Владимир Димитријевић: БРУТАЛНА РЕНЕСАНСА И СВЕТ У КОМЕ ЖИВИМО: СВЕДОЧЕЊЕ АЛЕКСЕЈА ЛОСЕВА
УМЕСТО УВОДА
У оквиру своје рубрике у „Печату хуманистике“, потписник ових редова ће, у наредном периоду, настојати да доноси преводе руских и европских философа који нам казују много о прошлости, нешто о садашњости и битне ствари о будућности. Философија је, као и увек, најбитнија у доба великих сумњи и критичких преиспитивања света и човековог места у њему. За почетак, пред нама је одломак из „Естетике ренесансе“ руског философа и филолога Алексеја Лосева ( 1893–1988).
КО ЈЕ БИО ЛОСЕВ
Алексеј Лосев је рођен 23. септембра 1893. године на југу Русије, у Новочеркаску. Његов отац је био наставник математике, али је брзо напустио породицу и дечака је одгајила мајка. Била је строга и искрено религиозна жена, која је сину пружила свеобухватно образовање.
Прва образовна институција Алексеја Лосева била је класична гимназија у Новочеркаску. Гимназијски програм је, поред свеобухватног проучавања егзактних и хуманистичких наука, пружао и опсежан курс верске наставе. Поред наставе, Лосев је, како сам каже, „ишао у позориште осам пута недељно“, писао и читао часописе „Око света“, „Природа и људи“, „Гласник знања“ и друге, завршио је приватно, курс свирања класичне виолине, певао у црквеном хору, волео је астрономију и философију Владимира Соловјова. Као врхунски ученик, добио је златну, „царску“, медаљу, коју није било лако стећи. Лосев се сећао да је у то време већ био „готов философ и филолог“.
Године 1911, Лосев је лако уписао Московски универзитет, и кренуо одмах на два одсека: философски и класичну филологију. Након дипломирања, Лосеву је понуђено да се кандидује за професорско место, а за награду је, као сјајан студент, добио плаћен одлазакм у Берлин: тамо је радио у Краљевској библиотеци и слушао опере Рихарда Вагнера. Ово путовање је била једина посета руског философа иностранству.
Лосев је похађао Религиозно-философско друштво у знак сећања на Владимира Соловјова, где се састајао са највећим филозофима Сребрног доба – Николајем Берђајевим, Семјоном Франком, Иваном Иљином, Павлом Флоренским. Тамо је одржао предавање на тему свог дипломског рада ( „Есхилов поглед на свет“ ), што је високо оценио познати симболиста Вјачеслав Иванов.
Године 1917, Лосев је изнајмио собу код породице Соколов у московској улици Воздвиженка. Ћерка његовог станодавца, Валентина, искрено се заљубила у научника, а три године касније постали су муж и жена. Године 1922, млади су се венчали, али тајно: совјетски прогон Цркве је већ почео. Венчао их је, у Сергијевом Посаду, свештеник Павле Флоренски.
Године 1929, млади брачни пар је тајно примио монашки постриг. Алексеј је добио име Андроник, а Валентина је постала Атанасија. Лосеви су постали доследни следбеници именославља, које је прихватало философију имена као „изворну“ суштину света. Тада је Лосев почео да носи чувену малу капу – скуфију, део монашке одежде – а соба на Воздвиженки постала је својеврсна монашка келија супружника. О свом браку је написао: „Може ли ико, осим монаха, да схвати да је истинско монаштво брак, а истински брак да је монаштво?“
Двадесетих година 20. века наступила су тешка времена за сваку философију осим марксизма. Пошто је било незамисливо објављивати самосвојна философска ако нису марксистичка, Лосев је одлучио да делује самостално и од 1927. до 1930. објавио је осам књига са ознаком „ауторска публикација“. Последња књига циклуса – „Дијалектика мита“ – постала је кобна за аутора. У њој је Лосев објаснио концепт „мита“ на примеру совјетске стварности и иронично анализирао идеју изградње социјализма у једној земљи.
Цензорска комисија је искључила неприхватљиве фрагменте из књиге, али их је Лосев вратио, иако је савршено разумео шта прети и њему и Валентини – Атанасији. У Валентининим дневницима постоји запис: „Мучеништво долази за исповедање Христа. Или морате ићи у пустињу, или вам следи подвиг исповедања.“
У ноћи 18. априла 1930. године, дошли су у стан на Воздвиженки, а Лосев је одведен у Лубјанку. Поред оптужби везаних за „Дијалектику мита“, он и Валентина су оптужени за припадност „Катакомбној цркви“, која није признавал совјетску власт. Лосев је осуђен на десет година логора.
Научник је служио казну на изградњи Беломорско-Балтичког канала. Сећао се да је морао да ради по дванаест сати, стојећи до појаса у леденој води. Током ноћи одећа није имала времена да се осуши, због чега је Лосев добио реуматизам. Вид философа се брзо погоршавао – скоро је ослепео. Након тога је премештен на место чувара огревног дрвета. У то време, смишљао је „Дијалектичке основе математике“. Валентина Лосева је издржавала казну у Сверлагу, где је радила као књиговођа у предузећу за експлоатацију шума.
Године 1933. завршена је изградња Беломорског канала, а Лосеви су пуштени на слободу. Могли су да се врате у Москву.
Међутим, повратак грађанских права није значио повратак у пређашњи живот. Лосеву је било забрањено да ради у струци, а да би пронашао средства за живот, од 1938. до 1941. године научник је одлазио да ради у педагошке институте Кујбишева, Чебоксара, Полтаве, где је држао предавања о историји античке књижевности. Такође се бавио поновним писањем радова заплењених током претреса. Много је преводио. Тих година, Лосев је припремио двотомну „Античку митологију“ и почео да ради на „Историји античке естетике“.
Године 1942, Лосев је поново позван да предаје на Московском универзитету. Међутим, после две године, научник се поново суочио са оптужбом за идеализам: верује се да је против Лосева написана денунцијација. Избегао је логор, али је отпуштен са универзитета.
Године 1944, чудом је добио ново радно место: постао је професор на Московском државном педагошком институту, где је радио до краја каријере, прво на филолошком одсеку, а затим на одсеку за лингвистику. Све ово време, Лосев је био лишен могућности да објављује и писао је „за фиоку“.
Блиски пријатељи су били веома забринути због Лосевљевог одласка из науке, упоређивали су његово радно место са закуцавањем ексера виолином. Међутим, управо је Лосевљева школа на Педагошком институту дала руској философији највеће стручњаке и оригиналне мислиоце – Сергеја Аверинцева и Владимира Бибихина, који су ишли на његове часове ван својих студијских програма.
Лосев је добио прилику да штампа тек након Стаљинове смрти. За кратко време, Валентина Лосева је припремила за објављивање његове радове „Олимпијска митологија“, „Естетска терминологија ране грчке књижевности“ и „Хесиод и митологија“.
Године 1954, Валентина Лосева је умрла. Убрзо након тога, Лосев се формално оженио блиском породичном пријатељицом, Азе Тахо-Годи, која је била постдипломац. Лосевљев брак са Азом био је формалан, тзв. „научни“ – она му је, у ствари, постала десна рука у раду и кључна личност за публиковање његових дела. Аза је припремила већину Лосевљевих дела за објављивање: укупно током живота научника објављено их је око пет стотина, укључујући неколико десетина монографија. Управо је Аза иницирала стварање библиотеке руске философије и културе на Арбату. Данас је ова библиотека позната као Лосевљева кућа, центар за очување наслеђа философа.
Осамдесетих година 20. века Лосев је био потпуно слеп. Лосев је отворено говорио својим студентима о својој вери коју је, упркос репресијама, носио кроз цео свој живот. Непосредно пре научникове смрти, редитељ Виктор Косаковски је снимио документарни филм о њему.
Алексеј Лосев је умро 1988. године и сахрањен је на Ваганковском гробљу.
ЗАШТО ОБЈАВЉУЈЕМО ТЕКСТ ЛОСЕВА О БРУТАЛНОСТИ РЕНЕСАНСЕ?
Запад заиста улази у коначни мрак, у оно што је Бодријар звао „сенилним варварством“. Оличење претходне фазе, ентропије неолиберализма, био је сенилни Џозеф Бајден на челу САД; сада је пред нама кловнократија Доналда Трампа, старца који мисли да је тинејџер, а својим циркуским триковима убеђује планету да је нови Цезар: поход на Венецуелу, Гренланд, Канаду су израз тог, кловновског цезаризма. Како каже Слободан Јанковић, пред нама је, у читавом свету, својеврсна „брутализација политике“. То је, међутим, законити крај једне цивилизациије која је свој брутализам упражњавала прво у епохи ренесансе. Уместо јувенилне, сада имамо сенилну брутализацију. Јувенилна бруталност је, ипак, давала и Леонарда и Микеланђела и Шекспира и Сервантеса. Данас имамо плитку памет и вештачку интелигнецију.
Ипак, почело је у ренесанси. Да видимо како је изгледало. Говори Алексеј Лосев.
ПРИРЕДИО:
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
АЛЕКСЕЈ ЛОСЕВ
ОБРАТНА СТРАНА ТИТАНИЗМА
ХУМАНИЗАМ?
Шта је обратна страна титанизма?
Ренесанса се прославила својим свакодневним типовима подмуклости, издаје, убистава из заседе, невероватне осветољубивости и суровости, авантуризма и свакојаког разуздавања страсти. Овде више није било никакве неоплатоничке естетике. Ипак, овде се несумњиво испољио стихијски индивидуализам епохе, та већ од сваке теорије огољена људска индивидуа, у основи аморална, али која је, баш зато, у свом бескрајном самопотврђивању и у својој, ничим необуздано, стихијности свих страсти, свих афеката и свих хирова, доспевала до некаквог самозадовољства и до некакве дивље, зверске естетике. Претходно смо говорили о племенитом самопотврђивању стихијског индивидуализма епохе Ренесансе и одређивали естетику тог индивидуализма као хуманистичко-неоплатоничку. Међутим, било би потпуно једнострано сву ту четворовековну естетику Ренесансе свести само на хуманистичко-неоплатоничке токове мишљења. Овде је постојала и друга врста естетике, сасвим супротна хуманизму и неоплатонизму. И о тој естетици нам је неопходно да кажемо, јер је и она поседовала све црте естетског развоја. Она је била аморална и зверска у свом предметном садржају, али је истовремено поседовала све црте самодовољне вредности, изузетну живописност и изражајност и некакву, ако се изразимо кантовским језиком, невиђену целисходност, али лишену било каквог смисленог циља. Сва та ренесансна имена и догађаји општепознати су и о њима се довољно говори и у прегледним историјским истраживањима Ренесансе и у приказима појединих јунака те епохе. Међутим, да у нашем излагању не би било једностране превласти хуманистичко-неоплатоничке естетике у епохи Ренесансе над сваком другом естетиком исте те Ренесансе, дозволимо себи да наведемо нека имена и неке чињенице, разасуте по разним књигама и чланцима који описују Ренесансу, али нигде сакупљене у виду естетске антитезе основном и код нас формулисаном хуманистичком неоплатонизму епохе.
ШТА ЈЕ ОБРАТНА СТРАНА?
Ову област Ренесансе називамо њеном обратном страном, то јест обратном страном општепризнатог ренесансног титанизма. У овом термину „обратна страна“ нема апсолутно ничег чудног, недопустивог или ненаучног. Јер и свака ствар на свету има своју предњу, односно директну страну, и своју обратну страну. Разлика међу њима је само у томе што предња страна ствари и догађаја фиксира њихову директну и непосредну датост; обратна страна, пак, услед нашег честог слабог познавања исте, може у себи спајати не само црте те директне и непосредне датости, већ и мало познате црте разних других области, често не само неповезаних са предњом страном, него јој чак и директно супротстављених. Песник пише своје стихове, музичар свира на свом инструменту, а глумац делује на сцени с циљем да у директном и непосредном смислу изрази или изведе ово или оно уметничко дело. Али то никако не значи да су сви ти уметници и писци такви исти и у свим аспектима свога живота, супротним уметничким делима која изводе. Често ту постоји директна веза, али неретко је та веза слаба, а понекад чак и потпуно одсутна. Сав смисао материјала које сада желимо да понудимо управо је у томе што, будући обратна страна титанизма, то јест његова супротност, они ипак остају резултат стихијског људског самопотврђивања, тако карактеристичног за епоху Ренесансе индивидуализма.
Само по себи се разуме да су историјске чињенице које овде излажемо у овом или оном облику увек постојале у историји. Међутим, тешко да су икада биле тако непосредно повезане са оним стихијским индивидуализмом који чини суштину Ренесансе. У епохи Ренесансе таква је била целокупна атмосфера индивидуализма да су чињенице и догађаји о којима сада говоримо у најдубљој мери с њом хармонизовали, мада су били супротност како тада општеприхваћеном хуманизму, тако и неоплатонизму. Зато су сви ти пороци и страсти у свакодневици италијанске Ренесансе ушли у пословице и никада их нико није порицао.
Примери обратне стране титанизма
РАЗУЗДАНОСТ „ДУХОВНА“
Сваковрсно разуздавање страсти, самовоље и распуштености достиже у ренесансној Италији невероватне размере. Свештена лица држе месаре, крчме, коцкарнице и јавне куће, тако да се више пута морају издавати декрети којима се свештеницима забрањује да „ради новца постају сводници проститутки“, али све је узалуд. Часне сестре читају „Декамерон“ и предају се оргијама, а у прљавој канализацији налазе се дечји скелети као последице тих оргија. Тадашњи писци пореде самостане час са разбојничким јазбинама, час са блудилиштима. Хиљаде фратара и часних сестара живе ван самостанских зидина. У Кому, услед неслоге, долази до правих туча између фрањевачких фратара и часних сестара, при чему се ове последње храбро бране од напада наоружаних фратара. У црквама се пијанчи и гозбује, а пред чудотворним иконама вешају се „заветне“ слике полних органа „излечених пред тим иконама. Фрањевачки монаси бивају прогнани из града Ређа због грубих и скандалозних нарушавања јавног морала, а касније се због истог разлога из истог града протерују и доминикански фратри.
РАЗУЗДАНОСТ „ГРАЂАНСКА“
У Фиренци браћа остарелог богатог трговца-хуманисте Никола Николија (1364–1444), познатог познаваоца и обожаваоца антике, прослављеног својом ученошћу (имао је осамсто рукописа античких и хришћанских аутора), хватају његову љубавницу, подижу јој сукњу и јавно је шибају прућем. Папа Александар VI и његов син Чезаре Борџија окупљају на својим ноћним оргијама и до педесет куртизана. У Ферари војвода Алфонсо усред бела дана наг шета улицама. У Милану војвода Галеацо Сфорца забавља се за трпезом призорима содомије. У Италији тог доба не постоји никаква разлика између честитих жена и куртизана, као ни између законите и незаконите деце. Незакониту децу имали су сви: хуманисти, духовна лица, папе, кнежеви. Пођо Брачолини имао је десетак ванбрачне деце, Николо д’Есте око три стотине. Папа Александар VI, још као кардинал, имао је четворо незаконите деце са Римљанком Ваноцом, а годину дана пре ступања на папски престо, већ у шездесетој години, ступио је у саживот са седамнаестогодишњом Ђулијом Фарнезе, од које је убрзо добио ћерку Лауру, док је своју већ остарелу Ваноцу удао за Карла Каналеа, ученог човека из Мантове. Незакониту децу имали су и папа Пије II, и папа Иноценције VIII, и папа Јулије II, и папа Павао III; сви они били су папе-хуманисти, познати покровитељи ренесансних уметности и наука. Папа Клемент VII сам је био незаконити син Ђулијана Медичија. Кардинал Алидозио, који је уживао нарочиту наклоност папе Јулија II, отео је жену угледног племића Фирентинца и одвео је у Болоњу, где је тада био папски легат. Кардинал Бибијена, пријатељ папе-хуманисте Леона X, отворено је живео са Алдом Бојардом. Многи кардинали одржавали су везе са чувеном куртизаном Империјом, коју је Рафаел приказао на свом „Парнасу“ у Ватикану.
ВАТИКАН
За време Јулија II у Ватикану су се одржавале борбе бикова. Папа Леон X био је страствени ловац и веома је волео маскараде, игре и дворске луде. Борбе бикова и надметања нагих рвача често је приређивао у дворишту Ватикана. Сматрало се сасвим уобичајеним да папе, кардинали и високо свештенство учествују у лову и маскарадама. Порнографска књижевност и сликарство добијају широко распрострањење. Таква непристојна књига као што је „Хермафродит“ Панормите била је са одушевљењем прихваћена од свих хуманиста, и када се у Верони неки самозванац представио као аутор „Хермафродита“, државне установе и научници града указивали су му почасти као наводном Панормити. Та књига је, између осталог, била посвећена Козими Медичију. У Ватикану за време Леона X изводе се непристојне комедије Чиска, Ариоста и кардинала Бибијене, при чему је сценографију за неке од тих комада радио Рафаел; током представе папа стоји на вратима сале и гости који улазе прилазе му по благослов. Уметници се утркују у приказивању Леде, Ганимеда, Пријапа, баханалија, надмећући се у отворености и непристојности, при чему се те слике понекад излажу у црквама, поред приказа Христа и апостола.
ПОЛИТИЧКА ПОСТАВЉЕЊА
Неретко су, из политиканских разлога, за највише духовне положаје, кардинале и епископе, постављана малолетна деца.
Иполито д’Есте, син ферарског војводе, већ са седам година постаје надбискуп, а са четрнаест кардинал.
Папа Сикст IV уздиже у кардиналско достојанство дванаестогодишњег Ђованија, сина напуљског краља Фердинанда I. Други Иполито д’Есте, син војводе Алфонса I и Лукреције Борџије, са десет година постаје милански надбискуп. Ђовани Медичи, будући папа Леон X, постао је кардинал са тринаест година. Александар Фарнезе, син папе Павла III, именован је за бискупа са четрнаест година. Разуме се да су таква именовања, заједно са свима познатим саблажњивим појавама симоније, корупције, аморализма и уопште преступништва високог свештенства, снажно доприносила паду угледа цркве, мада је Италија, наравно, остајала римокатоличка земља. Потребно је такође напоменути да су сви ти кардинали и папе обично били сасвим образовани и световни људи, страствени љубитељи антике и њених споменика, покровитељи хуманизма, наука и уметности.
РИМ И ПРОСТИТУЦИЈА
У Риму је 1490. године било 6.800 проститутки, а у Венецији 1509. године њих 11 хиљада. До нас су доспели читави трактати и дијалози посвећени овом занимању, као и мемоари неких чувених куртизана, из којих се може сазнати да су јавне жене сваке године довожене из Немачке, да је трајање тог заната од дванаест до четрдесет година, да су се те жене бавиле и физиогномијом, хиромантијом, лечењем и израдом лековитих и љубавних средстава, по чему су биле чувене Венецијанке, у чему се састојала неодољива снага Ђеновљанки и какве су биле посебне врлине Шпањолки. Неки папе, на пример Пије V (1566–1572), покушавали су да се боре против ове појаве; али, ако је веровати једном хроничару, било је времена када је установу куртизана требало посебно подстицати, јер се превише раширила „гнусна грехота“- содомија међу мушкарцима. Проституткама је посебно било забрањено да се облаче у мушку одећу и праве мушке фризуре, како би тако сигурније мамиле мушкарце.
Када је са војском француског краља Карла VIII крајем XV века такозвана француска болест ( сифилис, нап.прир.), која се раније у Италији јављала спорадично, почела да се шири у застрашујућим размерама, њене жртве постали су не само многи световни, него и високо позиционирани духовници.
ПОЛИТИЧКИ ОБРАЧУНИ
Унутрашњи раздори и партијске борбе у разним италијанским градовима, које нису престајале током читаве епохе Ренесансе и које су изнедриле снажне личности што су у овом или оном облику утврђивале своју неограничену власт, одликовале су се немилосрдном суровошћу и некаквом бесном јарошћу. Читава историја Фиренце XIII и XIV века испуњена је том дивљом и немилосрдном борбом. Погубљења, убиства, прогонства, погроми, мучења, завере, паљевине и пљачке непрекидно се смењују. Победници се обрачунавају са пораженима да би после неколико година и сами постали жртве нових победника. Исто видимо у Милану, Ђенови, Парми, Луки, Сијени, Болоњи, Риму, где су, нарочито у периодима између смрти једног и избора другог папе, често избијале праве уличне борбе. Када би умро неки познат човек, одмах су се шириле гласине да је отрован, при чему су те гласине врло често биле потпуно оправдане. Између осталог, тврдило се да су и Лоренцо Медичи и Пико дела Мирандола били отровани.
ПЛАЋЕНИЧКЕ ВОЈСКЕ
Још од XIII века у Италији се појављују кондотијери, вође најамничких одреда који су за новац служили овом или оном граду. Те најамничке банде мешале су се у унутрашње раздоре и одликовале се нарочито дрском и зверском суровошћу. Средином XIV века гласиту и крваву славу стекла је „Велика дружина“ немачког кондотијера Вернера фон Урслингена, који је на свом барјаку исписао: „Непријатељ Бога, правде и милосрђа“, и која је тешким наметима оптерећивала градове као што су Перуђа, Болоња и Сијена. Још чувенији по својој подмуклости и користољубљу био је Енглез Џон Хоквуд, окружен општим страхом и поштовањем и сахрањен уз велике почасти у фирентинској катедрали. Постепено, како пишу историчари, странци су све више потискивани и уступлаи место Италијанима, и тада се појављују имена као што су Бианкардо, Кане, Пичинино, Атендоло Сфорца. То су најчешће били прости, снажни и неписмени људи, који се никога нису бојали и никога нису штедели. Брачо Монтони забављао се бацајући људе са високих кула, разбио је на наковњу једног манастира главе деветнаесторици монаха, у Асизију је бацио тројицу људи са бедема, а у Сполету је гурнуо с моста гласника који му је донео лоше вести. „Био је леп као бог када је каскао улицама Фиренце“, говорио је један савременик.
ПОРОДИЦА ВИСКОНТИ
Многи такви кондотијери освајали су градове и постајали родоначелници италијанских династија. Тако се у Милану већ крајем XIII века устоличава род Висконти, прослављен убиствима и сваковрсним суровостима и насиљима. Бернабо Висконти изградио је посебну палату у којој је у раскоши живело пет стотина огромних паса, а још неколико стотина било је дато на чување грађанима Милана, који су били дужни да редовно подносе извештаје посебном псећем уреду. У случају смрти пса, грађанин који га је чувао одвођен је на губилиште. Порези су наплаћивани у огромним размерама и немилосрдно. Исти тај Бернабо прогласио се папом у својим земљама и конфисковао имања духовних лица. Тако је нагомилао огромно богатство и удао седам кћери, дајући свакој у мираз по сто хиљада гулдена. На свадби његове сестричине присуствовао је Петрарка. Коначно, Бернаба је збацио његов сестрић Ђан Галеацо и бацио га у тамницу. Деца овог Ђан Галеаца, Ђовани Марија и Филипо Марија, који су владали почетком XV века, такође су се истицали махнитом суровошћу. Када је у мају 1409. године, током војних дејстава, народ у Милану дочекао војводу Ђованија Марију повицима: „Мир! Мир!“, војвода је пустио најамнике који су град засули лешевима. Имао је псе који су људе растрзали на комаде.
ФРАНЧЕСКО СФОРЦА
После смрти последњег Висконтија, милански војвода постао је кондотијер Франческо Сфорца, човек махните енергије и способности, који је учврстио положај свога рода и знатно уздигао Милано. Његов наследник, син Галеацо Марија Сфорца, живе је своје жртве закопавао, јавно срамотио жене које је завео, приморавао сељака који је украо зеца да га поједе живог, са крзном и кожом; оптуживан је и за тровање сопствене мајке и убијен је од завереника у цркви Сан Стефано 1476. године. Његов брат Лодовико Моро лишио је власти свог малолетног сестрића Ђованија Галеаца и после извесног времена га отровао. Моро се мешао у све политичке послове свога времена, непрестано сејући око себе интриге, завере и тајна убиства, док коначно Французи нису заузели Милано и Лодовико није умро у француском ропству, где су га једно време држали у гвозденом кавезу. Узгред, сви Сфорце били су веома образовани људи и мецене, а Лодовико Моро нарочито се истицао бриљантним латинским стилом и познавањем класика. На његовом двору дуги низ година живео је Леонардо да Винчи.
ПРИЛИКЕ У НАПУЉУ
Напуљска краљица Ђована, која је владала од 1343. до 1382. године, унука и наследница чувеног краља Роберта, пријатеља Петрарке и покровитеља наука, на чијем је двору живео млади Бокачо, већ је од деде била удата за сина угарског краља Андреја. Ступивши на престо, она убрзо потпада под утицај својих тетки, француских грофица Агнесе де Перигора и Катарине де Куртене, које су све више тонула у интриге и задовољства све сумњивије природе. Савременици су говорили да је двор те краљице више подсећао на јавну кућу. Ђована и Катарина де Куртене отровале су клистиром Агнесу де Перигор, а 1347. године убиле су у сопственој постељи мужа краљичиног, Андреја. Гомиле становника Напуља опколиле су дворец уз повике: „Смрт издајницима и краљици-блудници“, али се Ђована спасла, изручивши споредне учеснике убиства. За убиство Андреја сурово се осветио његов брат, угарски краљ Лудвиг, чији су одреди заузели Напуљ и пљачкали краљевство док се Ђована коначно није откупила од њега за три стотине хиљада флорина. Убрзо се удала за свог рођака Лодовика Тарентског, али се на њега уопште није обазирала и наставила је да води развратан живот. Ратови и интриге захтевали су огроман новац, па је Ђована заложила своју краљевску круну, а 1347. године продала папи за тридесет хиљада флорина своје наследно имање – Авињон.
КРАЉИЧИНА ПУСТОШ
У опустошеној земљи устанци се нижу један за другим; барони, међу њима и најближи рођаци краљице, уопште јој се не покоравају, „а у дворцу на обали Напуљског залива и даље влада разврат, разузданост, непрестано се чује музика и тече вино, често густо помешано са крвљу“. Године 1362. умро је други муж краљице, а већ наредне године она се удаје за младог и изузетно лепог, али потпуно сиромашног Ђакома Арагонског. Међутим, већ после неколико дана брака Ђакомо бежи, бива ухваћен, враћен, поново бежи и води скитнички живот, док коначно 1375. године не умире у беди и забораву. Године 1376. већ остарела Ђована по четврти пут ступа у брак са снажним и здравим немачким феудалцем Отом Брауншвајгским. Почињу спорови око наследника, пошто краљица нема деце, и поново се распламсава унутрашњи рат. Карло, војвода од Дураца, 1382. године осваја Напуљ, опседа краљевски замак који Ђована дуго и узалуд брани, очекујући помоћ мужа. Најзад је приморана да се преда, затворена је у тамницу и после неколико дана умире угушена. Господар разореног и измученог Напуља постаје Карло Дурацо, који је притом приморан да ратује и са другим претендентом, Лудвигом Анжујским.
КРАЉ ФЕРАНТЕ
Напуљски краљ Феранте (1458–1494), неуморни радник, уман и вешт политичар, уливао је ужас свим својим савременицима. Он је своје непријатеље затварао у кавезе, исмевао их, гојио, а затим им одсецао главе и наређивао да им се тела усољавају. Мумиије је облачио у најскупље одежде и распоређивао их дуж зидова подрума, правећи у свом дворцу читаву галерију коју је посећивао у тренуцима доброг расположења. На саму помисао на своје жртве пуцао је од смеха. Тај Феранте тровао је у венецијанским црквама посуде са светом водом како би се осветио венецијанској сениорији, подмукло је убијао људе који су му веровали, често за сопственом трпезом, и насилно је обљубљивао жене.
ЕСТЕ У ФЕРАРИ
Владајући дом Есте у Ферари раздиран је породичним неслогама и борбом за власт. Војвоткиња Папезина бива обезглављена због наводне везе са пасторком Угом (1425). Законити и незаконити принчеви беже од прогона двора, али их плаћене убице стижу и у туђим земљама. Један од таквих убица, како се говори, био је Николо Ариосто, отац чувеног песника. Незаконити син покушава да отме власт једином законитом наследнику Ерколеу I; овај последњи отрова своју жену сазнавши да она намерава да отрује њега самог по наговору свога брата, већ нам познатог напуљског краља Ферантеа. Он наређује да се сваком од двеста завереника ископа по једно око и одсече по једна рука.
За време владавине Ерколеовог сина, Алфонса I, брат војводе, кардинал Иполито д’Есте, наређује да се из љубоморе због жене ископају очи његовом брату Ђулију. Ђулио и његов брат Феранте, обојица копилад, организују заверу против своје браће, али се њихов наум открива, обојица бивају ухваћени, војвода избија око Ферантеу, а затим их, после иживљавања, затварају у подземни затвор дворца, где Феранте умире после 34 године, а Ђулија ослобађају после много година, при ступању на престо новог војводе, Алфонса II. У тој држави шпијунажа и вероломно убиство достижу крајњи развој, а истовремено је то једна од најуређенијих и најкултурнијих држава Италије, чији се двор одликовао посебном истанчаношћу и куртоазијом и служио као узор свим европским дворовима. Управо тог кардинала Иполита д’Естеа Кастиљоне у свом трактату о идеалном дворјанину хвали као образац изузетно васпитаног, префињеног, духовитог, племенитог човека, који је умео све да придобије племенитошћу свог понашања и својом љубазношћу.
ПОРОДИЦА МЕДИЧИ
По својим злочинима позната је и чувена флорентинска породица Медичи. Чак и Лоренцо Медичи, с чијим је именом повезан процват флорентинске културе у XV веку, за чијег су времена заседале Платоновска академија и који је ушао у историју као најчистије оличење Ренесансе, велики покровитељ уметности и наука, отимао је мираз девојкама, погубљивао и вешао, сурово опљачкао град Волтеру и нимало није презирао интриге повезане са отровом и бодежом. Када је 1478. године откривена Пацијева завера, стотине завереника и њихови рођаци били су погубљени, тако да су се улице прекриле комадима људских тела. Многе су вешали на прозорима самостана. Тело Јакопа Пација ископано је из гроба, већ у распадању, па су труло тело уз песме вукли улицама и бацили у реку.
Када су у XVI веку Медичи обновили своју власт у Фиренци, сва њихова даља историја обележена је убиствима, заверама и зверствима. Године 1537. војвода Алесандро био је избоден ножем од стране свог рођака и друга по разузданим проводима Лоренцина Медичија, кога после једанаест година у Венецији убија плаћеник, послат од наследника Алесандра, војводе Козима I. Говорило се да је сам Козимо I у налету беса заклао свог сина Гарсију. Козимов син Пјетро убио је бодежом своју жену Елеонору, а његова кћи Изабела била је задављена од свог мужа Паола Орсинија. Наследник Козима I, велики војвода Франческо I, човек веома образован, одличан познавалац старих класика, наредио је да се убије муж његове љубавнице Бјанке Капело. Бјанка, по сваку цену желећи да војводи роди сина, претварала се да је трудна, негде је узела новорођенче ниског порекла и представила га као своје. Мајка детета и сви који су за то знали морали су да плате главом. После смрти велике војвоткиње Јоане, Бјанка, некад проклета од свог оца зато што је као млада девојка побегла са службеником банке, постаје званична супруга војводе и велика војвоткиња Тоскане, и сада се цела њена родна Венеција поноси том „истинитом и преславном кћерком Републике Светог Марка“, а папа Сикст V награђује је златном ружом. Када је после десет година велики војвода изненада умро, а већ сутрадан умрла и Бјанка, једни су говорили да је она тобоже хтела да отрује питу с месом кардинала Фердинанда, брата свог мужа, али је случајно послужила ту питу мужу и сама је појела, а други су говорили да је кардинал отровао брата и снаху.
У историји Француске позната је по безбројним злочинима злослутна тровачица Катарина Медичи, која се удала за краља Анрија II и владала за време тројице својих безвољних синова, неспособних да оставе потомство.
БОРЏИЈЕ
За сва времена прославила се својим злочинима породица Борџија, чији је поглавар, папа Александар VI Борџија (1492–1503), спајао частољубље, користољубље и разврат са блиставим даровима и енергијом. Он је трговао положајима, милостима и опроштајницама грехова. Ниједан кардинал није био постављен за његово време а да није платио огромну суму. О његовом разврату и оргијама већ смо говорили. Савременици су такође јављали да је живео са својом кћерком Лукрецијом, која је била и љубавница свога брата Чезара, и да је та Лукреција родила дете час од оца, час од брата. Поред тога, њу су из политичких и династичких рачуна четири пута удавали.
Али сасвим апсолутан и некако сатански злочинац био је син папе, чувени Чезаре Борџија. Године 1497. Чезаре убија свога брата, војводу од Гандије, пошто су оба брата вечерала у кући своје мајке Ваноце. Труп војводе бацају у Тибар, и када лађара испитују зашто није обавестио гувернера да је то видео, он одговара: „Откако се бавим превозом, видео сам како је на том месту реке бачено више од сто лешева, и о њима још никада није вођена истрага. Зато сам мислио да се ни овом случају неће придавати већи значај него претходним.“ Убрзо Чезаре за трпезом отрује свог рођака, кардинала Ђованија Борџију. Године 1500. Алфонсо Арагонски, трећи муж Лукреције Борџије, био је тешко рањен на улазу у цркву Светог Петра. „Пошто није желео да умре од рана, нашли су га у постељи задављеног“, бележи у дневнику папски церемонијар Бурхард. У Риму се сваке ноћи налази убијених и до четири или пет људи, претежно прелата или бискупа, и сви знају да је то дело Чезара Борџије. Једном је, забављајући се, у свом замку побио шест бикова по свим правилима шпанског тореадорског умећа. Дон Хуан де Червиљоне није хтео да Чезару уступи своју жену, и тада Чезаре наређује да му насред улице, по турском обичају, одсеку главу. Говори се да су Александар VI и Чезаре отровали тројицу кардинала (Орсинија, Ферарија и Микаела) да би се домогли њиховог огромног богатства. По општем мишљењу, Александар VI умро је отровавши се бомбоном коју је припремио за једног богатог кардинала. Други су говорили о вину намењеном да убије пет кардинала одједном, које су грешком попили Александар VI и Чезаре. Чезаре је, међутим, преживео и касније се Макијавелију жалио да је „размислио о свему што би могло да се догоди ако му отац умре и нашао средство за све, али да никада није могао да замисли да ће у том тренутку он сам бити на самрти“. Тај исти Чезаре Борџија био је за Макијавелија образац идеалног владара. Макијавели се дивио његовој политичкој логици, доследности и енергији, немилосрдности и самосавладавању, умећу да ћути и гвозденој вољи; оплакивао је у њему великог државника који би могао да уједини Италију. Код Чезара Борџије извесно време боравио је и Леонардо, у својству војног инжењера.
МАЛАТЕСТА
Најзад, рећи ћемо још о једном „апсолутном злочинцу“, мање познатом од Чезара Борџије, али не мање сатански преступном и некако зверски самодовлеће оданом својим злочинима. Сигизмундо Малатеста (1432–1467), тиранин Риминија, већ је са тринаест година водио војску и испољавао и велике војничке дарове и невероватно сурову, дивљу и сладострасну природу. Кржљав, са малим ватреним очима и орловским носом, био је у стању да поднесе сва лишавања само да би постигао циљ. Историчари га оптужују за бројне злочине, убиства, силовања, родоскрнављење, пљачку цркава, издају, кршење заклетве и тако даље.
Његов савременик Енеја Силвије пише о њему:„Сигизмундо Малатеста био је у тој мери неуздржан у разврату да је силовао своје кћери и свога зета… У његовим очима брак никада није био светиња. Он је скрнавио часне сестре, силовао Јеврејке, а што се тиче дечака и младих девојака који нису хтели добровољно да пристану на његове предлоге, он их је или предавао смрти или мучио на суров начин. Живео је са неким удатим женама чију је децу раније крстио, а њихове мужеве је убијао. У суровости је надмашио све варваре. Својим окрвављеним рукама вршио је ужасна мучења над невинима и кривцима. Тлачио је сиромашне, отимао имовину богатима, није штедео ни сирочад ни удовице, једном речју, нико за време његове владавине није био сигуран за своју безбедност… Од две жене на које је био ожењен пре везе са Изотом, једну је пробо ножем, другу отровао. Пре те две жене имао је још жену од које се развео пре него што ју је познао, али је, уосталом, присвојио њен мираз“.
Један од његових најужаснијих поступака био је покушај да силује сопственог сина Роберта, који се бранио ножем. Кћи Сигизмунда, силована од сопственог оца, затруднела је од њега. Одлучен од цркве, осуђен у Риму на смрт (спаљена је његова слика, in effigie), Малатеста је за то мало марио. Исмевао је цркву и свештенство, уопште није веровао у будући живот и мучио је свештенике. У Риминију је подигао храм у паганском стилу, наводно посвећен Светом Фрањи, али га је назвао „Светилиште божанске Изоте“ у част своје љубавнице и украсио га митолошким приказима.
Упркос свему, тај Малатеста био је велики љубитељ и познавалац наука, уметности и уопште хуманистичке образованости. У његовом замку окупљали су се филолози и, у присуству тог човека, водили своје ученe расправе. Чак је и његов огорчени противник, папа Пије II, признавао његова хуманистичка знања и философске склоности. Најдрагоценијим пленом свог похода у Мореју Малатеста је сматрао посмртне остатке платоничара Георгија Гемистоса Плитона, које је пренео у Римини и сахранио у свом храму, снабдевши их натписом који је изражавао дирљиви ентузијазам и дубоко обожавање.
УМЕТНИЦИ И ТИТАНИЗАМ
Не треба, међутим, мислити да наведено разуздавање страсти и злочина није дотакло саме хуманисте и делатнике Ренесансе. Не, оно је дотакло многе познате, па чак и најглавније делатнике Ренесансе.
Сликар Липо Флорентино, човек веома тешке нарави, једном је на суду увредио свог противника; овај га је увече, на путу кући, напао и задао му смртне ране. Многи су сматрали да је познати уметник Мазучо био отрован од својих супарника. Исто се тврдило и за смрт Балдасареа Петручa. Један од Перуђинових ученика био је прогнан из Фиренце због почињених злочина и касније је у Риму убио свог земљака, а на другим местима ранио неколико људи. И сам Перуђино је прибегавао крвној освети.
Вајар Пјеро Торидиђани сам се хвалио Бенвенуту Челинију како је једном у младости тако силно ударио младог Микеланђела песницом по носу да је и сам осетио како су му се под песницом кост и хрскавица носа „размекшале као обланда“. Вајар Леоне Леони страшно је осакатио лице једном немачком јувелиру и због тога је био осуђен на принудни рад, али га је дужд помиловао. Он је исто тако успео да бодежом нанесе неколико тешких рана Тицијановом сину Орацију.
БЕНВЕНУТО ЧЕЛИНИ
Потпуно невероватном наглошћу, наивним самобожавањем и дивљом, необузданом амбицијом одликовао се и чувени вајар-јувелир XVI века Бенвенуто Челини. Он је убијао своје супарнике и оне који су га увредили, стварне и умишљене, тукао љубавнице, рушио и разарао све око себе. Читав његов живот препун је невероватних страсти и авантура: лута из земље у земљу, са свима се свађа, никога се не боји и не признаје над собом никакав закон. Италијански либерални историчар XIX века де Санктис са ужасом примећује: „Он је лишен чак и сенке моралног осећаја, не разликује добро и зло, па чак се и хвали злочинима које није ни починио.“
ПОЛЕМИКЕ?
Хуманисти су непрестано били у завади и борили се једни с другима, а њихова полемика је прошарана невероватним увредама и оптужбама. Тако Пођо оптужује Филелфа за содомију, назива га рогоњом и тврди да је украо драгоцености од Леонарда Брунија. Лоренцо Вала прекорева Пођа за преварантство и прељубу. Разлози њихових сукоба обично су безначајни – то су међусобна повређивања сујете. У истом духу развија се и полемика Брунија, Полицијана или Скале. Остарели Макијавели предаје се љубавним интригама и пише непристојне комедије. О непристојној књижевности овог доба већ смо говорили.
ПЈЕТРО АРЕТИНО
Најзад, до степена последњег изопачења, готово карикатуре, ренесансни тип писца доспева у личности Пјетра Аретина (1492–1556). Аретино, који се настанио у Венецији, напада и одвратно клевеће све који су одбијали да му дају откуп. Тај уцењивач и просјак наизменично хвали зараћене владаре Франсоа I и Карла V, у зависности од тога ко ће му дати већу субвенцију. Његови памфлети нису без плитке духовитости, али су толико непристојни да се готово ниједан не може цитирати, а камоли да се каже да Аретино има икаква идејна уверења: све његове оптужбе су празна пијачарска псовачина. Тако се он подсмева изгледу војводе од Парме, пише Микеланђелу писма пуна ласкања и претњи, а затим започиње против њега беспринципијелну свађу и интригу. И тај Аретино био је због свог злог језика познат широм Европе: бојали су га се, подмићивали га, а он је покушавао да добије кардиналски шешир.
ИНКВИЗИЦИЈА
Коначно, у област обратне стране титанизма несумњиво треба убројати и установу инквизиције. Што се тиче инквизиције, историчарима често попушта памћење и они је обавезно везују само за средњи век. У стварности, прогон јеретика од самог почетка хришћанства имао је веома благ карактер и није имао никакве везе са кажњавањем јеретика као злочинаца против државе. Касније, у вези са порастом броја јереси и отпадника, ти прогони су се појачавали, али је кажњавање јеретика и у Средњем веку још увек зависило од воље појединих бискупа. Заправо, тек 1233. године папа Гргур IX шаље у Јужну Француску такве комесаре којима је дата власт да самостално истражују делатност тамошњих јеретика, да им конфискују имовину, а да њих саме спаљују. У даљем току права и делатност инквизитора час се проширују, час слабе. Званично, инквизиција је у Шпанији установљена тек 1480. године, а у Италији, као посебна установа, 1542. године. У Немачкој, пак, до Реформације уопште није било никакве инквизиције, ако се изузме спаљивање вештица, а од времена Реформације прогон јеретика спроводили су месни бискупи. Тако је озлоглашена инквизиција, која је у све векове постала синоним ужаса, била чедо искључиво епохе Ренесансе.
Али, наравно, та околност ни у ком случају не може служити као оправдање самог њеног постојања. Тајност истраге у случајевима јеретика, готово потпуно одсуство било каквих строго поштованих правила судског поступка, немилосрдно поступање према оптуженима, конфискација имовине оптужених и њихових рођака, мучења и најсуровије казне, до спаљивања на ломачи, потпуна неподређеност не само световним, него чак ни црквеним властима, фантастична преувеличавања почињених злочина, потпуна самовоља са измишљањем и оних злочина који никада нису учињени, крајња подозривост и цепидлачење инквизитора, њихова патолошка сумњичавост, све је то једном за свагда жигосало инквизицијске судове ренесансне епохе, пред којима црквене казне средњег века остављају наиван утисак. Рецимо, прогон вештица и њихово спаљивање на ломачи до почетка XIV века био је случајна и ретка појава, која је углавном зависила од световне власти. Тек почетком XIV века папа Иван XXII, а нарочито папа Иноценције VIII (али то је већ 1484. година), издали су такве буле које су озакониле прогон и спаљивање вештица као посебну правну обавезу црквених руководилаца. Израчунато је да је за 150 година (до 1598. године) у Шпанији, Италији и Немачкој спаљено тридесетак хиљада вештица. Оне који желе да у кратком облику стекну представу о свим ужасима прогона вештица, са описом разноврсних призора соживота вештица са демонима, ђаволима и самим сатаном, а уједно и са подробном правном разрадом прогона тих вештица, упућујемо на трактат двојице инквизитора под насловом „Маљ за вештице“, који је изашао 1487. године.
Историјска нужност и значај обратне стране титанизма
НЕ УЛЕПШАВАТИ
Тешко да се све ово, сав тај безгранични разуздани поход страсти, порока и злочина, може у целини откидати од стихијског индивидуализма и од прослављеног титанизма читаве Ренесансе. Либерално-грађанска Европа сувише је навикла на то да лакира заиста лепе, заиста људске и често прекрасне облике ренесансног индивидуализма. Сва та лепота Ренесансе била је истинита стварност, чије умањивање могу себи дозволити или незналице, или свесно реакционарни историчари. Па ипак, поновићемо још једном: та лепа Ренесанса и њена невиђено истанчана човечност у уметности, науци, религији, моралу и психологији, читава та Ренесанса имала је и своју обратну страну, чије је игнорисање и данас или незнање и необавештеност о чињеницама, или свесно улепшавање историје, или резултат сада већ вишевековне и сасвим антинаучне либерално-грађанске методологије, тачније речено, либерално-грађанске легенде о Ренесанси.
ИСТОРИЈСКЕ НУЖНОСТИ
Најважније је разумети целокупну историјску нужност те обратне стране блиставог ренесансног титанизма. Средњи век је одживљавао своје. Све већи и већи значај добијали су градови и градске занатске комуне, које су се постепено удаљавале од феудализма и усмеравале ка приватном предузетништву, ка употреби радника искључиво са становишта експлоатације његове радне снаге и уз игнорисање његових људских својстава као таквих. У питању је била првобитна акумулација капитала, које је још било далеко од буржоаско-капиталистичких метода вођења индустрије и трговине и које је себе сматрало напредном, још увек у чисто људском смислу напредном, економијом и културом. За то је била потребна ломљава свих коренитих основа феудализма и тиме борба са црквом, која је налагала извршавање најстрожих правила ради спасења људске душе не у овом материјалном и грешном свету, него у свету оностраном. За такву ломљаву били су потребни веома снажни људи, џинови мисли и дела, титани земаљског самопотврђивања човека. Одатле је, даље, сама по себи проистицала стихија индивидуализма дате епохе, примат његових субјективних тежњи и његов антропоцентризам.
ПЛОДОВИ АНТРОПОЦЕНТРИЗМА
Али тај титанизам био је у епохи Ренесансе сувише стихијска појава да би се испољавао само строго и беспрекорно, само принципијелно и лепо и увек целисходно. Иста та титанска сила имала је у епохи Ренесансе и своју негативну страну, своје лоше и сасвим ружно испољавање, које је, међутим, у поређењу са пороцима и ружноћом других историјских епоха, често несвесно, а често и сасвим свесно, управо себе повезивало са тим принципијелним индивидуализмом, што није могло да не доведе до стихије безграничног људског самопотврђивања и, следствено томе, до самооправдавања у неимоверним страстима, пороцима и потпуно бесрамним злочинима. Пороци и злочини постојали су у свим епохама људске историје, постојали су и у средњем веку. Али тамо су људи грешили против своје савести и после учињеног греха кајали се због њега. У епохи Ренесансе наступила су друга времена. Људи су чинили најдивљије злочине и ни у којој мери се због њих нису кајали, и поступали су тако зато што се као последњи критеријум људског понашања тада сматрала сама, изоловано осећала себе, личност.
ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ
У том смислу, обратна страна титанизма била је, у суштини, ипак тај исти титанизам. Красномисаони неоплатонички песник и философ Ренесансе, бескрајно човечан и бескрајно хуманистички, мало је увиђао да је неки крвави злочинац и бесрамни насилник попут Чезара Борџије такође осећао за собом право на своје понашање, такође је у њему налазио своје самодовољно уживање и такође је био представник једне врсте платоничке естетике, која се од Платоновске академије разликовала само по свом садржају, али јој је структурно сасвим одговарала. А та структура се састојала у стихијско-индивидуалистичкој оријентацији човека, који је сањао да буде одлучно ослобођен од свега објективно значајног и који је признавао само своје унутрашње нужде и потребе. Зато се нећемо огледати у моралисању, осуђујући све наведене ужасе обратне стране титанизма. Бити моралиста веома је лако у том случају, и том лаком моралистичком задатку аутор ове расправе о естетици Ренесансе такође се довољно посвећује. Много је теже разумети историјски значај и историјску нужност тог ренесансног титанизма и у свим његовим позитивним и у свим његовим негативним испољавањима. Чврсто смо уверени да је обратна страна ренесансног титанизма у истој мери била историјски условљена као и његова већ на први поглед видљива, позитивна, страна. Али ако ми сада нисмо успели да формулишемо ту историјску нужност, то никако не значи да те нужности није било. То значи само да нам за то нису биле довољне научне могућности и да их морају имати други истраживачи, научно боље наоружани него ми.
ЕСТЕТИКА ОБРАТНЕ СТРАНЕ
Најзад, истакли бисмо и то да, поред историјске нужности те обратне стране ренесансног титанизма, следи и естетска природа обратне стране титанизма. Не бисмо желели да на овом месту разматрамо ову занимљиву проблематику историјског процеса као естетске датости. Они који желе да о томе стекну извесну представу могу прочитати рад А. В. Гулиге, који инсистира на томе да је управо са марксистичко-лењинистичког становишта неопходно прецизно фиксирање естетике историјског процеса. Он пише: „Естетске категорије одражавају историјску стварност, зато је умеће да се мисли у категоријама естетике историчару исто тако неопходно као и умеће да се мисли у категоријама дијалектике“. Зато није случајно што А. В. Гулига наводи Хегелове речи: „О историји се не може озбиљно расуђивати без естетског осећања“. Сходно томе, естетско разумевање таквих историјских категорија као што су ренесансни титанизам или обратна страна ренесансног титанизма има најближу везу управо са историјом естетике.
