ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: АНДРИЋГРАД У ДОБА „ВЕЛИКОГ РЕСЕТА“

ИСКРА на Фејсбуку

ДАНАС СУ СВЕТИ КИРИЛО И МЕТОДИЈЕ

Учитељи словенски су данас. И наши, српски. Кажу да је Свети Кирило прво превео речи Јеванђеља по Јовану о Логосу као почетку:“В начале бе Слово“. Од тога слова, Христа, јесте свака словесност – од ума до књижевности, која се некад и звала словесност.

Свети Кирило и Методије су нас посветили Логосу, Који је Смисао човека и света. 

А то нешто значи.И то је пут којим треба ићи, чак и у ратно доба, какво је ово наше.  РАТ ИЗ ВЕШТИЧИЈЕ КУХИЊЕ Андрићград је велики одговор Смисла на сва разарања која смо преживели у 20. веку, а нарочито када је НАТО кренуо да нас убија и, до данас, али и у будућности, трује својим бомбама. 

После осиромашеног урана из 1999, обогатили смо се Андрићградом, јединим градом коме је темељ књижевност.

И сад је, чудан, али истински, светски рат – овога пута, у име коронократије и „великог ресета“, у име власти оних 0,666% богатих луциферијанаца који баратају човечанством као јефтиним оруђем своје моћи. Александар Петровић у свом огледу „Ко влада историјом?“ о том рату пише као о још једном дејству Шекспирових вештица, утвара ништавила, у савремености. Он каже:“Вештице маме Магбета да убије краља и сруши стари поредак, не зато што је нови бољи, већ да би крв могла да потече. Оне су натприродна сила, немају крви и не раде то из личног интереса. Њих историја не занима, живот још мање, јер једино што их испуњава јесте преношење порука. У поруци се енергија живота адресира ка празнини онога што није. Тако се добија на времену, односно време своди на празнину јер порука је равнодушна према историји. Иако се њен исказ мења, она је увек иста и отуда је историја увек себи слична. Магбет то не зна јер се на позорници историје бори за умишљени велики циљ. Скривено му је да су поруке медиј без садржаја, данас би се рекло технологија. Поруци вештица управо технологија даје убедљивост. Шекспир их с одличним осећајем за магију као технологију слика док се окупљају око котла из кога испаравају визије које засићују простор и екстатички омамљују Магбета. Он верује да му дарују живот, док му оне спремају смрт. СВЕ ТРИ. Нек’ се тава прекувава, Укрчкава, набубрава. ДРУГА ВЕШТИЦА. Шарке око нек’ се вари, С барске змије режањ бари, Псећи језик, жабље краље, Са слепога миша маље, Крилце сове, гујин жалац, Краставуше жабе палац, И батачић гуштерића, Језик – ракља од слепића – Да се врашки‐врашка тава Уврачана закувава. (…) Па прстиће од детета Тек рођеног, што га била Дроља‐мати удавила, (…) ДРУГА ВЕШТИЦА. Још мајмунску крв додајте, Па за чини не бригајте. Оне подгрејавају котао визија којим бацају чини које изгледају као поруке будућности, али се испарења из њега спуштају као непрозирна магла над историјом. Вештице се отуда могу гледати као чисти дух технологије јер технологија је увек натприродна. Она је још од времена Френсиса Бекона посвећена савладавању природе. То је и мото француских енциклопедиста, и свих осталих револуционара. Сви уједињени у савладавању природе и њеном подређивању, према програмским Беконовим речима commodis humanis inservire. Тешко је заиста у великој магли технологије данас назрети и један зрак Сунца. Оно што нам је остало је само парни котао, мајка свих машина, који на разне начине маглом покреће свет. Анимиране механичке сабласти ослобађају паре из парних, бензинских или нуклеарних котлова док техно пророци падају ничице пред њима заклињући се да у испарењима виде слику будућности. Они ће, наравно, донети исто онолико будућности колико вештице Магбету. Магбет је човек у кавезу, ни више ни мање од тога. Вештице му обећавају да ће бити краљ, да ће надвладати природни поредак и задобити апсолутну моћ. Та моћ је увек у будућности, али Магбет је позван да дела сада. Он је човек коме се кроз вештаствену технологију и њене чаробне формуле смеши власт над целим светом.“

Технологија уместо теологије. Моћ која би да нас убеди да се зло пита на почетку и крају свега. 

ИСПАРЕЊА ИЗ ЦРНОГ КОТЛА  

А нуди нам се и панацеја. О њој ће опет Петровић:“Супстанције које вештице користе у овим стиховима врло подсећају на данашње приправке вакцина за глобалну „вирусну болест” која се јавила 2019, како кажу, у далекој Кини преласком вируса корона са слепог миша на змију, што је тек овлаш сцијентизована магијска басма сусрета бића таме с бићем зла. У савременом фармацеутском котлу измешани су разни антибиотици, желатини алуминијума, формалдехид, натријум глутамат, сулфити, беланчевине из јаја, али и ткиво абортираних људских фетуса узето in vivo, говеђи серум (гној), ћелијска култура мајмунских бубрега и пилећих ембриона, испрана овчја црвена крвна зрнца, свињски панкреасни хидролизат казеина…“

Да ли сте икад мислили о томе да је, како би рекао Берђајев, савремена наука постала црна магија, јер је остала без Христа? 

ПОСТОЈАНОСТ ЈЕДНОГА ГРАДА А Андрићград стоји усред „великог ресета“, док отровна испарења технологије као суштог демонизма обавијају један по један ум, трују једну по једну душу…Стоји и сведочи о ширини српске културе, као саставног елемента хришћанске и светске културе, као непорециве чињенице наше самоистоветности, као залоге за будућност ( ако буде будућности; а ако је не буде, чека нас, благодаћу Христовом, Небески Јерусалим, наша вечна отаџбина и очевина ). 

И Андрић је овде, у необичном строју војске Логоса, која не пристаје на победу авети знања које је моћ. Наравно, Андрић, слободно опредељен да буде Србин као припадник српске културе, која је стваралачаки одговор на сва наша страдања у историји и стремљења ка ономе што историју надилази. Јер српска култура је култура слободе.

Као што је истакао професор Мило Ломпар у својој изјави датој новинској агенцији СРНА уочи Видовдана 2014. године:“Када оцењуjемо смисао и улогу Андрићграда, ваља да имамо на уму да jе реч о jедном од ретких успешних потеза српске културне политике. То препознаjемо у часу када се суочимо са сазнањем о томе ко су оспораватељи саме замисли, како су интонирана њихова оспоравања и у ком правцу су усмерене саме критике. Зашто jе, дакле, Андрићград нешто што смета? Зато што он почива на истини да jе Иво Андрић изабрао – по начелу личне и уметничке слободе као наjвишем начелу духа – да буде Србин. То опредељење jе потврђивао у више различитих политичких режима. Он jе упорно и безусловно себе ситуирао у српску књижевност, па jе тако постао – заjедно са Милошем Црњанским – наjвећи српски писац XX века. Ту чињеницу Андрићград – заjедно са његовим светски познатим оснивачем, заjедно са Србиjом и Републиком Српском – износи на велику позорницу европске традициjе. Ако jе Иво Андрић – у своj слоjевитости свог духовног лика – изабрао да буде српски писац, ко смо ми да ту чињеницу споримо и не уважавамо? Ако се сетимо да jе – у часу примања у Европску униjу – Хрватска неистинито посегнула за Андрићевим ликом, ако се сетимо скорашњих написа – поводом Светског првенства у фудбалу – о Андрићу као хрватском писцу, онда jе jасно да Андрићград сведочи о истини српске традициjе на начин коjи разоткрива традиционално неистините поступке хрватске културне политике. Али, Андрићград сведочи и о српскоj култури као контактноj култури три вере, он потврђуjе и jугословенску компоненту као битан чинилац саме српске културе, он наглашава и хрватску и муслиманску компоненту нашег идентитета. Отуд он спречава сваку пропагандно сужавање српске културне егзистенциjе.“

У доба свеопштег сужавања свести и поља слободе, Андрићград не дозвољава никакво окивање нашег мисаоног и осећајног обзорја. Зар је то мало? 

АНДРИЋГРАД И КОРОНОКРАТИЈА 

Усред коронократије, Андрићград је угостио великог добитника Велике Андрићеве награде – Петера Хандека. И то је био знак против кога се говори, али и знак битне и битијне слободе. 

Усред коронократије, Андрићград је наставио да да објављује књиге. И то какве књиге. У једној од њих, делу  великог хришћанског писца Француске, Жоржа Бернаноса, „Чему слобода?“, читамо:“Они који мисле да ће хришћани пре или касније успети да се прилагоде модерном свету не узимају у обзир ону уму неподношљиву чињеницу да је модерни свет у основи свет без слободе. Нема места за слободу у џиновској механизованој фабрици која мора бити подешена као сат. Да бисмо се уверили у то, довољно је имати на уму искуство с ратом. Слобода је луксуз који себи не може дозволити заједница која намерава да употреби сва средства ради максималног учинка. Слободна заједница, у модерном свету, у стању је инфериорности у односу на неку другу, и та инфериорност је утолико опаснија што је заједница слободнија. Уколико би, уместо да у запањујућем броју производи машине, модерни свет тежио племенитим уметничким делима, уређивао складне градове, градио палате и катедрале, нужно би било, напротив, да образује тип слободног човека… Модерни свет не зна за друго правило осим за ефикасност.“

И гле – том правилу упркос, израстао је Андрићград; непотребан канцер – капитализму апокалиптичних дана, он се нашао на Дрини као стремљење племенитој уметности, као складно сазирање које спаја прошлост са будућношћу преко моста свакодневице у којој живимо, као наша палата смисла и саборни храм културе. 

Андрићград је подигнут да бисмо се ми, Андрићеви сународници, али и припадници човечанства, подигли. 

Да бисмо остали људи, а да не бисмо постали звери. 

Јер опасност је, по песнику, увек у ономе – ко се из човека не пење у Бога, силази у звер. 

У КАФКИЈАНСКОМ СНУ Да поновимо лекцију: непријатељи човечанства су решили да изврше „велики ресет“. До сада су се у свету остваривала два типа тоталитаризма: орвеловски ( комунистички, логорски ) и хакслијевски ( „врли нови свет“ као мешавина Дизниленда и ГУЛАГ-а, са мноштвом сексуалних, а мањком политичких слобода ). Сада, пак, настаје нови тип тоталитаризма, који је, пре свих „корона догађаја“, био само у заметку. Свет који ствара глобалистичка олош – елита, оних 0,666% „илуминираних“, о којима пише Никола Маловић, свет је Франца Кафке, који је, пред своју смрт, говорио младом чешком писцу Густаву Јаноуху:“Ускоро ће нам бити потребна дозвола да изађемо у сопствено двориште“. Кафка је такав свет описао у „Процесу“, којим доминира (бес)поредак сна ( као у кошмару – бежиш од опасности, али трчиш у месту, а логика свакодневице је сасвим испретурана). У чувеном роману великог писца, Јозефа К. хапсе, али он може да иде на посао; судница у којој га саслушавају налази се на периферији града, у трошној, сиротињској згради; уместо књиге закона, на судијином столу је зборник лоших порнографских цртежа; џелат у остави банке у којој је Јозеф запослен туче двојицу полицајаца који су му, приликом објаве хапшења, појели доручак; сви знају о његовом процесу, само он не зна за шта је крив; чак је и свештеник који му приступа пуки чиновник суда. На крају, убијају га џелати који личе на ислужене циркузанере, и који као да се снебивају да му зарију нож у срце.

  УМИРАЊЕ ПОЕЗИЈЕ Тријумфу новог, кафкијанског тоталитаризма, претходило је губљење човештва техником и урбанизацијом у којој је град, од космоса са храмом у средишту, постао хаос са банком која му је, као кост, запела у срцу и грлу. Осећање ништавила пружило се, одавно, као сенка, над Западом, али и над Истоком. Сеоба у градове значила је, и тамо и овде, самоћу и бежање од човештва. Људи су, животом у модерном и постмодерном граду, губили првобитну непосредност, и тонули у море отуђења. Заборављена је мудрост енглеског песника Елиота да је ближње могуће осећати живима само ако саосећамо са њима.

У таквом свету, и уметност умире. А сва уметност је поезија, начин да се покаже како смо слични Песнику неба и земље, који је, по Његошу, „творитељном зањат поезијом“. Ево шта је рекао покојни српски поета Новица Тадић, који, на питање зашто се данас поезија тако мало чита, одговара:“Савремени узнемирени човек нема времена ни за молитву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он, јутром, прелази улицу, жури, трчи на посао и са посла, хука га носи и испуњава. Брзина и бука – само то, по цео дан. А код куће га, навече, чека змајевита жена, сваке злобе барјактар. Жена или празнина. А сутрадан, опет исто. Нема починка веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а већ га је стигла Америка. Још му треба поезија, па да пресвисне“. Постоји, и на српски преведена, књига Манфреда Остена, „Покрадено памћење“, у којој се говори о убрзању историје лишене смисла. Остен цитира Гетеа који је, још у своје доба, уочио да је све постало „велоцифарски“, и потонуло у море брзине која се више ничим не може зауставити. У таквом свету, пристали смо на Кафку, и маске су нам на лицу, јер смо, уместо личности, постали личине. ОНАМО НАМО Путева ка излазу има, али данашњи човек их одбија: Солжењицин је јасно рекао да се можемо преобразити свесном и добровољном жртвом јер је доба у коме живимо само „смртна заблуда разума“. Зато је Андрићград лековит, јер нас призива да се не миримо са овдашњицом, него да сазиремо Вишњи Јерусалим, архетип сваког уточишног станишта човековог.

О томе је, ових дана, Матија  Бећковић написао песму „Онамо намо“.

И не знам за бољи завршетак овог текста од НОВЕ песме под старим покровом наслова „Онамо намо“. 

Онамо намо за брда она
Изнад времена и васиона
И још даље на другој страни
Онострани се дижу Дечани
И гај зелени надреални
И збор јуначки непрестани
Тамо ћу једном и ја поћ
Та у мени су себи ћу доћ

Онамо намо на оној страни
Божури су транспоновани
А царски дворови разорени
Непатворени су престворени
Онамо у слави видећу Призрен
Овамо у мраку једва назрен

Тамо ћу једном и ја поћ
Та у мени су себи ћу доћ

Онамо намо иза облака
Као што рече цар јунака
Тамо далеко недогледани
Почињу свемири препевани
И спеваоц им сваштознани
Где нисмо сужњи водоравни
Тамо ћу једном и ја поћ
Та у мени су себи ћу доћ

Онамо намо иза планина
Тамо је моја очевина
Ако смо очајни значи крај није
Крај је почетак царства поезије
Ко се на крају не радује
Тај своју веру не верује
Тамо ћу једном и ја поћ
Та у мени је себи ћу доћ

Онамо намо где нема страна
Тамо је земља обећана
Где више нема смрти ни ропства
Већ жизњ бесконечнаја васионства
Реалност јесте привремена
А земаљско је за малена
Тамо ћу једном и ја поћ
Та у мени је себи ћу доћ

Онамо намо на ону страну
Изван простора занебесану
Засијаће у сваком уму
Све што сија у универзуму
А вечној души свако знање
Може бити само сећање
Тамо ћу једном и ја поћ
Та у мени је себи ћу доћ

Онамо намо за гором оном
Под неболомом и небосклоном
Почетна земља се преместила
Два поља места заменила
И под српским се именима
И калварија поновила
Тамо ћу једном и ја поћ
Та у мени је себи ћу доћ

Онамо намо за брда она
На земљи суђеној од искона
Најдубље смо се ужилили
И небесима приближили
Тражећи клупко ишли за концем
И саставили са исконцем
Тамо ћу једном и ја поћ
Та у мени је себи ћу доћ

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ 

 

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.