведочио о човеку после „смрти Бога“? Хандкеа, који није бранио Србе као Србе, него, баш оним неидеолошким, самотно – сопственим гласом, потврдио суште чињенице о свету у коме су медијске лажи срж утварног поретка? Хандкеа, који није пристао да Срби са Косова и Метохије живе у гетоима налик на логоре, него је дигао глас у име човештва, те најређе биљке 21. века?
Зашто су лумени Друге Србије ударили на славног писца? Сви знамо зашто: учинили су само оно што су морали да учине. Оно за шта су, као роботи канцер – капитализма и слуге глобонацизма, програмирани. У име „људских права и демократије“.
ПОЛУИНТЕЛИГЕНЦИЈА НА ДЕЛУ Они су, авај, само полуинтелигенција, о којој је руски философ Иван Иљин писао: „Полуинтелектуалац је човек сасвим типичан за наше време. Он нема довршено образовање, али се наслушао и начитао довољно да би импоновао другима „природном образованошћу“. У суштини, он не зна и нема ништа, али застрашује себе и друге туђим, етикета – формулама: а када покуша исказати нешто самостално, одједном открива своје убоштво“. И још додаје Иљин: „Сложеност и тананост света као Предмета њему је апслоутно недоступна: за њега је све просто, доступно, све се решава лако и крајње самоуверено. За дух он не зна; религија му служи за подсмех; поштење је за њега „релативан појам“. Зато он верује у технику, у снагу лажи и интриге, у дозвољеност порока… И при том је полуинтелектуалац свестан своје полуинтелектуалности: она га погађа, он је не прашта другима, он им завиди, свети се и у свему тражи да буде први: он је незасито частољубив и властољубив“. О томе је, пре Иљина, говорио и Достојевски:„Полунаука је најстрашнији бич човечанства, гора је од епидемије, рата и глади. Деспот, који има своје жреце и робове, деспот пред којим се све клања с љубављу и сујеверјем, до сада незамисливим, пред којим дрхти чак и сама Наука и бестидно и повлађује“.
Тако су другосрбијански „научници“ закључили да је Хандке „геноцидлија“. (Још се, као такав, дружи са Кустурицом, што је тек скандал за њихову визију планете Земље и васколиког космоса). ЧИСТАЧИ ТУЂЕ ОБУЋЕ Иван Шатов, јунак „Злих духова“, кога су убили Верховенски и дружина, препознао је у руским либералима оно што су, данас и овде, другосрбијанци. Либерал, вели Шатов, „само то и гледа како би коме год обућу чистио“. Лакејске душе, па лакејске и мисли. Чак и да сасвим овладају јавним простором, не би им било доста. Руски либерали, каже Шатов, никад не би били задовољни:„Они би први били страшно несрећни кад би се Русија некако одједанпут преуредила, баш да то буде и по њиховом начину, и кад би некако одједанпут постала неизмерно богата и срећна. Не би тада имали кога да мрзе, не би имали кога да презиру, не би имали ничем да се ругају! Ту је само она животињска, бескрајна мржња према Русији, већ органска“.
Органска мржња – то је тајна њиховог „дискурса“.
БИРНАМСКА ШУМА ЈЕ КРЕНУЛА Зато другосрбијанци мрзе и Хандкеа, иако знају да он није никакав „геноцидлија“. Они, једноставно, не подносе народ из кога потичу, и мржња им је једина душевна храна, па је преносе и на људе са Запада који знају шта се на Балкану десило. Одавно су другосрбијански мудраци престали да читају и мисле, а од оглашавања по „друштвеним мрежама“ већ су, како рече онај немачки психолог, дигитално дементни. Зато и пишу такве „бедастоће“.
И шта им је друго остало осим да Хандкеа сведу на „негатора геноцида“? Да би се, опет и опет, потврдила српска кривица, по речи Мила Ломпара: “Оглашени кривима за избијање Првог светског рата, потврђени као криви због измишљене великосрпске хегемоније у Краљевини Југославији, сада смо криви због распада титоистичке Југославије.“
Али, да се зна: лажи више не пролазе. Бирнамска шума се покренула, и никад неће стати.
А Петеру Хандкеу, усамљеном заточнику истине ( без које се, рече Кафка Јаноуху, не може живети ): МНОГАЈА ЉЕТА!