ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ДОСТОЈЕВСКИ И ЕПСТИН

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

НАБОКОВЉЕВА КРИТИКА И ДОСТОЈЕВСКОВА ВЕРА

Достојевски је својим јунацима давао прилику за покајање. То је „неубедљивост“ која је, између осталог, нервирала племића – писца Владимира Набокова. Набоков је волео новог Хомера, грофа Лава Толстоја, а Достојевскове романе сматрао је извештаченим, лишеним описа ентеријера и екстеријера – пејзажи писца „Злочина и казне“, по Набокову, „само су морални пејзажи“. А нарочито га је раздраживала слика убице и блуднице који читају Еванђеље – кад Раскољников и Соња Мармеладова бдију над повешћу о Христовом васкршењу Лазара, то је, по Набокову, врхунац артифицијелности. Али, Фјодор Михајлович је чврсто веровао у бескрајне пројаве Господњег милосрђа, и у животу и у књижевности. Руски писац је, у име Бога Који је Отац, понудио спасење и тешком алкохоличару, Соњином родитељу, који је рекао да ће на дан Суда Христос и за такве као он имати разумевања ( и да ће Богочовек „премудрима и разумнима“, који ће га питати зашто пијандурама прашта, рећи да их прима јер никад нису сматрали да су достојни милости Божје, него су знали да су „свиње“, „образа зверињега“ ), и Маркелу, брату старца Зосиме, који од страшне гордости долази до крајњег смирења, па, док умире, благосиља живот, и Димитрију Карамазову, о чије се срце боре Бог и ђаво…

ЊИМА СЕ НЕ ПРАШТА

Али постоје они којима Достојевски не даје никакву шансу – то су Свидригајлов из „Злочина и казне“ и Ставрогин из „Злих духова“. Они су грешници којима нема опроштаја – иако је Свидригајлов своје богатство дао потребитој деци Катарине Ивановне и Дуњи, Раскољниковљевој сестри, а Ставрогин покушао да се покаје „код Тихона“.

Па шта их је то осудило на вечну пропаст?

То што су силовали девојчице.

Таквима, ни код човекољупца Фјодора Михајловича, опроштаја нема.

Убија се и Свидригајлов, убија се и Ставрогин.

А Достојевског трајно мучи питање дечијег страдања. И не прашта мучитељима деце.

АТЕИЗАМ ИВАНА КАРАМАЗОВА

Кључни аргумент атеизма Ивана Карамазова је управо страдање деце. Иван чак није ни атеиста. Каже да признаје да је Бог створио свет, и да је могућа храмонија на крају света, али он, Карамазов, враћа улазницу за рај који је плаћен макар једном дечјом сузицом. Уосталом, одрасли су криви, јели су са дрвета познања добра и зла, нека им буде шта су заслужили. Али, зашто је крива девојчица коју чудовишни родитељи злостављају, закључавајући је у нужник, а Бога Коме се моли не чује њене молитве? И због чега су хртови растргли дечака, сина убогих кметова? Зар само зато што није сачувао ловачког пса садистичког спахије, па је пас повредио ногу? То ли је тај Божји свет? Ево, каже Иван, ја такав свет одбијам, враћам улазницу.

И пита свог брата Аљошу, духовног сина старца Зосиме, шта би он урадио са убицом детета…А Аљоша, христолики Аљоша, каже:“Да се стреља!“

Да се стреља! Да се стреља! Да се стреља! Нема опроштаја!

НЕМОЋ КОНСПИРОЛОГИЈЕ

А сада да, са Достојевскових романа, пређемо на причу о Епстину и његовој клијентели. Можда прво мало конспирологије, додатне…

У до сада објављеним фајловима, види се да је Епстин човек Ротшилда. Али, нигде нема Рокфелера. А они нису ништа мањи злочинци од Ротшилда. Да ли је то неки обрачун, јер средиште Ротшилда је Европа, са Великом Британијом у срцу, а Америку држе Рокфелери? Или ће се још нешто открити?

То је, драги читаоче, питање сасвим небитно. То би могла бити тема конспирологија пре две – три деценије. Сада је пред нама сатанизам у непатвореном облику: уз утробе пакла куља црна истина последњих времена. Једино што нам је битно да знамо је чињеница да је Епстинов свет легло „свемоћних“ крволока који кољу децу.

Злочини на Епстиновом острву, који су, види се из фајлова, подразумевали силовање малолетница и убијање деце, постављају питање: шта то читамо? Шта видимо и чујемо? Да ли је могуће да је на острву Литл Сент Џејмс превазиђена имагинација чак и најмрачнијих конспиролога?

ШТА СА САЗНАЊЕМ КОЈЕ СМО СТЕКЛИ?

Такво питање поставља Александар Дугин – шта учинити са новооткривеним чињеницама? Како Русија и Кина могу открића о Епстину и његовој банди да уграде у свој антизападни наратив? Можда и не могу, вели Дугин – превише је страхотно да би се рационално тумачило. Инерција се, после свега, наставља – као, бавимо се међународном политиком. Као, преговарамо са Америком и Западом. Као, партнери смо… Али, са киме? Дугин каже:“Мислим да смо сада запали у неку афазију. Покушавамо да наставимо споразуме са Трампом, о Анкориџу, о некој врсти „велике економије“, када у стварности тамо све виси о концу, цео западни систем. Можда разумемо докле су ове елите спремне да иду када се њихов велики догађај заврши и цело човечанство види шта се дешавало иза капака њихових вила и у њиховим мучилиштима. Сада је то јавно познато и они, наравно, могу да прибегну екстремним мерама. Али у стварности, мислим да из овога морамо да извучемо веома озбиљан закључак: сваки наговештај пропаганде Запада, сваки наговештај модерне либералне, економске, капиталистичке културе, цивилизације, науке – све то треба одмах зауставити. Јер сви ови путеви не воде у Рим, већ на Епштајново острво.“

Шта да се ради?

ДУБИНЕ САТАНИНЕ

Апостол Павле је својевремено рекао да ми не познајемо дубине сатанине. А бездан свих бездана је чињеница да сатана ратује против Бога тако што убија бића за која се распео Син Божји. И нарочито воли да коље децу, јер је Христос рекао да је таквих Царство Божије. Епстинови крволоци су то одлично знали. И – настављају. Иду за својим газдом до краја. Надају се да ће, убијајући децу, коначно убити Христа и зацарити антихриста.

Достојевски је, као писац – пророк, наслутио Епстинов свет, пре свега у „Злим дусима“. У том свету постоје човеколики демони какав је Ставрогин. Отац Јустин о Ставрогину пише: „Ставрогин је „горд као бог“ и живи као бог. За њега нема закона; он гордо и хладно потире све. За њега не значи ништа да жртвује живот туђ или свој. Он се одликује необичном способношћу за зло, способношћу која иде до генијалности. Његово биће не може да усхити и занесе никаква људска страст. Ни при најгнуснијем злочину он не може да изгуби здрав разум. И најгоре ствари чини са планом, потпуно свесан до краја.(…) Као оличење крајњег атеизма и аморализма, он је нови тип човека.(…) Између њега, смрзнутог од животног ужаса, и света не постоји ни један нерв љубави.(…) Лице његово потсећа на маску“…

Маска, а не лице: то је тајна „елите“ последњих времена. Ставрогин је насрнуо на дете, и Достојевски му није опростио.

СВЕТ ВЕЛИКОГ ИНКВИЗИТОРА

Такви Ставрогини формирају свет Великог Инквизитора. Велики Инквизитор каже Христу: „Ми ћемо узјахати звер и подићи путир на коме ће бити написано „Тајна“ (односи се на звер и путир из Откривења Јовановог, који припадају Блудници вавилонској, нап. В.Д.) Али тек тада и само тада ће настати за људе царство спокоја и среће (…) Они ће постати плашљиви и почеће да гледају у нас, и да се у страху припијају уз нас, као птићи уз мајку. (…) Они ће немоћно дрхтати од гнева нашег, умови њихови постаће плашљиви, очи њихове постаће плачљиве као у деце и жена, али ће на наш миг лако прелазити ка весељу и смеху, ведрој радости и срећној детињој песмици. Да, ми ћемо их присилити да раде, али у време слободно од труда организоваћемо им живот као дечју игру, са дечјим песмама, хором, невиним играма. О, ми ћемо им дозволити и грех, они су слаби, и немоћни, и волеће нас као деца зато што смо им дозволили да греше.“

Људи последњих времена биће кукавни инфантилци под влашћу сатаниног Инквизитора. Ми и сада видимо, и у нас и у свету, „либералчиће“ који нам певају старе песме о „људским правима и демократији“, а не помињу Епстина. Он им руши снове, па је боље не помињати га, као да не постоји. Али, постоји његов свет, свет сатанин. У коме неће бити никаквих људских права, него само право да те убију и поједу…И тебе и твоје…

АПОКАЛИПСА ПО ШИГАЉЕВУ

Коначно, настаје зверска антидржава крајњег тоталитаризма. Њу је, у „Злим дусима“, заговарао Шигаљев, о чијим идејама јунаци романа кажу:“Мени је његова књига позната, он за коначно решење питања предлаже поделу човечанства на два неједнака дела. Једна десетина добија слободу личности и неограничено право над осталих девет десетина. Ови морају изгубити личност и претворити се у неку врсту стада уз неограничену покорност и постићи низом преображаја првобитну непорочност, нешто попут првобитног раја, премда ће морати да раде. Мере које аутор предлаже за узимање слободе од девет десетина човечанства заиста су изванредне, засноване на природним чињеницама и веома су логичне.  Код њега сваки члан организације мотри на другог и обавезан је да потказује, свако припада свима (…) Сви су робови и у ропству једнаки. У крајњем случајевима клевета и убиство, а шта је главно је једнакост. На првом месту спушта се ниво образованости, науке и талената. Високи ниво науке и талената доступан је само најспособнијима. (…) Способни не могу не бити деспоти и увек су више наносили штете него што су користили. Њих прогањају или кажњавају. Цицерону се одсеца језик, Копернику се очи ваде, Шекспир се каменује. То је шигаљевштина. Робови морају бити једнаки, без деспотизма још није било ни слободе ни једнакости, а у стаду мора владати једнакост и ето шигаљевштине.“

Ето је. Видимо је. Знамо о чему је реч. Зато се, у наше доба, убија висока култура и побеђује вештачка интелигенција.

РЕЧИ НЕМА, АЛИ ИМА ХРИСТА

Немамо појма како да одговоримо на изазов Епстинових кољача. Људски ум је немоћан, људска рука такође. Дугин се нада да би Русија, и симболички и стварно, бомбом могла да уништи Епстиново острво, у које се постепено претвара сав Запад. Ипак, да ли ће тога бити? Или ће се и даље веровати у „дух Анкориџа“?

Или…

Или ће ово ићи све даље и дубље, и пакао ће рикати на нас више но икад што је рикао.

А онда ће сатана, на самом крају историје, изгубити сваки бој са Христом и људима Његовим.

А онда ће доћи и Страшни суд – Епстин и његова банда ће стати пред Бога, као саставни део хорди зла које се од века боре са Светом Тројицом.

ТАЈНА ЗЛА ПО ФЛОРОВСКОМ

Георгије Флоровски је о тајни зла ( које није створио Бог, него је могућност у слободној вољи анђела и људи) говорио:“Корен и садржај зла је у обмани и заблуди. По успелом изразу једног немачког богослова, зло је „баснословна лаж“. Оно је нека измишљотина, али измишљотина која је испуњена неком загонетном енергијом и силом. Зло је делатно у свету и у тој делатности је стварно. Зло уводи у свет нове особине и као да додаје богозданој стварности нешто што Бог није изволео и што није саздао (премда је допустио). И та новина, која у извесном смислу „не постоји“, на загонетан начин је ипак стварна и снажна. Бог није створио смрт (Прем. 1, 13), па ипак је твар потчињена (прождрљивој) смрти, робовању пропадљивости (Рим. 8, 21). Кроз грех је смрт ушла у свет (Рим. 5, 12), и грех, сам будући тобоже стваралачка новина у свету и слободни пород тварне воље и „човековог домишљања“, исто тако тобоже ствара смрт и као да успоставља за твар нови закон постојања, неки против-закон.

У извесном смислу је зло неискорењиво. Ипак, злом изазвана коначна погибао у вечној муци, у васкрсењу суда, није равнозначна потпуном уништењу и пуном укидању бића: таква противтворачка моћ која савршено изравњава стваралачку вољу Божју, злу се не може признати. Опустошујући битије, зло га не укида. И тако, једна таква опустошена, изопачена, лажљива и лажна стварност тајанствено се прима у вечност, премда у мукама неугасивог огња. Вечност мука које очекују синове погибли, са особитом оштрином и жестином сведочи о стварности твари као другој и ванбожанственој природи. Јер, она је изазвана упорним, мада слободним противљењем, самоутврђењем у злу. Тако – и у настајању и у распадању, и у светости и у погибли, и у послушању и у непослушности творевина пројављује и осведочава своју стварност као слободног носиоца божанствених опредељења.“

Вечност мука очекује синове пропасти: гласно и јасно. Њима не прашта ни Достојевски, а не прашта им ни Бог Достојевског.

ВИЂЕЊЕ СВЕТОГ БОГОСЛОВА

Слободном вољом, Епстин и сатанистичка банда су се определили. А тамо, са оне стране – зна се шта их чека: Христос, Бог деце и невиних страдалника. И о томе Свети Јован Богослов, најмилији Христов ученик, каже:“И војске небеске иђаху за Њим на коњима белим, обучене у свилу белу и чисту. И из уста његових излази мач оштар с обе стране, да њиме порази незнабошце; и Он ће их напасати палицом гвозденом, и Он гази кацу вина љутога гнева Бога Сведржитеља. И има на хаљини и на бедру своме Име написано: Цар царева и Господар господара. И видех једнога анђела где стоји на сунцу и повика гласом силним, говорећи свима птицама које лете посред неба: Дођите и скупите се на велику вечеру Божију, да једете меса од царева, и меса од војвода, и меса од јунака, и меса од коња и оних који седе на њима, и меса од свих слободних и робова, и од малих и великих. И видех звер и цареве земаљске и војске њихове сакупљене да зарате са Оним што седи на коњу и с војском његовом. И би ухваћена звер, и с њом лажни пророк који је чинио чудеса пред њом, којима превари оне што примише жиг звери, и који се клањају лику њеном; обоје живи бише бачени у језеро огњено, које гори сумпором. А остали бише побијени мачем који изиђе из уста Онога што седи на коњу; и све се птице наситише од меса њихова. (Откривење 19:14-21)“

Тако ће се завршити мртви животи слугу сатаниних са Епстиновог острва. А Христова победа ће бити вечна, и Његов живот, нама дарован, биће вечан. То је знао и Достојевски, и завештао нам да тако верујемо.