Владимир Димитревић: Завештања Предрага Пипера

КО НАС ЈЕ НАПУСТИО

Академик Предраг Пипер био је један од најзначајнијих српских слависта, а посебан траг оставио је у проучавању граматичке и лексичке семантике у српском, руском и другим словенским језицима. За дописног члана САНУ изабран је 2003, за редовног 2012, док је за члана Македонске академије наука и уметности (МАНУ) изабран 2015. године. Био је секретар Одељења језика и књижевности САНУ од 2013. до 2018, односно члан Председништва САНУ. Био је члан више одбора САНУ и шеф Катедре за руски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, те управник Катедре за славистику Филолошког факултета у Београду. Предавао је и на универзитетима у Москви, Петрограду, Вороњежу, Иванову, Сеулу, Сапору, Задру, Нишу, Скопљу, Љубљани. Академик Предраг Пипер је одликован бројним наградама и признањима.

Али, он није био само то – он је, пре свега и изнад свега, био хришћански интелектуалац, ретка појава у наше дане.

 

ШТА ЗНАЧИ БИТИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ

Пример академика Предрага Пипера достојан је подржавања – прави интелектуалци дижу свој глас против сваке лажи и неправде, и то у тренутку кад је то неопходно да би јавност схватила шта се дешава. Јер, како у огледу „Смисао позива интелектуалца“ истиче Зоран Видојевић:“Смисао позива интелектуалца јесте у трагању за истином, живљењу у складу с њом и у њеном јавном саопштавању. Издаја тог смисла састоји се у свесном пристанку да се стварају лажне слике друштвених прилика различитим облицима злоупотребе знања и продаје за привилегије, посредну и непосредну политичку моћ.» Својевремено је и Мило Ломпар истакао да“није довољно нешто ЗНАТИ, неопходно је и ПОНАШАТИ СЕ у складу са тим знањем“ при чему „они који се понашају трпе последице за које већина националних интелектуалаца није спремна.“ Предраг Пипер је био спреман.

 

СВЕШТЕНА ВРЕДНОСТ ЈЕЗИКА И ПИСМА

Био је хришћанин који је знао свештену вредност језика, утемељену на Ономе Који је Реч Божија, Логос, Алфа и Омега човека и света. У свом погледу на ћирилицу указао је на битијне основе нашег писма, које се не састоји од пуких графема:“Не само да су свети људи створили ћирилицу, него су они са својим Учитељима утемељили и словенску филологију, којој припада српска филологија. Стварање писма, стварање на том писму, превођење, наставни рад, све су то били, а и данас су, основни филололошки послови, тако да су данашњи слависти настављачи високе мисије својих светих претходника. То је такође чињеница која изузетно обавезује на чување, проучавање и развијање наслеђене духовне па утолико и културне баштине. Као и у много чему другом, и ту се морамо чешће запитати да ли смо и колико смо достојни оних чије смо велике тековина баштинили. Јер они нису били само просветитељи, него пре свега равноапостолни светитељи па кроз то и просветитељи. Много касније појавили су се просветитељи без светости (атеисти, агностици, богоборци и сл.), који мисле да могу ширити светлост без светости, луциферску „светлост“ знања без светости богопознања. Таквих је и данас много.“

Зато се, као достојни духовни потомак Солунске Браће, борио против новоговора глобализма.

 

ПРОТИВ ЗЛОУПОТРЕБЕ ЈЕЗИКА

У свом огледу „Савремени свет као предмет кризологије“, који је изложио у Матици српској две године пред упокојење, он је истакао:“Злоупотреба језика једна је од највидљивијих карактеристика нашег времена. Стање друштва одувек се огледало у његовом језику и у односу друштва према језику. Чињеница да је по Оксфордском речнику 2016. године за реч године изабрана реч постистина много говори. Џорџ Орвел би данас нашао обиље нових упечатљивих примера новоговора, чија се суштина своди на прикривање истине и обмањивање јавности. Ратне паликуће се пресвлаче у миротворце, награда за мир се даје онима који воде, изазивају или подржавају ратове, бомбардовање се назива милосрђем и хуманитарном интервенцијом, цивилне жртве незаконите и неправедне војне агресије (од којих су седамдесет деветоро деца) називају се колатералном штетом, шири се поплава непрозирних и рогобатних скраћеница чија је једна од главних функција да прикрију на шта се стварно односе, вештачки се мења граматика да би се прилагодила захтевима политичке коректности, нпр. у вези са измишљеном граматичком равноправношћу мушкараца и жена итд. Они који мисле друкчије олако се проглашавају расистима, фашистима, нацистима или комунистима да би уклањање политички “некоректних” прошло без значајнијег отпора јавности, која, у већем делу, лако прихвата такву анестезију савести и скидање са себе одговорности за прећутно саучесништво.“

Пипер није хтео да буде саучесник лажи – ни јавни, ни прећутни.

 

ОД ЗМИЈЕ ИЗ РАЈА ДО МОДЕРНИХ МЕДИЈА

Хришћански свестан и савестан, гледао је у библијске основе савремене светске лажи:“Злоупотребе језика почеле су, додуше, одавно, од када је змија наговорила Еву да наговори Адама на први преступ, представљен као нешто лепо и интересантно (нека врста првог “спиновања”). Било их је и кроз све касније векове у врло разноврсним облицима (богохулства, лажи, преваре, издаје, оговарања, клевете, полуистине итд.). Развој медија омогућио је да злоупотребе језика добију вртоглаво високе тираже. Средства за тзв. масовно информисање су, заправо, највећим делом средства за масовно дезинформисање, за циљано обликовање јавног мњења према нечијем интересу, пре свега, у сфери маркетинга и пропаганде и сл. Уосталом, приватни власници медија, који су скоро невидљиви јавности, у већем делу света су у спрези с видљивим и невидљивим центрима политичке и финансијске моћи, па су зато данас медији великим делом средство за обликовање политички пожељног јавног мњења, ставова и вредносног система најширих друштвених група.“

Није могао, нити је хтео, да буде „политички коректан“.

 

ПРОТИВ ЏЕНДЕР ТОТАЛИТАРИЗМА

Тако је, годинама, устајао против наказних предлога Закона о родној равноправности тамо где се, у тим предлозима, насртало на српски језик. Безакоње је, ипак, усвојено, али Пиперов отпор ће се памтити. У свом тексту о социјалним фемининативима у српском и другим словенским језицима још 2016. истицао је да он није само против џендер идеологије, него и за логичко и језичко здравоумље:“Jезичка политика равноправности полова у области граматике понекад као да полази од погрешне тезе о мушкарцима и женама као двема супротстављеним, готово зараћеним класама. У ствари, као што је познато, то нису и не би требало да буду односи компететивности, нити класне борбе, него узајамног допуњавања и обогаћивања. Постоје и нарушавања тог принципа, али се она не смеју узимати за правило. За разлику од правне или политичке равноправности полова, која је и могућна и нужна, потпуна граматичка једнакост полова је нереална, а није ни потребна, слично као што би нереално било тражити укидање физиолошких или психолошких разлика између жена и мушкараца. Покушаји идеолошког инжењеринга у граматици, ма чиме се оправдавали, јесу опасни, и граматичари не би смели да окрећу од њих главу као од појава које не завређују научну пажњу.“

Иако је појава језичког џендер тоталитаризма изгледала маргинална, Пипер је знао ко стоји иза ње, и будио је своје колеге на опрез. Био је, наравно, у праву.

 

ЧИТАЊЕ КОРОНОКРАТИЈЕ

Умео је, у доба коронократије, да поставља суштинска питања. Још 2020. је таквим питањима послао праве сигнале свим мислећим људима у Србији:“Слегло се врло много противуречних информација из стручних или “стручних” извора: вирус је вештачки / није вештачки; вирус је изразито смртносан / вирус јесте заразан, али мање смртоносан од неких других заразних и незаразних болести, маске су корисне/некорисне, вирус нестаје/не нестаје на врућини, вирус напада/не напада децу, вирус више напада/не напада мушкарце него жене, фотографије са низом мртвачких ковчега су тачне/лажне, тај и тај лек помаже/не помаже…итд. Тестови су изразито непоуздани (до 40%), а коме пресуде да је позитиван и стрпају га у ковид болницу или ковид одељење, зарадиће и оно што можда није имао; скоро све смрти приписују се ковиду (иако се обдукције не врше) мада су многи умрли од својих хроничних болести, тј. не од короне него са короном. Лек за тај вирус није нађен, али људе по болницама нечим лече. Чиме? Лече симптоме, а не узрок, па ко има довољно јак организам, тај претекне. Није срамота не знати, али је срамота и опасно је глумити свезнајуће у својој струци и тиме (свесно) слуђивати народ. То би морало бити кажњиво.

Зашто се не дају упоредни подаци о смртности од неколико данашњих најтежих болести, с једне стране, и овог вируса, с друге? Зашто је у истом периоду прошле године (без ковида) укупна смртност била већа него ове године са ковидом и упркос чињеници да ове године многи умиру од својих хроничних болести (нпр. онколошких), јер се боје да оду на благовремени преглед, контролу или на болничко лечење? Опет случајно? Зашто се у многим земљама дају лажне, преувеличане цифре о смртности од вируса ковид 19? Ако све то није случајно, ко се труди да подстиче и распламса корономанију и зашто?“

Одговоре и даље чекамо ( мада их, одавно, наслућујемо ).

 

ЗАВЕТНИ ПРЕДРАГ ПИПЕР

Рођени Београђанин, био је, прадубином, Косовац. О њему и његовој заветности Митра Рељић је записала:“Проблем Косова и Метохије и проналажење најбољег пута за његово решење, барем у оном делу које зависи од нас самих, професор Предраг Пипер је сагледавао у контексту превазилажења општег стања духовне запуштености и губитка вредносних оријентира те буђења успаване свести о примарним детерминантама идентитета и интегритета српског друштва. Због тога однос професора Предрага Пипера према Косову и Метохији није исцрпљиван његовим интимним преживљавањем и искреним саосећањем са напаћеним народом; његова брига редовно је праћена, у књигама, интервјуима и предавањима, јасно исказиваним ставом да је Косово у темељу српског идентитета, једна од најважнијих тачака ослонца сваке здраве личности и народа у целини. „Докле год буде Срба за које је најдубље начело понашања садржано у савету епске мајке свом чувеном сину ‘Боље ти је изгубити главу / Него своју изгубити душу’, а таквих је, верујем, још увек највише, Косово и Метохија нису изгубљени, ма чија шапа привремено чепала по тој светој земљи“ – писао је, између осталог, Предраг Пипер.“

Нема предаје и продаје Косова.

 

АКАДЕМИЈА НЕ СМЕ ЋУТАТИ

Зато је, поводом испада челника САНУ, Владимира Костића, који је, макар вербално, покушавао да тргује Светом Земљом, о Савиндану 2021. послао поруку јавности:“Будући да су такве изјаве академика Владимира Костића неспојиве с функцијом председника САНУ и да веома штете угледу САНУ, за САНУ је једино исправно решење његова оставка. За чланове САНУ изјашњавање о томе није само изјашњавање о председнику САНУ, него се чланови САНУ истовремено изјашњавају и о самима себи – колико су достојни да буду чланови Српске академије наука и уметности. Ако би се склањали у ћутање, у обарање главе или у немушта саопштења, или ако би подржали оно што урушава углед САНУ у српском народу па и Академију као такву, ако би подржавали оно што је у интересу отимача дела српске државе, традиције и културе, онда не би били достојни да буду чланови Српске академије, њен би назив у том случају требало променити или њу укинути, а нас распустити.Нека нас Господ уразуми.“

Јер нема словесности без Слова, Логоса, Који је Смисао свега што постоји. Без Слова смо бесловесни.

 

ИЗ ЕЛЕКТРОНСКЕ ПРЕПИСКЕ

Иако га никад лично нисам срео, били смо у редовној електронској преписци. У доба када је потписивана петиција против легализације лажи зване „истополни бракови“, послао сам му и „Црни цветник“, своју антологију поезије, наше и стране, настале поводом НАТО бомбардовања Србије 1999. године. Писао ми је:“Пре свега, хвала за “Цветник”. Сећање на мучки рат који је против нас водио НАТО (а који се еуфемистички назива агресија, бомбардовање, напад) врло је болно, али не смемо се склањати у лагодни заборав. Напротив. “Цветник” ћу с Вашим допуштењем слати пријатељима у Србији и у иностранству. Потписао сам петицију против тзв. истополних заједница, али не бих желео да дајем неку посебну изјаву, јер и не знам шта бих рекао осим да ми је то одвратно, а за породицу и демографску будућност је катастрофално, уз то представља и ударац на моја верска осећања као и многих других сличних мени . Поред тога, иако сам силом прилика у последње време морао неколико пута да се оглашавам када се није смело ћутати, мене јако оптерећује појављивање у јавности. Где је то било најважније, изјаснио сам се. Кад човек сувише често узима реч, пада вредност таквом изјашњавању. Надам се да могу рачунати на Ваше разумевање за такав мој став.“ Онда се огласио кад је прочитао мој интервју са Небојшом Катићем, који је истакао да живимо у најопаснија времена после Другог светског рата:“Драги господине Димитријевићу, Са закашњењем сам тек данас прочитао Ваш разговор са економистом Небојшом Катићем, објављен у летњем двоброју Печата. Не сећам се када сам последњи пут читао тако актуелан и убедљив интервју. Вероватно би био још и јачи да се господин Катић осврнуо на духовну страну ове кризе, а она је у основи свега. На то често скреће пажњу В. Ј. Катасонов. Али разумљиво је да се господин Катић држао терена који му је професионално најближи. Добро је што се на фотографији у позадини види икона Пресвете Богородице Млекопитатељнице.“

Икона Мајке Божје му је била сведочанство да је Катић настојао да каже истину.

 

ПОСЛЕДЊА ПОРУКА КОЈУ САМ ПРИМИО

Последњу поруку ми је послао када је, скупа са другим нашим јавним делатницима, потписао апел против присилног вакцинисања деце и омладине сумњивим „антиковид“ вакцинама. Било је то кратко време пре упокојења овог светлоумног и чистосрдачног Србина – витеза хришћанске одговорности:“Поштовани господине Димитријевићу,Сагласан сам да будем супотписник тог апела, мада, што више потписујем апеле (а све је било врло оправдано), можда је све мања вредност мог потписа. Видим смисао тог апела у покушају буђења јавности, која, великим делом “сном мртвијем спава”. То са вакцинацијом је, као што знамо, ђавоља работа у дословном смислу. Другу страну аргументи не интересују. Скоро сви председици и премијери су легли на руду, нажалост и многи научници и медицински радници. К. је изгледа наметнут споља иако он у науци нема никакве референце, али има искуство у спровођењу одређене здравствене политике и препродавању скупих вакцина. Слично је и са неким другим члановима КШ. Итд. Али морамо се опирати како и колико ко може. Ја сам са здрављем нешто утањио. Ипак, да дам подршку апелу, то још могу, а даље нека нам је свима Бог на помоћи.“

Бог правде, Коме пева српска химна, Који је, у исти мах, и Бог љубави, распети и васкрсли Христос, нека Своме подвижнику, академику Предрагу Пиперу, дарује спокој тамо где нема суза ни уздисања, него је бесконачни живот и слава која не пролази. ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Шира верзија текста објављеног у „Печату“