Владимир Димитријевић: Дигитална деменција и морална неурачунљивост или урушавање глобонацизма

Пише: Владимир Димитријевић

ЧИТАЈУЋИ АНТОНИЋА

У тексту Сободана Антонића о другoсрбијанским бедастоћама посвећеним аустралијском злостављању Новака Ђоковића, врхунац су искази о томе како је због људи попут Новака шест милиона становника планете умрло од короне, и да су попови билдовали у теретанама испод храма Светог Саве, a онда ишли у рат да убијају Бошњаке.(1)

Као прави др Дулитл за Другу Србију, Антонић је показао у чему завршавају они који су, у име „космполитизма“, мислили да су најлепши, најбољи и најпаметнији, и да су све то сами открили.

Код њих је, ето, захваљујући развоју Интернета и друштвених мрежа, на којима морају да се оглашавају да би остали у игри ( и на игли новца који стиже из Империје ), узнапредовала дигитална деменција. А морална неурачунљивост је достигла врхунац.

Аутошовинистичка самомржња утиче на разум, наравно. Јер, као што сам већ много пута писао, идентитет није капут, него кожа.

А и биолошка старост има улогу. Али, да не бих био оптужен за ејџизам ( кад је Лујза Чиконе постала баба и пропала као лик непотребан машинерији забаве у Новом поретку, све који јој кажу да је труба оптужује за ејџизам ), прелазим на праву причу – причу о савезу елита.

САВЕЗ ЕЛИТА, СТАРИ И НОВИ

Пишући предговор за књигу „Савез елита“ чувеног историчара, Фрица Фишера, Андреј Митровић укратко излаже саму суштину те студије, то јест да је „у јулу 1914. вођство Рајха само тражило погодну технику објаве рата, прикривајући своје намере мирољубивошћу; акција је полазила од Немачке и није била изазвана осећањем угрожености; није реч о канцелару Рајха, него о друштвеној елити и њеној политици; тадашња ратоборност је била само део континуитета тежњи за светском моћи која се хтела остварити по цену рата и извирала је из унутрашњег односа снага; традиционална елита је ширењем и јачањем своје државе хтела очувати конзервативни друштвено-политички систем и тиме своје вођство, а Фишер ничим не пориче удео других сила у заоштравању међународних односа крајем 19. и почетком 20. века, него очевидно претпоставља да је у епохи империјализма свако на свој начин допринео настанку прилика из којих је настао општи рат; он је само, како изрично истиче, истраживачки усмерен на политику једне силе, што је ионако пребогатог садржаја.“(2)

У глобалној Империји такође постоји савез елита – у Вашингтону и Бриселу ( или, ако хоћемо прецизније, у средиштима мултинационалних компанија које постављају у смењују владе у себи потчињеним земљама ) одлучује се шта ће се и како ће се радити, а земље са периферије се, једноставно и без поговора, потчињавају.

СЛЕТАЊЕ НА ГЛАВУ

Тако су код нас увели џендер теорију – почело је као тобожња борба за равноправност жена, а завршиће се као на Западу: пођеш у МУП и прогласиш се за жену ( без операције промене пола ) и одеш, као у Швајцарској, иако ти се ништа од полних органа није променило, пре времена у пензију.(3) Или, као у Калифорнији, где се двеста мушких робијаша прогласило за жене, и отишло у женски затвор да наставе издржавање казне, са све оригинал органима, спремним за напаствовање правих жена.(4)

Као што је у Немачкој уочи Првог светског рата постојао савез елита чији је циљ био империјални тријумф ( знате оно из наставе историје у основној школи: једно су узроци, а друго поводи за рат), тако и данас постоји мондијалистички савез економских и политичких елита, који би да свет претвори у своју прћију, и да наметне лудило ( од џендера до коронократије) као норму. То јест, глобонацистичке елите центра и периферије су, на врхунцу своје моћи, упале, скупа, у фазу деменције ( дигиталне ) и неурачунљивости ( моралне). И потонуће је све дубље. Жури им се, и греше у тој журби ка свету којим ће, како мисле, заувек владати.
Као што је рекао неко од мудрих – кад је пао са небеса, ђаво је слетео на главу, и од тада је ћакнут, па своје планове никад не може да спроведе а да нешто не забрља.

КАКО ТО ИЗГЛЕДА У ПРАКСИ

Да бисмо ово објаснили, погледајмо два примера са Балкана – како демонска мржња србофобе спречава да оствари рационалне, макар и подле, циљеве. Ево државе Хрватске. Независне. Да за време Туђмана нису укинули конституционалност Срба и да нису почели да их киње, да су кренули „мекшим“ путем ( ви сте наши равноправни грађани, хрватски Срби, државне службе су вам отворене, сви универзитети су ваши, ви сте хрватски – то значи еуропски – Срби, а не примитивни Србијанци ), за двадесет година би сви Срби из Хрватске били Хрвати: својом вољом и трајно. Овако су кроатосрбомрсци приредили „Бљесак“ и „Олују“, и преко двеста педесет хиљада Срба из Хрватске ће заувек остати Срби, и заувек ће се сећати ко их је и зашто протерао.

Арбанаси на Косову и Метохији су такође могли да стигну не само до Ниша него и до Краљева, само да су остали у саставу државе Србије. Ушли би у изборне процеса као трећина бирачког тела те државе, и сви србијански политичари би им се додворавали, па би, брзо и једноставно, добили власт коју имају у Северној Македонији. И, наравно, демографски би напредовали до Краљева и даље. Под утицајем НАТО Империје и своје србофобије, они су, међутим, потегли оружје и стекли „независност“. И на њима се испунио онај графит:“Кад ја тамо, а оно међутим“…

Срби почеше да се поздрављају:“Ове године у Призрену. Ко ће да чека наредну годину?“

Србе су НАТО и Арбанаси протерали са Свете Земље, али су и протерани и њихови сународници заувек постали свесни Косовског завета и решени да се не одрекну Косова и Метохије, док Арбанаси масовно беже из својих области, и остављају пуста села и градове. А морал, последњи патријархални морал на Балкану, арбанашки морал, нестао је.

ЧЕМУ СЕ НАДАЈУ ДЕМЕНТНИ ГЛОБОНАЦИСТИ

Дементни глобонацистички олигарси верују да ће, свим расположивим средствима, човечанство приморати да падне на колена пред њиховом деменцијом која има војну, политичку и економску силу без преседана у историји. Журе, јуре, руше све пред собом – само да стигну на циљ. А могли су, да нису ударени у главу ( као и отац им ђаво, који мрзи не само оне што су Божији, него и своје слуге ), да развуку процесе стварања Новог светског поретка до 2050, и ствар би била решена.

Узмимо само причу о „златној милијарди“. Отпочео је, назаустављиво, процес одумирања светског становништва, што се дешава свуда – чак и у Кини.(5) И ишло им је, олошу банкократском, наметање електронског концлогора, и фармакократије и вакцинократије и сваке лудости и лажи за коју су луциферски способни. Али, они су хтели да убрзају ствари, кренули са корона – тиранијом, кренули са „Великим ресетом“. И – проваљени су. Човечанство је устало против крволока маскираних у филантропе. Та побуна је озбиљна. Како би рекао Александар Дугин – у току је Велико буђење човечанства против Великог ресета њушки какве су Шваб и Сорош.

А све се десило у доба коронократије, у коју су се глобонацисти надали као у озбиљан и трајан хируршки захват на мозгу човечанства. Кренули, полетели, па пали…

КАКО СЕ СРУШИО СВЕТСКИ ПОРЕДАК

Опет Дугин:“Светски поредак се срушио. Или се већ срушио, или је на путу да се сруши: светски систем неће моћи да се врати у стање пре коронавируса. Питање није више колико ће се брзо догодити, јер се то уопште неће догодити. Пред нама је потпуно непредвидива будућност. Било је потпуно предвидива до последњег тренутка – сви су једино расправљало око тога да ли сада или касније, сви су се расправљали о брзини, али не и о смеру. Човечанство је кренуло ка објектно-усмереној онтологији, једној светској влади, различитим брзинама – неки су се ослањали на став да их воде у кланицу (као у Русији), Кина је покушавала да се укључи у процес у складу са сопственим интересима, да јаше тигра, да проклизава између затворености и отворености (имала је о томе барем бољу перспективу) – али сви су се кретали у истом смеру. Сада смо дошли до тачке у којој је немогуће то наставити, дошло је до проблема, темељне кризе учинковитости управљања системима контроле…

Вирус се појавио у срцу глобализације – уз отворене границе, могућност путовања било где, уз светску економију потпуно зависну од делокализације (производња на једном месту, финансијски центар на другом, политичка управа на трећем, војна на четвртом…). Разбацане центре утицаја широм света и отворене границе, отворена друштава, суоченост са коронавирусом учинила је неспособним да се носе са овим изазовом (са развојем вакцине или са заустављањем ширења вируса), да одреагују на епидемију.

Глобално ширење вируса брзо се претворило у fait accompli – нема вакцине, нема ефикасног деловања – сва су друштва почела да преживљавају најбоље што су могла, сва су се друштва затворила. Уверени смо да је ово привремено, да ће се све ускоро отворити – али, нема ничег вечнијег од нечег „привременог“. Не само код нас, него било где. Реакција народа, влада, административних система на коронавирус била је иста – затворити се. Да се не отварају још више, да се не окрећу транснационалним структурама (које би морале да доказују своју учинковитост у овим условима) … Напротив, сви и свуда, све је затворено: региони и државе су затворене, људи су били присиљени да остану у својим кућама, читаве земље су затворене, јавни центри су затворени – све је затворено. Ово је био једини ефикасан одговор на претњу од коронавируса. Либерализам и глобализам су створили најповољније услове за ширење глобалне заразе – а када је до тога дошло, нису имали одговора. Читав систем је неефикасан. То је суштински закључак.

И, шта даље? И, како ћемо да изађемо? Када излазимо из карантина? Али, најпре морамо да разумемо да је оно што се догодило бесповратно. Мит о последњем, једином полу – западној будућности, либерализму, људским правима, цивилном друштву, глобализацији, капитализму и његовој безусловној ефикасности – пропао је. Свега тога више нема.“(5)

Чујете ли? Свега тога више нема.

ИСТОРИЈА СЕ НАСТАВЉА

Биће још историје. Авај, крваве, авај – трагичне: али ће је бити. Биће, по свему судећи, и рата – што не дај Боже! ( Ко жели светски рат, рат му био у кући ). Али, једном и заувек: идеје дементних охлократа неће се спровести, нигде и никад, до краја. Свет устаје. Наравно, они у очају могу повући читав тај свет у ратни понор – међутим, ни онда нису победили. Могу се крити у својим подземним склоништима, али тек тада нису победили.
Победио је и победиће Бог, Коме, како рече Владика Николај, нису потребне брзе, него трајне победе, и који чека на буђење човечанства из дигиталног дремежа и укочености виртуелног. На нама је да, по сваку цену, будемо на страни Победника. Позван или непозван, Бог је присутан, знали су још и антички Грци.

Као што су знали и наши стари кад су певали:“Жари, пали, удбински диздаре, ред ће доћи и на твоју кулу“.

Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.

Остале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

УПУТНИЦЕ ( 8.2.2022)
1.https://pravda.rs/2022/1/14/slobodan-antonic-sumanute-omraze/
2.https://www.scribd.com/document/258396285/Fric-Fi%C5%A1er-Savez-Elita-O-Kontinuitetu-Struktura-Mo%C4%87i-u-Nema%C4%8Dkoj-1871-1954
3.https://ifamnews.com/sr/svajcarski-penzioner-postao-zena-i-ranije-otisao-u-penziju
4.https://ifamnews.com/sr/ludilo-na-pomolu-zatvorenitsi-se-izjasnili-da-su-zhene-prelaze-u-zhenski-zatvor
5.https://balkans.aljazeera.net/news/world/2021/5/11/kinesko-stanovnistvo-proteklo-desetljece-imalo-najmanji-rast-od-kraja-sedamdesetih
6.https://www.geopolitica.ru/sr/directives/duginova-ekspertiza-globalizacija-je-ukinuta-i-shta-dalje

Извор: Правда