Владимир Димитријевић: Дисање на трску или Треба ли србска патриотска интелигенција нешто и да поједе

О Драгославу Бокану

Иако се у извесним питањима оцене савремене стварности не слажем са Драгославом Боканом, а не делим ни његов, каткад „граалско – синкретистички“ поглед на свет, морам да кажем: да је, за живота, написао само „Огњене љиљане“ и приредио „Београд, град тајни“, заслужио би трајно место у нашој култури. А он је урадио много више од тога.[1] И да је ово наша држава, Драгославу Бокану би рекли: „Господине, бирајте какав бисте стваралачки посао желели, а на нама је да Вам за то обезбедимо средства“. И, наравно, био му обезбеђен пристојан живот. И Бокан не би изневерио: оставио би свом народу књигу, часопис, филм трајне вредности. Може и уме. То је човек обдарен, способан, радан, начитан, свестан епохе, кадар да одговори изазовима најсавременијих медија. (Што, како рекох, не значи да се са Боканом морамо у свему слагати, или да са њим не можемо полемисати.) Али, Драгослав Бокан, по свему судећи, то неће дочекати. Јер, како рече Петар Кочић: „У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умиријех“. Текст који је тим поводом написао и објавио, по мом искреном уверењу, није плод гордости, него објективности – и баш зато ме је подстакао да пишем редове који следе.

О наслову мог текста

Византијски летописци су тврдили да је опасна словенска стратегија подразумевала да су наши преци, пре но што нападну, умели да сатима, са трском у устима, дишу под водом и чекају повољан тренутак. Тако би изненадили непријатеље. Прођоше толики векови, а србска патриотска интелигенција, која покушава да одбрани свој народ, са свих страна изложен јуришу актуелних србофоба и потенцијалних србоубица, и даље – дише на трску. Само у другом смислу, оном финансијском. Офанзивна интелектуално, она је дефанзивна материјално. То јест, да скратимо: нема куче за шта да нас уједе. А наши противници? Слика је једноставна: петсто заточника (можда ни толико) брани фронт од 500 километара пушкама М 48, а србомрсци долазе са тенковима, авионима и дроновима. Они у својим рукама имају сва политичка и медијска средства, и џепови су им пуни пара које стижу са свих страна, са само једним циљем – да поруше оно што је од Србства остало. И не само да добијају паре из иностранства[2], него им на рачуне уплаћују од наших убогих зарада: другосрбијанске НВО, које раде на „десрбизацији и дерусизацији“ народне свести, примају грдну лову управо од власти ове и овакве државе Србије.[3]

Буџетска линија 481

О томе хаџи Слободан Стојичевић, аутор књиге „Мрежни рат у Србији“, у најновијем интервјуу за недељник „Печат“, каже: „Буџетска линија 481 је ознака за књижење дотација и грантова друштвеним организација у буџетима. Она се односи на грантове које држава и буџети самоуправа дају невладином сектору и још неким друштвеним организацијама и корисницима. И у томе у принципу нема ништа спорно. Али само у принципу. Овде је проблем што је смисао донација под утицајем невладиног сектора постао потпуно изврнут и деструктиван. Ова линија је постала легалан начин финансирања америчких мрежних утицаја у Србији. Одлуку ко ће бити дотиран доносе органи власти у страху од невладиног сектора који је постао практично „пета власт“ или нека врста реинкарнације „идеолошке управе“. Пре 10-15 година, грантови за „невладин сектор“ и његову деструктивну делатност су долазили само из иностранства док данас већ сама држава Србија практично финансира своју разградњу под идеолошком управом страних мрежа. Ако на пример нека локална самоуправа треба да бира коме ће дати новац из буџета: удружењу добровољаца из ратова 90-их или лезбејско-феминистичкој НВО – а Председница Владе госпођица Брнабић треба идућег месеца да одлучује о неком инфраструктурном пројекту у тој општини – шта мислите коме ће општина доделити грант?“[4]

Стварно, шта мислите?

Слике са фронта

Паре које србофобни јуришници добијају заиста су огромне. Да је онима који, речју и личним сведочењем, бране заветне ставове бар део тог новца, истина о ономе што се дешава са нашом државом и народом била би много доступнија. Али, ето: родољубиви сајтови се издржавају од убогих донација обичних наших људи, жељних истине (осим оних, наводно патриотских, који припадају „вучкократским“ круговима, разноразним „аветницима“ Врховног Кловна, који убеђују народ да Кловн лаже Запад, а воли Русију), патриотске новине излазе с мене на уштап (пример сјајне „Геополитике“, која је, опет, постала шестомесечник, мада је, извесно време, излазила редовно), издавачке куће муче муке да издрже на узбурканом „лагунско – вулканском“ тржишту, патриотске радио и ТВ станице делују преко Интернета, са студијима у подрумима, и тако даље, и томе слично. Може ли ико замислити да се у Србији сними неки стварно патриотски филм, са парама из државног буџета? Ко не зна шта се збива у свету производње играних филмова и серија, нека чита анализу моћног и драгоценог србског интелектуалца – филмотворца, Божидара Зечевића.[5]

Згон

Велики србски сектолог, покојни Александар Сенић (отишао прерано, у 29. години, сад већ далеке 2002. године), говорио је да се код нас сви послови у оквиру културно-патриотског фронта обављају на „згон“ (тип кулука у Средњем веку – сам стижеш на место кулука, и са собом носиш храну, а, наравно, после кулучења не добијаш „паре ни динара“). И сви наши интелектуалци, они које сам знао и које знам, углавном тако функционишу: хонорара нема или су минимални, кад идеш на предавање добијаш паре за аутобуску карту или бензин за ауто и изведу те на вечеру (негде немају ни за вечеру, али можеш да попијеш кафу или сок). Добро, знам да има извесних, скоро естрадних, „ведета“ које боље пролазе, и које свој патриотски углед и „урадак“ лепо наплаћују, али њих је стварно мало… У дијаспори је нешто боље, али и тамо нема нарочито организованих снага које сарађују са матицом – и у расејању предавања организују ентузијасти, о свом руху и круху. А што ли је тако?

Има ли нека пара и за непродане душе?

Мислим, објективно – пара има. Има их, рецимо, код извесних у Србској Православној Цркви којој је, углавном, враћена имовина, и која од државе добија лепу помоћ. (Нека, нека – није то спорно; споран је одговор на питање зашто се бар део тог новца не улаже у патриотски фронт у култури; мада, можда се негде и улаже у тај фронт, само већина не зна где тачно, и не види баш јасно.) Улаже се у храмове и конаке, а народ нестаје у складу са песмом „Небеска литургија“ Владике Николаја: „Тесна гробља, а мало гробара“. Ко ли ће ићи у те храмове и коначити у конацима кад се не улаже у живу Цркву којој је, између осталог, потребна и хришћанско-патриотска култура?

А помоћ из већ поменуте дијаспоре? Наша дијаспора, наравно, није баснословно богата, али је, како рекосмо, већи проблем то што није добро организована, па не уме да скупи новац за „рат у култури“ који се води у матици, и да га шаље својима. Или, авај, новац намењен за културу даје на роштиљање и певаче који стижу из матице, да подгреју носталгију. (Мада би, искрено, ваљало размишљати о томе да, пошто ће цела Србија ускоро изумрети и иселити се, неће имати за чим да се буде носталгичан, са све покојним Шабаном и постојећим шабанима у позадини.) Вредело би, понекад, уз звуке носталгије и роштиљ, помислити да патриотска интелигенција у матици треба нешто и да поједе, и да плати рачуне за струју и комуналије, и да не мора баш стално да „дише на трску“. Јер, нити ће их финансирати Вашингтон и Брисел, нити ће се накачити на буџетску линију 481, такође надзирану из Вашингтона и Брисела.

Упркос свему, борба се води. Да је култур-патриотска интелигенција у матици чекала те паре, од ње ништа не би ни било. Она се, опет о свом руху и круху, бори колико и како може. А може, јер мора. Да не помињем свима позната имена наших интелектуалаца који, неплаћено или слабо плаћено, пишу, говоре, држе трибине.

(Добро, с обзиром на актуелност, ипак морам да поменем бар два имена, која су напустила престоничку удобност и кренула на далеки пут: Мило Ломпар и Милош Ковић у овом часу, као да су у тинејџерским годинама, језде северноамеричким континентом, и обраћају се нашима сведочењем о Косовском завету и неодустајању, као у некој новој, трезвено – отаџбинској, верзији Керуакове „On the Road” приче[6]. То је стварно за похвалу. Јер, могли су да седе код куће, а после свега што си написали, рекли и учинили, нико им то не би замерио. Напротив!)

Похвале

На представљању сајта „Стање ствари“ у суботу, 31. августа 2019, у надахњујуће герилском подруму Удружења „Ћирилица“ (и они заслужују сваку похвалу за своју борбу у култури) рекао сам да намеравам да напишем низ похвала онима који су још живи, а који нашу захвалност заслужују. Доста ми је, често лицемерног, слављења само покојника. И ево скице за будуће похвале.

Да поменем чудесног Владимира Меденицу, витеза културе, који је, на својим плећима, пренео планине руске философије и књижевности у Србију, без паре и динара, телесно крхак, а духовно челичан; његова библиотека „Логос“, коју није подржавала ни званична Русија ни званична Србија, пример је шта вредан човек, чак и везаних руку, може да учини ако жели да твори (парафразирао сам Достојевског). За Меденицу Бокан с правом каже да је „добио силу по мери (и величини) свог смирења и његов поглед апсолутне посвећености другима га је умањио толико да он и не признаје да заиста постоји, а камоли да је „значајан“. И зато је највећи, јер се толико умањио.“[7]

Или др Радомир Батуран, који часописом „Људи говоре“, што га, донкихотовски, објављује у Канади, одржава темељну везу матице и дијаспоре.

Или Сава Росић, госпођа разумна, која је толико руских књига превела на србски, такође не тражећи паре ни динара (од Дугина до Кара – Мурзе, од Зиновјева до Вознесенске ).

Или мој драги брат у Христу, Жељко З. Јелић, трагалац за високом баштином наше дијаспоре, који се бавио и Владиком Николајем и протом Димитријем Најдановићем и Милутином П. Деврњом и Марком С. Марковићем.

Или Раде Јанковић, адвокат из Бољевца, који је својим књигама попут „Злог доба“ и „Доба раз-ума“ обележио нове домете хришћанске мисли у нас.

Или намерно прећутани и прецртани Момчило Селић, књижевник и мислилац чији је роман „Тарин луг“ незаобилазно дело које тек чека своје тумаче, и чији је „Српски лист“ остао парадигма националног Интернет издаваштва.

Или велики заточник Книнске Крајине, књижевник Срђан Воларевић, умник и отачаственик какви се ретко срећу.

Или писац и издавач Светислав Пушоњић, са својом издавачком кућом „Виогор“, која се не да моди и тренду, него сведочи шта вреди. Читање његових „Идола поробљеног света“ лековито је.

Или Далибор Муратовић, издавач „Психолошких белешки“ србског Винстона Смита, др Драгана Крстића, највећег сведока брозоморе, тог трајног рата против Срба!

Или Родољуб Лазић, правник и светосилуановски православац, који је први (сад је, после дејства Фанара на Украјини, то лако видети!) својом књигом о лажној теологији апологете смртобожја, митрополита Зизјуласа, објаснио шта нас чека на крају пута криптопапистичке теологије коју дотични заговара.

Какви су то људи, у каквом времену!

(А нека ми опросте они које не поменух, а истински их поштујем, волим и настојим да их уочим и препоручим јавности.)

Мудри су то људи, баш онако како Владимир Меденица дефинише мудрост: „Мудар је онај ко се сећа са осећањем, чију мисао прате осећања, чија је мисао прожете осећањима, ко памти са благодарношћу и дубоким поштовањем, ко гаји љубав према неком те га у памћењу васкрсава“.[8]

Ови људи воле своје претке, и желе да живе за потомке. Да им нешто предају. Да то буде Предање.

Светла успомена као захтев пред нама      

„Запамтите, Владимире: највише што србски интелектуалац може да постигне је да га не воле, али да га уважавају“, говорио ми је велики учитељ Завета, Предраг Р. Драгић Кијук, отац „Катене Мунди“, енциклопедије његовог народа који опстаје на светским веригама.

Размишљајући о њему, парадигматичном, који је целог живота плаћaо цену неодустајања и непродатости, не могу а да не цитирам Кијуковог сарадника и поштоваоца, политиколога и аналитичара Александра Павића, који је, описујући га, дао, у свом огледу, „Живи Кијуков дух“, слику србског интелектуалца какав треба да буде пред „силама немерљивим“:

Из Пеђе је, из зеница које су светлуцале из дубине неког искона ка којем те је његово присуство магнетски вукло, из осмеха који је перманентно, обухватно титрао у распону између благе, неосуђујуће, скоро васпитне ироније и смиреног духовног усхићења, једноставно избијала не само његова, већ и колективна делатна – не поробљена, застрашена или заглибљена у инерцији – српска личност, са свим оним што је кроз векове сакупила, и што ју је довело до тадашњег тренутка, до тадашње реченице разговора. Привидно „сам против свих“, не припадајући ниједној струји моћи, лишен било какве институционалне или партијске подршке, гурнут у перманентну материјалну неизвесност, он се носио као да је малтене изасланик самог цариградског василевса, или цара Душана, као да иза себе има небројану војску оклопника и овлашћених империјалних чиновника, а не само своје добро име, породицу, пријатеље, веру, знање, памћење и бескрајну отвореност ка новом. Пеђино живо сведочење је од врсте која је истинска делотворна – свест о тешкоћама, поразима, огромној снази противничких сила, вековним тумарањима, одступањима и падањима, скоро безизлазном тренутном положају и крајње неизвесној будућности, али без и трунке патетике, кукања или резигнираности (она која се изражава да би провоцирала или подстакла се не рачуна). Штавише – са полетном спремношћу да се већ следећег тренутка ступи у нову борбу, или настави нека скоро или давно замрзнута, па чак и заборављена, ношеном живом, самоподразумевајућом вером у гесло Владике Рада, „нека буде што бити не може“. Оном ко можда претходно није разумео тај парадоксални темељ науке вађења победе из чељусти привидног пораза – само би му се казало кроз живи сусрет са Пеђом. Да, све је изгубљено, пропали смо, воде нас најгори, окружени смо џелатима, разоружани, упропашћени – и? Па, наравно, идемо даље, јер већ следећи напор може управо да буде онај који је спасоносан, који све преокреће. И осећаш да ће тако бити, да ће победа неминовно доћи, кад себе довољно гурнеш, тако да и они око тебе немају куд, кад у довољној мери раскрстиш са сумњама, малодушношћу, дефетизмом и незнањем које те скоро несвесно заробљава у привидној безнадежности тренутка.[9]

Такви морамо бити, јер смо Срби, народ Господњи, са свим својим манама и гресима и са истинском неопходношћу покајања, да се, овако непокајани, више не бисмо брукали пред Богом и прецима. И издржаћемо, са све пушкама М 48, против тенкова, авиона и дронова страних и домаћих србофоба.

Али, ипак, србски патриотски интелектуалци треба нешто и да поједу. Не може се стално дисати на трску.

извор: СТАЊЕ СТВАРИ