Владимир Димитријевић: Брат брата бије. Из историје болне подељености
Владимир Димитријевић (Извор: Снимак екрана)
Случај Меше Селимовића
Протеран од стране комунистичких кабадахија из Босне и Херцеговине, Мехмед – Меша Селимовић нашао се у Београду. Биле су седамдесете године 20. века, и полако је почела да се распада прича о братству и јединству. Стварана је Титова муслиманска нација, богумилство је проглашавано за његову основу, Срби и Хрвати су, имплицитно, постајали страно тело у будућем вилајету браће Поздерац, итд. Слутећи да би, после смрти, његово дело неко могао да отме, Меша Селимовић је записао и Српској академији наука и уметности оставио следеће сведочење: „Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредјељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје сродство са њима немам потребе да доказујем…“(1)
Па ипак, и данас има оних који покушавају да докажу да Селимовић није знао шта прича, и да он не може бити Србин, иако се тако осећао и изјашњавао.
Порекло Селимовића
Селимовић је одлично знао ко је и шта је: “Моји ближи преци су из Билеће. Отац се родио у Високом, кад се породица из Билеће покренула према својим посједима на сјевероистоку Босне. Селимовићи су поријеклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића. Шефик Пашић, који је испитивао поријекло наших породица, пише о томе, на основу докумената које је пронашао у архивским и породичним документима („Porijeklo porodica“, „Oslobodjenje“, 1971): Наводно је било девет браће и двојица пређу на ислам, да би штитили једни друге, и од њих су Селимовићи и Овчине. Селимовићи се јављају у Херцег-Новом прије 1690. године, јер је тада њихова земља са Ублина додијељења млетачким поданицима. Такође у Црној Гори је било Селимовића, наводно су од Бабахметовића ове породице – Селимовићи, Ћорићи и Овчине. У Једношима један локалитет назива се Селимовина и Селимова Бистијерна, а у Плаву спомиње се 1710. године Џуба Селимовић. Књижевник Меша Селимовић потјече из ове породице./…/ Кад сам 1972. године навео овај податак (из нормалне радозналости и жеље за откривањем свога коријена), неки интелектуалци из Босне су ми то оштро замјерили. Рекли су отприлике: ‘Многи од нас тачно знају своје хришћанске претке, и могли бисмо да покажемо и директне документе. Али чему то? Шта бисмо тим помињањем постигли?’ Ова замјерка и овакво питање могли би се поставити поводом откривања сваког историјског податка. У име чега затварати очи пред истином? Тиме се ништа не мијења, као што се никаква љага не баца на босанско-херцеговачке муслимане ако се укаже на њихово поријекло. Код мене је остала и јака носталгија за завичајним коријеном, мада и Београд веома волим. Ја сам везан за своје босанско и муслиманско поријекло, и увјерен сам да је наша сложеност (због дугогодишњих туђих навика које смо прихватили, због чудне историје, због створених комплекса, због хиљаду сплетених чворова) изузетно богата стваралачким могућностима./…/Ето тако (да се вратим на поријекло породице), негдје ваљда почетком 17. вијека, мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску вјеру, да бране осталу браћу и родбину. Ко зна да ли су их жртвовали, одликовали или бирали од ока. Изгледа да моји часни преци нису били сувише крути што се тиче религије, а ни сувише искрени: више их је интересовала могућа корист, или мања штета, него вјера. За нас, за своје непознате потомке, нису много марили. И можда су ту равнодушност према свакој вјери пренијели до мене у крви моји доцнији рођаци, а можда су своју превјеру плаћали већом ревношћу у новој вјери. И десило се оно што је предачки савјет замислио, па су два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи: то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу. Можда су Селимовићи побјегли из Црне Горе у Билећу да се спасу од истраге потурица, можда су се закрвљени рођаци тукли и затирали што су могли жешће, и није прошло ни двјеста година а Селимовићи и Вујовићи нису више ни знали да су исте крви, а можда су настојали да то што прије забораве и сакрију.“(2)
Меша Селимовић је, из дубине историјског сећања, на светлост дана изнео, по ко зна који пут, чињеницу – „браћа смо, браћа“ (Црњански, „Југославији“).
Његошева туга
У октобру 1847, у години кад се појавио „Горски вијенац“, велики владика Раде је Осман – паши Скопљаку овако писао: “Ти говориш да ја све нешто тражим, а шта бих ја то тражио и са киме ћу га тражити? Када је Бајазет (Илберим названи) Босну покорио и када су дивље орде азијатске наше малено, но јуначко царство разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачаство и у овијем горама утекли. Ја сам инокосан, ја сам сирак. Помисли ђе су ми браћа славни и гласовити кнезови и војводе нашега царства. Ђе је Црнојевић (Бушатлија), ђе је Обренкнежевић (Махмутбеговић)? Ђе је Кулиновић? Ђе је Скопјак? Ђе је Видајић? Ђе је Филиповић? Ђе је Градичевић? Ђе је Сточевић? Ђе је Љубовић? Ђе је Ченгић? Па ђе су многи остали? Камо господа и цвијет нашега народа да своје отачаство и своју славу заједно потражимо, да смо сви наједно, онда бих ја с њима нешто велико потражио.
Бог сами знаде када ће се они своје славе споменути и до када ће се ова моја браћа од своје рођене браће туђити и називати се Азијатима и до када ће за туђу корист роботати не сјећајући се себе ни својега! Од онога несрећнога дана откако је Азијатин наше царство разгњавио, са којим се ова шака горштаках за опште поштење и име нашега народа бори? Све са својом рођеном браћом истурченом. Брат брата бије, брат брата сијече, развалине су нашега царства у нашу крв огрезле. – Ево опште наше несреће!(3) (подвукао В.Д.)
Ова је несрећа и вражда братска више но сила туђа учинила те је наше јуначко племе постало туђима надничарима и служитељима, како што си и ти туђи надничар. Кукавну је Црну Гору овај разур нашега народа готово удавио, но и опоштио. Ово је учинило те је данас Црна Гора и бити ће довијека алмаз у витешку круну. Ја бих волио но ишта на свијету виђети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, коју је једно млијеко одгојило и једна колијевка одњихала.“(3) (подвукао В.Д.)
Надао се Његош, као и негда Доситеј, да ће Срби православни опет бити браћа са Србима исламске вере, који себе више неће називати Турцима. Авај, тај се сан није отварио, а сад је стање такво да је све неостваривији.
Путописци, који су пролазили Босном 19. века, записали су да тамошњи муслимани себе сматрају правим Турцима, да Турке по крви презиру и зову их „Туркуше“, да су моногамни и нису хомосексуалци, да воле да пију ракију, а воду сматрају штетном, јер, наводно, изазива „гушавост“. И? Шта, овде и сада, да радимо с тим?
А видимо да личимо.
Браћа смо, браћа.
Најмлађи син Стјепана Вукчића – Косаче, Херцега од Светог Саве, по коме се зове Херцеговина
Велики Његош је, гласом Кола у Вијенцу, јасно рекао: “Истурчи се плахи и лакоми“. Доказа колико хоћете. Ево шта каже наш угледни мислилац Љубомир Кљакић у свом огледу „Стратегија Ешер“: “Велики везир Ахмед-паша Херцеговић Лављи, родио се као Стеван Херцеговић, најмлађи од три сина Стјепана Вукчића-Косаче, последњег херцега од светога Саве, поглавара Хума, земље која ће се по њему назвати Херцеговина. Стеван Херцеговић примио је ислам и постао Ахмед-паша Херцеговић године 1474, после свађе са својом браћом око поделе преостале очеве заоставштине, оних 70.000 дуката који су били депоновани у Дуровнику. Стари Стјепан Вукчић-Косача сачинио је свој тестамент – Тестамент великославнога господина херцега Стјепана Косаче – 20. маја 1457, у Новом (касније Херцег Нови), свом утврђеном граду на обали Јадрана. Текст овог документа писао је митрополит милешевски Давид уз присуство богумилског госта Радина. Овим тестаментом, стари херцег је своју круну и иконе оставио Стевану Херцеговићу, свом најмлађем сину. Стјепан Вукчић-Косача умро је два дана касније, а оставинска расправа почела је убрзо после тога у Дубровнику. У присуству кнеза Прибислава Вукотића, једног од сведока херцегове последње воље, тестамент је отворен пред дубровачким кнезом и властелом. Незадовољан доцнијим догађајима поводом тог оставинског спора, Стеван Херцеговић је 1474, примио ислам и постао Ахмед-паша Херцеговић. Одмах је почео је да обавља високе дужности у Цариграду па ће, временом, стићи и до положаја најмоћнијег човека царства после султана. Истовремено, његова старија браћа, Владислав и Влатко, ставили су се на располагање један Венецији, други Угарској, док је њихова сестра Катарина Вукчић Косача, последња босанска краљица која се недуго после пада краљевине Босне 1463. настанила у Риму, уживала високу папску заштиту, као и заштиту фрањеваца трећередаца и, вероватно, новооснованог “илирског” братства св. Јеронима.“(4)
И тако је то кренуло: браћа се завадила око блага, и један се, „за инат“, потурчио – на тај начин остао племић, а ушао у службу нових господара земље Херцеговине. И одмах био од султановог великог поверења.
Потомци србског племства
Исламизација је понекад била извођена на силу, али често и није, вели један запис из оних дана: „Многи, немучени ни од ког, одступише од православља и присташе њиховој вери… гледајући њихово множење и великославље.”
Кљакић наставља: “Доиста, сасвим у складу са општом политиком коју је царство примењивало на новоосвојеним триторијама, намесници који су у име султана вршили власт у балканским хришћанским земљама, као и другде по пространом царству, били су током 15. и 16. века, али и доцније, припадници високог српског, босанског, херцеговачког или зетског хришћанског племства који су примили ислам: Ахмед-паша Херцеговић, Скендер-паша Црнојевић, Синан-паша Боровинић, Ферхат-паша Соколовић, Скендер-бег Михаиловић, Мехмед-бег Обреновић, Скендер-бег Вранешевић, Мустафа-бег Боројевић… Бројни су, исто тако, припадници других племићких породица из тих земаља који су примили ислам: Махмут Бранковић из породице српских деспота Бранковића, чланови породица Љубовић, Предојевић, Филиповић, Соколовић, Сијерчић, или Опијачи који потичу од Милорадовића-Храбрена, затим Башагићи који потичу од Вукомановића, или Ризванбеговићи који потичу од Вукасовића… Ови угледници вршили су високе војне, управне или судске дужности у хијерархији Отоманског царства.“(4)
Турско царство је, бар на почетку, функционисало као и Византија некад: ту није било битно етничко порекло, него вера. Зато је, у оне дане, србски језик био један од званичних језика нове империје.
Како је обновљена Пећка Патријаршија
Љубомир Кљакић нас подсећа и како је обновљена Пећка патријаршија, која је, после пада Смедерева и губитка деспотовине, нестала под јурисдикцијом Охридског архиепископа. Он каже: “1557. Сулејман I Величанствени, издао је ферман којим је обновио рад Пећке патријаршије. Јурисдикција Охридске архиепископије над црквеним областима Пећке патријаршије која је трајала готово читавих 100 година, била је укинута истим актом. Одлука је имала за циљ да стабилизује унутрашње прилике међу хришћанским поданицима на западним границама царства. Султан је овај ферман прогласио на предлог три везира царства, Рустем-паше, Али-паше Семиза и Мехмед-паше Соколовића. Сва тројица били су исламизовани Срби. Пећкој патријаршији је враћена не само њена црквена јурисдикција и сви њени феудални поседи, него је та јурисдикција и знатно проширена. На основу одлуке Сулејмана I Величанственог, Пећка патријаршија је сада добила врховну црквену власт на простору свих области царства које се протежу од најудаљеније тачке на истоку, Самокова у данашњој Бугарској, преко Штипа на југу, затим дуж јадранске обале од Улциња до Нина и Задра са Птујем, у данашњој Словенији, као крајњом тачком на западу; на север, црквена власт Пећке патријаршије простирала се дубоко у средњу Европу, до саме границе са Моравском и Пољском, али и још даље, све до краљевине Енглеске и балтичког приморја. За првог пећког патријарха Сулејман I поставио је Макарија Соколовића, брата Мехмед-паше Соколовића; после смрти патријарха Макарија, патријарси пећки били су Антоније Соколовић и Герасим Соколовић, синовци Мехмед-паше Соколовића.“(4)
Покушавајући да нас на све то подсети, Кустурица је, на улазу у Андрићград, поставио споменик Макарију и Мехмед – паши, Соколовићима.
Пећки Патријарх и Велика Британија
Занимљиво је да је патријарх србски добио и јурисдикцију над – Британским острвима. Откуд то? И ово нам објашњава Кљакић: “Од ступања на снагу султановог фермана којим је обновљена Пећка патријаршија и проширена њена црквена власт, патријарх пећки се у свечаним архијерејским богослужењима називао “Патријарх свих Срба и Бугара, Прве Јустинијане, Далмације, Травуније, Вретанијских острва, Западног Приморја, Горњег Подунавља и Северних страна”. Вретанијска острва се “као подручје власти пећких патријараха помињу и у бројним другим свечаним титулама све до почетка XVIII века”. Половином 18. века владика Василије Предојевић називао се “епископом вретанијских Срба”. Вретанија и Вретанијска острва су географска имена којима се у тадашњим изворима назива Британија, односно Британска острва и краљевина Енглеска. Као поморци, посебно као галиоти на тзв. “фландријским галијама” којима је Венеција транспортовала своју робу тргујући са Енглеском, а такође и као трговци, Срби су, са другим Југословенима, боравили у Енглеској током читавог 15. века. Сачувана су имена Ивана Маневића, Николе Србина и Јована Крститеља Црногорца који су трговали између Лондона и Балкана. У цркви Св. Николе, који је заштитник помораца, у Норт Стонему (North Stonehamu), у близини тадашње главне лондонске луке Саутемптон (Sauthempton), и данас постоји надгробна плоча Словенског братства из 1491. Чланови овог морнарског удружења били су, “како нам показују савремени енглески извори, Загрепчани, Дубровчани, Шибенчани, Задрани, Барани, Будвани, ‘Црногорци’ и ‘Срби’”, пише Веселин Костић. У доба акције епископа Павла и обнове рада Пећке патријаршије, Србе који су као свештеници долазили да сакупљају прилоге или су избегли из ових крајева, називали су у Енглеској “Угри” или “Грци”.“(4)
Али, зашто је Сулејман обновио Патријаршију?
Разлози за обнову Пећке Патријаршије
И о томе нам казује Кљакић: “Разуме се, Сулејманова одлука да обнови Пећку патријаршију и прошири области њене црквене власти преко читаве Европе, није била мотивисана бригом за душе његових поданика православних хришћана који су, и тада, живели свугде по познатом свету, чак и на европском северу. Султанова одлука је, разуме се, била мотивисана међународним и унутрашњим интересима царства. Поред снажног и поузданог ослонца који је у пословима од интереса за стабилност прилика и унутрашњу политику царства, посебно у Румелији, Европској Турској, имао захваљујући бројним војничким редовима које су попуњавали Срби хришћани, нарочито из Смедеревског и Крушевачког санџака, Сулејман I је изашавши у сусрет српској црквеној јерархији у њеном спору са грчком јерархијом Охридске и Цариградске цркве обезбедио још једну значајну подршку. Доделивши Пећкој патријаршији врховну црквену власт над готово читавом средњом Европом, Британским острвима и Балтиком, Сулејман I је показао у ком правцу види будућу експанзију Отоманског царства. Најзад, можда је на одлуку Сулејмана I и његову процену изгледа за будућност Отоманског царства, у том часу најмоћнијег царства у овом делу света, утицала и помисао да се царство може очувати и да може напредовати уколико се за њега придобију и други европски хришћани тада увелико заокупљени унутрашњим расправама и сукобима између Рима и протестаната. Можда је неко и помислио да би под одговарајућим условима и уз мало среће, Отоманско царство могло постати не само највеће исламско, него и највеће хришћанско царство, са снажном подршком међу православним и протестантским хришћанима, једна модерна реплика екуменског, универзалног царства Александра Македонског у коме све религије признају исту врховну власт у Цариграду. Ако су такви разговори и били вођени, ако су они утицали и на обнову рада Пећке патријаршије, веома брзо постало је јасно да од свега неће бити ништа. Наиме, црквена власт коју је султан доделио патријарху Пећком над тако огромном територијом није могла бити спроведена у пракси. Уосталом, само царство већ је досегло свој територијални оптимум. Ускоро, почеће дуг период опадања његове моћи, урушавања и декаденције његових установа и смањивања његовог географског простора. Ово доба ентропије Отоманског царства трајаће наредна четири века.“(4)
Тако је, дакле, било у 16. веку.
Али, када је започело са ентропијским процесима, дешавале су ствари које нису биле планиране.
Њихове последице остају до данас.
Трагедија Босне и Херцеговине
У свом запису „Један поглед на Србе и Бошњаке у Босни и Херцеговини“, наш писац и есејиста Миладин Ћосовић, Горњомилановчанин родом од Пљеваља, каже да човек исламске вере може бити Србин – ако то жели и ако се таквим осећа. Јер, било је и има Срба исламске вере и порекла, какви су, поред Меше Селимовића, били Хасан Ребац, Скендер Куленовић, и многи други. Ћосовић о Омер – бегу Сулејманпашићу – Деспотовићу, србском песнику, пише: “Пјесник Сулејманпашић Деспотовић (презиме Деспотовић је од старе српске племићке породице из Бугојна) испјевао је и једну изузетну пјесму која је, уз „Онамо `намо” најљепша ода Српству. У мојој књизи „Има ли Србија данас интелигенцију” навео сам је у цјелини и чиним то и у овом тексту.
Из мог срца, из пламених груди из уздаха,
из душе и снова
теби Српство, моја срећо драга,
лети ево, лака пјесма ова.
Ти си небо пред којијем пада
и чијем се величанству дивим
теби срце, крв, мисли и душа
отимљу се с усхићењем живим.
Ти ми дајеш крила соколова,
ти ме дижеш гори под облаке
с те висине гледам прошлост твоју,
гледам славу и твоје јунаке;
Гледам диве под калпаком сјајним,
на калпаку перјанице вите.
По плећима смјелих барјактара
ударају оне златне ките.
Гледам, гледам, па и летим живо
браћу љубим у јуначка чела,
а из ока од среће и миља
отимље се једна суза врела.
Суза чиста, суза наде моје,
суза јасна усред мрачне тмуше,
суза вјерна љубави крви
теби, Српство, душо моје душе.“/…/
Прије смрти овај пјесник је завештао да му се на надгробном камену изнад уобичајеног арапског текста напише ,,Омер-бег Сулејманпашић, српски пјесник”. За вријеме Другог свјетског рата црнокошуљаши су овај натпис избрисали.“
Дакле, неoспорно је да неко може бити Србин исламске вере, ако се тако осећа и ако то жели.
Из породичних сећања
Али, таквих је, данас, мало.
Ћосовић запажа огромну нетрпељивост коју поједини муслимански интелектуалци из Босне осећају према Иви Андрићу, сматрајући га мрзитељем ислама и клеветником муслимана, који је, у суштини, био „фашиста“. Мада је Андрић настојао да пише уравнотежено, и прикаже оно најлепше код наших муслимана: сетимо се само Даут – хоџе Мутевелића и његовог потомка, Али – хоџе, или бега Бранковића, или лепе Фате Авдагине, свих из романа „На Дрини ћуприја“, па ћемо видети да су неки од најплеменитијих Андрићевих ликова управо муслиманске вероисповести. Међутим, Андрић није прећутао ни оно друго, мрачније историјско наслеђе нашег простора.
Наравно да је било набијања на колац и сечења глава.
Наша, крвава прича.
Лично Ћосовићево искуство премережено је сигналима из непосредне прошлости, коју је, између осталог, представљао његов отац: “Мој отац Мирко, писмени сељак, читао је неке Андрићеве приче које смо старији брат и ја доносили као лектиру; једном је рекао: ,,Потурице су биле још горе него што их је Андрић описао, а по злу истицали су се посебичари (башибозук): чинили су их најгори Турци – убице, пљачкаши, лопови. Крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека када сам одрастао (тада је пљеваљски крај још био турски) командовао им је јузбаша, четовођа; разулареним групама дозвољавао је да Србе убијају, туку, пљачкају, силују жене. Заобилазили су једино оне српске породице које су имале неког свог одметника у комитским или хајдучким дружинама.” По казивању његовог дједе раније, у другој половини осамнаестог и у читавом деветнаестом вијеку турски зулум био је неподношљив. Испричао је и догађај из села Поблаће, смјештеног у долини испод Ковача и карауле на Метаљци, који се збио негдје око 1800. године. Хајдучка група коју је предводио Гаврило Шибалић, а у њој су од познатих били Илија Ћосовић, Мина Радовић и Мићо Глушчевић, затекла је ноћу у једној српској породици агу док је спавао са тек доведеном младом. Илија, будући да је био пријеке нарави, агу је кубуром убио у постељи. Младожења је сукнуо на њега: нека је проклет што је то учинио, доћи ће Турци да се свете и побиће читаву породицу. Илији је прекипјело, ошамарио га је и шутнуо у задњицу. Сјутрадан су хајдуци морали повести младу, јер није хтјела остати у кући у којој је обешчашћена; одвели су је у манастир Довоља изнад Таре. Овај догађај, послужио је писцу Душану Баранину као мотив за причу ,,Невјеста из Поблаћа”.“
То је жива, конкретна истина.
С том истином су Срби живели вековима. Мада данас неки покушавају да је порекну.
О упорном скидању кривице
Ћосовић зато каже: “Све то џихад-политичари и џихад-интелектуалци знају, а ипак зорно се труде да се (јер у ту причу само они вјерују) прикажу бољим него што су били, упорно са својих предака скидају историјску кривицу. Али, смета им Андрић, оптужују га да је у књижевним дјелима њихову прошлост – културу, морал и државну политику – карикирао./…/Очигледно да многи од њих немају чврсто народоносно (национално) утемељење – то им ни религија, ни новокомпоновани језик, ни босанске (бошњачке) планине не могу пружити. Они себе не виде међу јужнословенским народима већ се везују за панисламизам. Очигледно је да их је ,,бабо” својом ,,Исламском декларацијом” везао у чвор у коме им и политика и духовност и култура таворе, а усадивши им нетолеранцију, односно мржњу према хришћанима увео их је крајем прошлог вијека у грађанско-вјерски рат. У том рату највише су страдали. Чак и у томе виде своју посебност: они су један мирољубив народ и као такви су били жртве хришћана, највише Срба. И само је над њима направљен геноцид (Сребреница им је симбол страдања), а све евентуалне злочине који се њима приписују направили су у самоодбрани.“
Грађански рат је проклетство. У њему нема невиних. Али, то треба рећи гласно и јасно, и сваку жртву пописати, и целину догађаја сазирати. Јер, вођа БХ муслимана у рату за југословенско наслеђе није био никакав секуларни политичар и овејани борац за људска и грађанска права, него писац „Исламске декларације“, панисламиста Алија Изетбеговић, човек који је у Босну и Херцеговину са Истока довукао џихадлије, од којих неки и даље живе тамо. И чекају. Нешто.
О Андрићевом ћутању и Републици Српској
Још док је Андрић био жив, нападали су га муслимански комунисти, попут Шукрије Куртовића и Мухамеда Туња Филиповића. А он је мудро ћутао, оставивши за собом оно што је писао и потписао. Ћосовић, међутим, сматра да носталгија савремених бошњачких иделога за славним турским добом БиХ није ништа друго до сан о обнови феудалних односа и беговата, када је постојало и право „прве брачне ноћи“. Зато он каже: “Више је него очигледно да Срби морају по сваку цијену сачувати Републику Српску. Не смију дозволити да се утопи у унитарну БиХ. Ако би се то десило Срби би били приморани да се исељавају или постану национално безбојни. Кроз историју добро знамо да у свим земљама гдје ислам доминира припадници других религија имају статус народа другог реда и џихад-исламистима служе за одстрел. Свједоци смо шта се дешава са Коптима у Египту, народом који је међу првима примио хришћанство: сваке године џихад-терористи врше упаде у коптске цркве и за вријеме богослужења убијају вјернике. Кад сам почетком априла 2017. године писао овај дио текста, у двије коптске цркве у Каиру исламски терористи направили су масакр за вријеме службе над вјерницима: убили су 44 особе и ранили преко стотину. Знамо за геноцид који су Турци направили над Јерменима за вријеме Првог свјетског рата, знамо и за геноцид који су Хрвати и муслимани направили над Србима у Другом свјетском рату. Бошњаци досљедно (као и у прошлости) мрзе Србе, подсмијевају се свему што је српско, српској култури, традицији – ништа, по њима, није вриједно што су Срби створили. Они хоће потријети српску историју у Босни и Херцеговини. Тврде да је српска култура са њима неспојива, ништа српско нема у њиховом националном идентитету.“
Прича ми друг, туристички водич: био са странцима у једном сарајевском хотелу, препуном блискоисточних муслимана, који су се, у граду на Миљацки, одомаћили. И питао девојку, Сарајку, нашу муслиманку, која у хотелу ради, без злобе, али сасвим озбиљно: “Је ли, реци ми искрено, јесу ли ти ближи ови из Арабије или ми, Срби?“ Она збуњено слегне раменима. И питао је мој друг да ли је читала Андрића. Она каже да није, није то у њеној лектири било.
Болно је кад се кидају везе у култури, по којима смо се некад познавали. Имао сам, пре војске и у војсци, друга Џенана и другарицу Адису.
А сада, после тровања мржњом?
Може ли се живети после тровања мржњом?
Удар на Андрића
Иако се изјашњавао као Србин, Иво Андрић је био југословенско-космополитиски оријентисан човек, коме било какво „антибошњаштво“ није падало на памет. Па ипак, дочекао је да га прогласе „геноцидним“. О томе наш угледни млади научник, Борис Булатовић, каже: “Када говоримо о политичким видовима тумачења Андрићевог прозног опуса из времена које следује прекиду постојања пређашње југословенске државе, онда они на уверљив начин посведочују о једном драстичном интерпретативном обрту: од писца са репутацијом поборника дијалога различитих и супротстављених култура и цивилизација, Андрић је, у околностима измењеног политичког контекста који је у радикалној мери утицао и на промену оквира за проучавање дела овог писца, све учесталије представљан као мрзитељ босанских муслимана и „један од архитеката зллочиначког пројекта ‘Велика Србија’”, чији књижевни рад се указује као „књижевна подршка великосрпској идеји” и „естетика за геноцид”. У контексту актуелних некњижевно условљених оптужби са којима се српска књижевност сучељава, негативни рецепцијски ток Андрићевог дела има најдужи непрекинути континуитет, почев још од раних 1960-их година и писања појединих аутора са маргиналном књижевном компетенцијом. Уочавајући необичан феномен да степен приписиване кривице Андрићу као писцу и заоштреност критичарског тона према његовом делу градацијски расте у сваком наредном нападу, идеолошки најпрегнантије покушаје дискредитације Андрићевог књижевног опуса представљају зборник радова Андрић и Бошњаци из 2000. године, настао као покушај ‘академског’ образложења потребе за променом назива улице која у Тузли носи Андрићево име, као и две екстензивне студије: Босански муслимани у Андрићеву свијету Мухсина Ризвића, и Андрићевство Русмира Махмутћехајића, објављених 1995, односно 2015. године. Иако су пренаглашено острашћене критичке рефлексије о Андрићевом делу претежно ограничене на бошњачку академску заједницу, оне су проходност у интернационални академски оптицај стекле појавом књиге The Bridge Betrayed Мајкла Селса, америчког изучаваоца односа религије и насиља. У поменутој студији публикованој 1996. године, иначе награђеној признањем за најбољу књигу у избору Америчке академије за религију 1997. у области историографије, њен аутор елаборирајући своју концепцију ‘христославизма’ за најрадикалнијег репрезента српске ‘националистичке књижевности’ са далекосежним негативним учинцима узима управо Андрића и његов роман На Дрини ћуприја, а затим и Његошев Горски вијенац. О значајном утицају који је ова књига имала на Била Клинтона и Мадлен Олбрајт сазнајемо од Селсовог сарадника Дагласа Адамса и америчког колумнисте Ал Камена.“(5)
Тако то бива кад се удружи америчка са бошњачком србофобијом. И кад Бил Клинтон и Медлин Олбрајт постану стручњаци за књижевност.
Још једном о Сребреници
Ту је, наравно, и прича о Сребреници. У брошури „Хиљаду пута поновљена лаж постаје Сребреница“, коју су приредили Стефан Каргановић и Александар Павић, јасно је речено, на основу утврђених чињеница: “Према ономе што данас знамо: не постоји никаква веза између стрељања заробљеника и званичних органа ни Републике Српске ни Србије; извесно је стрељање извршио веома мали број људи, који су били различитих националности, па ни по том основу се не може установити „српска кривица“; број жртава за које се са великим степеном сигурности може тврдити да су стрељани је десетоструко мањи од броја жртава који се непрекидно понављају у јавности. Ако број није важан, како се то обично каже, зашто се онда десетоструко увеличава, односно зашто се не говори о доказаним жртвама, осим зато да би се створила претпоставка неке „српске кривице“ и тиме оправдале репресивне мере према Републици Српској и Републици Србији?; број стрељаних заробљеника, за које злодело су многи осуђени или су погинули у Африци за западне интересе, мањи је од броја масакрираних српских цивила у околини Сребренице за које нико није одговарао нити се муслиманима намеће због тога осећај колективне кривице. Према томе, Србија, Република Српска и Срби као народ немају никаквог разлога да се било коме извињавају за још увек нерасветљени злочин у Сребреници, а наравно да треба изражавати саучешће са породицама жртава, осуђивати злочин, али и инсистирати да се, коначно, спроведу кривични поступци против починилаца злочина против српског народа, зарад српских породица чији су најближи злочиначки убијени и у чијем болу саучествујемо, као и у болу свих других породица невиних жртава узрокованих распадом СФРЈ.“(6)
Најстрашније је кад је једна истинска трагедија (а злочини у Сребреници, и са муслиманске и са србске стране, трагично су братоубиство – и не могу се било каквим моралом, па ни племенским, бранити) идеологизује, и претвори у батину за ударање по глави оних који не могу да се мире са званичним верзијама догађаја, јер знају колико је истина болна, а не желе да је стављају у службу империјалних наратива. Јер, НАТО је, 1995, направио сребренички наратив да би оправдао бомбе са осиромашеним уранијумом бачене на положаје србске војске, и приморао учеснике грађанског рата на преговоре у Дејтону. И то се зна. Ако ко хоће да зна.
Има ли мајки и међу Србима?
Миладин Ћосовић је зато одлучан: „Свако обиљежавање годишњице Сребренице пропраћено је истом тв мантром: види се пољана прекривена надгробним споменицима, један дуги ред ископаних рака и поред њих наслаганих сандука; тужну слику употпуњује једна бика која сједи поред гроба и плаче. Сваке наредне године се на волшебан начин повећава број убијених Сребреничана љета 1995. године (то показује тв слика свјеже ископаних рака и поред њих сандука), смишљено и истрајно, наставља се демонизовање Срба, смишљено се обнавља прича о сребреничком ,,геноциду” када су ,,дивљи и крволочни” Срби убијали ,,недужне и мирољубиве” муслимане. „Сребреничке мајке”? Тај назив у мени изазива нелагоду која ме тјера да се запитам: Гдје су српске мајке? Гдје су мајке из Братунца и бројних српских села око Сребренице у којима су Орићеви бојовници на бруталан начин побили око 3.200 углавном српске нејачи и нешто војника. Зашто нема удружења српских мајки у Сарајеву у коме је по детаљној евиденцији, значи поименично, Страхиње Живака убијено 8.504 српских цивила, међу њима око 1500 жена? Нема их јер су побијене и протјеране. Орић и његови бојовници клали су, давили, вјешали, масакрирали српску нејач, са посебном насладом убијали су жене. У Сарајеву Српкиње су страдале у бројним казаматима у којима су мучене, силоване, мрцварене, убијане. Нема удружења српских мајки! Нема их зато што су побијене.“
И то је недопустиво: ако причамо о жртвама, ако тражимо „суживот и помирење“, то не сме бити једнострано. Сасвим је неумесно стварне жртве стварних ужаса претварати у ђубриво за башту сопствене жртвене изабраности, за самопотврђивање кроз „политкоректну“ историографију, препуну превида и прећуткивања, причу и „шехидима“ и „ђаурима“ уобличену да се допада (крајње прагматичнима, уосталом; јер центри моћи презиру све Балканце, па и оне које користе за своје геополитичке циљеве) Вашингтону и Бриселу.
Не пориче се злочин у Сребреници
Ћосовић не правда убиство заробљених муслиманских војника у Сребреници, и сматра да се није смело тако поступити: „Од побједника се тражи да буду великодушни према заробљеницима. Ратници генерала Младића на ту особину српског војника из Првог свјетског рата су заборавили, понашали су се по инерцији комуњарске ратне етике – према непријатељу не треба имати милости.“ Дакле, злочин је био. Ратни злочин. Додаје Ћосовић, не правдајући, него настојећи да појми: “А мора се признати: нијесу могли да пренебрегну ужасне злочине Орићевих „јунака”, нијесу могли да савладају гњев и осветнички порив. То је, дакле, злочин, а ван памети је да је геноцид.“
Треба ли да причамо о злочину над заробљеним муслиманским борцима, који се десио у Сребреници?
Треба.
Као што треба да причамо и о бекству главног муслиманског злочинца, Насера Орића, из Сребренице пре свих догађаја везаних за тај тренутак.
Као што треба да причамо о срамној хашкој пресуди Насеру Орићу и о србским жртвама његових похода.
О свему треба причати.
Али, чињенично.
И нека боли. Али обе стране.
Шта је геноцид?
Ћосовић наставља: “Све што се наводи изнад 1800-3000 побијених муслимана у Сребреници резултат је злонамерних манипулација. Додате су сљедеће цифре: око хиљаду Сребреничана који су умрли од старости и болести и оних које је због непослушности убијао Орић, преко 2000 погинулих при пробијању обруча око Сребренице, у остале су урачунати погинули у околним енклавама чији су посмртни остаци пренесни у Сребреницу. Шта је геноцид? По дефиницији зна се да је то планирано и организовано спроведено уништавање једног народа. Ту Сребреница не спада, јер је у злочину одмазде убијен дио Орићевих бојовника – убица, отприлике онолико колико су они побили српске нејачи око Сребренице. Шта је геноцид? То је смишљено, организовано и брутално сатирање српског народа које су Хрвати и муслимани спровели у Ендехазији. У организованим концлогорима и у бројним другим губилиштима убијено је преко осам стотина хиљада Срба (око 70000 дјеце), око 80 000 хиљада Цигана и 20 000 Јевреја. /…/ Јесте ли ви, ,,Сребреничке мајке”, јавно протествовале против таквих злочина, јесте ли се солидарисале са хришћанским мајкама? Нијесте! Ви видите само свој бол, а за друге вас није брига. обневидјеле сте од вашег неодуховљеног бола. Добро подучене од највећег босанског србомрсца Бакира Изетбеговића (он исто као му и отац Алија сања о исламској држави у Босни у којој би хришћани били раја (стока), а муслимани би уживали у агинско-беговском дембелуку), ви, „Сребреничке мајке”, отужно парадирате са својом тугом, ви па ви: нико други није убијан осим ваши мужеви и синови, нико други не пати као ви. Ти други су невјерници које по Курану треба убијати. Нијесу достојни сажаљења. Ви не можете да схватите да вас може унесрећити неко коме сопствено наношење несреће сматрате нормалним. То је већ изанђала прича. Кад покажете саосјећање са преживјелим Србима око Сребренице чије су породице десетковали ваши мужеви и синови, онда очекујте узвратан однос од Срба. При том не заборавите да су ваши „јунаци” за којима жалите на Глоћанском брду 52 заробљена српска младића живе закуцали за стабла. Не заборавите дјечака Слободана Стојановића коме су живом одсјекли руке, распорили стомак у виду крста. Не заборавите да су ваши ,,јунаци” играли фудбал са одсјеченом главом Србина. Не заборавите да је злочинац Насер Орић лично клао заробљену српску нејач. А годину послије крвавог пира над дјечаком Слободаном Стојановићем у Сребреници се тешко опекао дјечак Мехмедалија Ахмић и хеликоптером међународних снага хитно је пребачен на ВМА у Београд. Живот му је био угрожен, али спасили су га српски добровољни даваоци коже. Данас је то одрастао човјек. Да ли га ви, „Сребреничке мајке”, које сте препуне мржње према Србима, видите као шугавог, јер на тијелу носи српску кожу?“
Логична питања, и даље без одговора.
Још једно питање
Ћосовић пита и ово: “Мислите да вас Западњаци воле? Кога они уопште воле? Они воле само своју моћ и капитал. Наклоношћу коју исказују према балканским муслиманима хоће показати како они немају ништа против ,,добрих” муслимана, убијају само лоше. У последњих тридесетак година у Ираку, Сирији, Авганистану, Либији, Нигерији и др. убијено је преко три милиона тих ,,лоших” муслимана. Јесте ли ви, „Сребреничке мајке”, протествовале против толиких злочина геноцида? Нијесте.“
Можда и јесу, али код куће. На телевизији се не сме протестовати против америчких злочина над муслиманима широм света. То су „политкоректни“ злочини. Убити муслимана у Ираку, Сирији или Авганистану није злочин, јер Америка свима доноси демократију и људска права, зар не? Злочинци су само Срби из Босне и Херцеговине, и других нема, и не може их бити.
Док Бакир Изетбеговић на причи о геноциду зарађује паре које му редовно шаљу са Запада, да би понављао политички пожељну нарацију, Ћосовић нас подсећа да Србима, после Другог светског рата, није било дозвољено ни да плачу над својим жртвама, палим од усташке руке. Натеривани су у „братство и јединство“. А данас се један бол форсира преко двадесет година, да би Срби, уместо хрватско – муслиманских усташа, били проглашени за једине геноцидне Балканце.
Коме веровати: Франклу или другосрбијанцима?
Ћосовић признаје да је неке од својих ставова изложио са гневом, али то није био гнев ради гнева, него истине ради. Он додаје: “Мило Ломпар у књизи есеја ,,Похвала несавремености”, пише да је Виктор Франкл за вријеме Другог свјетског рата робовао у четири концетрациона логора, у два му је страдала цијела породица, ,,ипак после свега устврдио како само лична кривица и постоји, колективна кривица је појам без смисла”. Пита се Ломпар да ли му можемо поверовати и закључује да одговор „на то питање зависи од тога коме ћемо поверовати када говори о кривици и потресености патњом других: Франклу – који је гледао истребљење сопственог народа – или нашој културној деконтаминаторки, која је добила 100.000 долара вредну награду због деценијског изговарања ужарених и лажљивих речи на начин љутитог кловна? Франклу – који говори о смислу патње на сопственом искуству – или седокосом – времешном стипендисти, витезу легије части и почасном доктору Варшавског универзитета, који је све то постао после своје борбе против српских националних права, а не пре ње: као блазирани и задовољни кловн? Франклу – или председнику српске владе који стоји у Сребрници, у близини плаката у којима се његов народ и држава поистовећују са геноцидом, али њему то показивање колективне кривице не смета: као и сваком самозаљубљеном кловну? Франклу – или председнику српске владе који срамно бежи пред таласом махалске мржње у Сребреници да би јој потом поклањао – из државног буџета – милионе долара: као неприродни и отуд сасвим наказни кловн?”“
Власт кловнова у нашем јавном простору ипак не може да порекне истину. Али може да јој се руга.
Уосталом, баш брига „другосрбијанце“ за истину о Сребреници. Они причају шта се од њих захтева, и оно за шта могу добити паре. А лепо је примати паре без зноја лица свога, само лажући и слугерањски понављајући владајући наратив. Ко нема образа, има образину. И карневал може да почне, и да траје, и да се наставља, до бесвести. Мало циркус, мало карневал, а кловнови су увек добродошли.
Геноцидност и лажи
Ћосовић сведочи да Срби нису прихватили и не могу прихватити лаж о својој геноцидности. Он указује на став португалског генерала Карлоса Мартинса, својевремено члана надзорних органа у БиХ, који, у својој књизи ,,Рат на Балкану”, каже: ,,После завршетка рата основано је неколико удружења сребреничке сирочади и удовица која раде уз велике фанфаре. Али да се догодио геноцид, не би остало ни сирочади ни жена о којима би се имала водити брига.”
По Ћосовићу, илузија о „братству и јединству у Босни и Херцеговини је окончана. Њеним народима остаје да се праведно разграниче, и да свако гледа свој посао. Ни то, после свега, није мало. Напротив!
Вреди се сећати
Ипак, упркос свему, вреди се сећати и онога што нас је, у најтежим временима, чинило људима. Не треба заборављати све што је било човечно у односима православних и муслимана на овим просторима. Као што не заборављамо Мехмед – пашу Соколовића, тако се вреди сетити и Исмета Пашића, Србина муслиманске вере из Мостара, коме је Жарко Видовић, његов друг са робије, увек палио свећу за покој душе, и о коме Богдан Златић, у свом огледу о Видовићу, пише: “Исмет Пашић, беговског држања, неће да по немачкој наредби за казну удара свог логорског другара Томића. Ударце прима на себе и тако трпи све до смрти, док му не пребију кичму. Четрдесетак година касније, на књижевној трибини посвећеној Плотиновим Енеадама, на запрепашћење свих присутних, Жарко Видовић каже академику Николи Милошевићу: „видиш Никола, све је то у реду што причаш о политичким слободама, али ја мислим на другу врсту слободе. Човек може да буде слободан и у затвору!“ Тајац. И, потом: „Слобода је моћ човека да одлучује о својим поступцима упркос претњи смрћу.“(7) Вреди се сетити и Исе Махмудбеговића, који одбија да руши Његошеву капелу на Ловћену, упркос претњама удбашких џелата.(8) Ту је и Салих Селимовић, који је, по свему судећи, пореклом из исте породице као и писац „Дервиша и смрти“, озбиљан и трезвен истраживач наше прошлости, који мирно и разложно говори о историјским истинама.(9)
Не треба заборављати снове и илузије оних који су, „Младом Босном“, хтели Југославију, прво племениту, па страшну заблуду.
Наравно, никог не треба убеђивати да је Србин, ако он то није и не жели да буде. То је и немогуће, и непотребно, и није у духу нашег народа. Али, најважније од свега је да се више никад не пролива крв као вода у страшним братоубиственим ратовима на овим трагичним просторима. Нека нас Бог од тога сачува, јер наши непријатељи се неће либити да опет призову демоне братоубилаштва!
