Владимир Димитријевић: Достојан спомена – изашла је књига о Љуби Протићу

БИОГРАФИЈА ЧЕСТИТОГ СРБИНА

Године 2016, на Никољдан, у Господу је уснуо професор др Љубомир Протић. Рођен је 1943. године у Врхпољу крај Дрине, у близини Љубовије. Био је потомак угледне свештеничке породице, због које су и добили презиме Протићи. Први свештеник из лозе Љубомирове почео је да служи Богу и роду око 1630. године. Деда му је био војни свештеник, који је са српском војском прешао албанску Голготу. Од малих ногу васпитан је у вери и родољубљу, који су чинили саму срж његовог бића. Никада није био члан комунистичке партије, нити је крио своје религиозно опредељење. Венчао се са супругом Љубицом у цркви средином седамдесетих година прошлог века, кад је „гуја гују за реп уједала“, иако је већ био асистент на Природно – математичком факултету, а то је, у оно време, могло да му угрози напредовање у струци. Духовна неустрашивост га је ставила под покров Божји, и он је изградио успешну каријеру, без обзира на комунисте и њихова шкргутања зубима. Био је  редовни професор и декан на Математичком факултету у Београду, дугогодишњи директор Математичке гимназије у Београду, директор Завода за унапређивање васпитања и образовања Републике Србије, помоћник министра просвете,  члан Савета Епархије београдско – карловачке СПЦ.

БОРАЦ ЗА ШКОЛСТВО

Овај човек Христов се, међутим, није бавио само науком и педагошким радом, што му јесте био животни позив. Он је, као неко ко је схватио да се не може живети без ближњих, и да је дужност сваког интелектуалца да се за њихово добро бори по мери својих снага, у јавном раду непрестано био на трагу истине и правде. Тако је, деведесетих година 20. века, био један од сарадника изврсног националног часописа „Држава“, из кога је чланке објавио у својој књизи „…рекох…“ А када је власт западних стављеника, тзв. „ДОСократија“, завладала Србијом, Љуба Протић је ушао у херојску борбу за одбрану просветног система од урушавања које су му наменили Сорош и сорошоиди. У време Гаше Кнежевића, Љуба Протић је био директор елитне Математичке гимназије у Београду, и, својим ставовима и изјавама, трн у оку рушитељима школства у нас.

Када је Љиљана Чолић постала министар просвете, и за кратко време успела да поправи најтеже штете које је систему нанела Гашина гарнитура штеточина, Љуба Протић јој се придружио у борби, откривајући јавности шта се дешавало „иза кулиса“. Тако је 18. јуна 2004. у „Вечерњим новостима“ изашао текст о једној од последица њиховог разорног рада,“Реформатори уништили библиотеку“:“Велики реформатори и творци нове српске школе уништили су библиотеку са око 26.000 наслова. Библиотека Министарства просвете и спорта нестала је само једним потезом бившег кабинета Гаше Кнежевића. Уместо да буду на полицама, ове књиге данас испуњавају картонске кутије мемљивог подрума у Улици Драже Павловића.

Под изговором тадашњег помоћника министра просвете Тинде Ковач Церовић да је библиотека застарела, надлежни су позвали момке из студентске задруге који су књиге покупили у кутије без икаквог реда и спустили их у подрум где је до тада била штампарија. У једном дану нестале су и библиотеке и штампарија – кажу у Министарству просвете. – Језиво је било и гледати како књиге испадају из кутија, које су момци бахато вукли низ степенице. А, било је ту литературе која је била неопходна великом броју просветних радника у Србији. Неке од тих књига није имала ни београдска Универзитетска библиотека, а да не говоримо о осталим библиотекама у Србији.

Једна од највећих стручних библиотека на Балкану имала је и јако добро урађену каталогизацију. Ни то није сачувано. Иако су се надлежни позивали на застарелост литературе, чињенице говор нешто друго.

– У периоду између 1999. и 2000. године фонд је обновљен, а и раније су у библиотеку стално стизала нова издања. Тужно је што су у том премештају нестали многи речници, енциклопедије, лексикони… То је ипак некоме требало – огорчени су запослени у министарству.

Простор библиотеке уступљен је тада Одељењу за школско развојно планирање и Светској банци, које се и данас налази тамо.        – Садашње власти покушавају да нађу начина и средства да библиотеку оспособе, али у овој материјалној оскудици тешко је то урадити. Требало је реаговати на време, па књиге преселити у Педагошки музеј или у неку од школа у центру које зврје празне. Ти „вајни књигољупци“ су то морали знати – завршавају своју причу људи из министарства.“ Симболички књигоцид, с циљем распамећивања Срба и њихове деце, уочен је и обелодањен. Љубомир Протић је свим својим бићем устао против гашистичког варварства.

Касније је борбу наставио сарађујући и са Унијом синдиката просветних радника Србије, и као челник Завода за унапређење образовања и васпитања.  Увек се одазивао на трибине које су се бавиле будућношћу нашег школства. Руководио се најдубљом хришћанском човечношћу, која није била спремна да ђаке преда на  растрзање убицама дечјих душа.

Директор једне школе који је преживео нацистички концлогер, новим наставницима своје установе давао је следеће упутство:“Поштовани наставниче! Ја сам један од малобројних који је преживео концентрациони логор. Моје очи су виделе такве ствари које нико не би требало да види: гасне коморе које су конструисали и изградили чувени инжењери; људе које су отровали високоборазовни лекари; дојенчад које су убиле квалификоване медицинске сестре; жене које су спалили дипломци средњих школа и универзитета. Стога ја не верујем у образовање. Моја је молба: помозите ученицима да постану човечнији. Плод вашег рада не сме бити учени друштвени шљам, висококвалификоване психопате, образовни Ајхмани. Читање, писање, аритметика важни су само ако нашу децу учине човечнијом.“

Те речи је могао да потпише и покојни Љуба Протић.

СВЕТОСАВСКИ СРБИН

Љубомир Протић је био и велики борац за правоверје. Потомак старе свештеничке лозе, он није морао да се пита како се треба причешћивати, како постити, како живети. Њему је било јасно да је Литургија „атомско језгро“ Цркве са којим се не сме експериментисати ни по коју цену. Знао је шта је олтар, а шта иконостас. Његов национализам је био светосавски, онакав какав нам је завештао Владика Николај, па није могао да буде ни екумениста – јер, екумениста је квазирелигиозни глобалиста. И зато је покојник увек и свагда био спреман да се бори за „веру једном предану светима“, како каже Свети апостол Јуда Јаковљев ( Јуд. 3). У ствари, он је веру сведочио, мирно, сталожено, разложно, и то је била његова најважнија борба – лични пример као штит, чврста вера као мач против свих војски утвара и привиђења какве су на нас повели домаћи и страни екуменци.

Док је био на челу Завода за унапређење образовања и васпитања, чинио је све да би објавио значајне књиге о нашем духовном наслеђу. Стао је иза обимне и озбиљне студије о мартовском разарању косовских светиња 2004. године, а штампао је, између осталог, и две књиге Жарка Видовића:“…и вера је уметност!“ и „Историја и вера“. Као човек који је учествовао у одобравању планова и програма за наставу у школама Србије, трудио се, свим силама, да се лоше написани уџбеници веронауке замене оним што је вредно и квалитетно. Знао је да веронаука као предмет у школском систему ништа неће користити ако деца не буду научила аутентично православно исповедање, него усвоје измислице палог људског разума.

Гледајући сва наша страдања и поломе, покојник се никад није колебао, нити је пао у очајање. Знао је да је, како рече Владика Николај, „Исус Христос НИ-КА, православна дика“. Само треба остати са Победником, и све ће се издржати. Царства се руше, силници пролазе као сени, моћници вену као јесење лишће, а Христос остаје. И то је Љуба Протић својом смиреношћу, тако ретком код „динараца“, сведочио сваком ко је имао срећу да га сретне.

КЊИГА О ПЛЕМЕНИТОМ ЧОВЕКУ

У издању ИК „Катена мунди“ појавила се „Књига о Љуби“, која садржи текстове пријатеља и сарадника, који осветљавају различите аспекте његове личности, професионалног пута и доприноса науци и друштву. Уредник издања је проф. др Милољуб Албијанић. Из пера његових колега и пријатеља, сазнајемо за неизмеран утицај који је имао на развој математике и образовања у Србији. О њему, између осталог, пише:“Као угледни математичар, Протић је увео нове методологије у наставу и истраживање, чиме је значајно утицао на развој математичке мисли у региону. Његове иновације у образовању поставиле су темеље за савремене наставне планове и програме, инспиришући генерације студената. Протићева интелектуална радозналост није била ограничена само на науку. Његово дело оставља трајни отисак на духовни развој друштва, подстичући дијалог међу различитим областима знања и културе. Његова заоставштина је пример како знање може служити као мост међу генерацијама и културама. Протић је био више од учитеља; он је био визионар који је видео потенцијал у сваком човеку, подстичући их да достигну своје највише потенцијале.“

Овакве људе не смемо заборавити. Они суживи доказ да су људи од части и образа једина будућност нашег образовања.