Владимир Басенков: Утицај мраза на формирање руског менталитета

Русија је највећа земља на планети. То је општепозната чињеница. Много ређе се сећамо да је Русија (ако изузмемо Гренланд) и најхладнија земља земног шара.

То може посведочити сваки туриста који у нашу земљу стигне средином марта. Откуд год да је полетео: из Париза утонулог у цветовима јоргована, из токијских вишњика, из сунчаног Београда, па чак и из, дотакнутог првим стидљивим зеленилом, Стокхолма – чим под крилом авиона почну бескрајна снежна поља, не може сумњати: обрео се у руском ваздушном простору.

Деведесет шест одсто територије на којој живе Руси лежи иза јануарске изотерме од десет степени испод нуле. Поређења ради: у Финској – само 60 одсто, у Шведској – мање од половине, на Исланду уопште нема тако хладних места. Скоро две трећине руског тла, с укупном површином од 10,7 милиона квадратних километара, почива у вечној мрзлини. На североистоку наше земље, у међуречју Лене и Индигирке, налази се хладни пол северне полулопте. Овде, у близини вароши Верхојанск, жива у термометру се редовно спушта испод минус 60 степени у јануару и фебруару (1933. године документован је апсолутни рекорд од минус 67,8 степени).

Нежељени гости

Руски мразеви су познати широм света. С њиховим леденим ходом упознати су не само позвани гости. Саборци Наполеона и Хитлера своје катастрофалне поразе приписивали су дејству великих руских мразева. Ваља замислити шта се дешавало на совјетско-немачком фронту у одлучујућим зимама 1941. и 1942. године. Бријућа мећава, наноси на путевима, смрзнуто мазиво за мотор, маршевне колоне огрезле у снег. Децембар „четрдесет прве“ био је посебно страшан: као да се сáма руска природа побунила док су се Немци приближавали нашој престоници.

Очевици сведоче да су се у данима одлучујућег окршаја код Москве и Туле рањеници смрзавали пре него што су стизали да их изнесу са бојишта; лежати непомично у снегу, заклањајући се од ватре, било је опасније по живот него дизати се у напад. За савлађивање искушења била је потребна изузетна воља и издржљивост. Неколико месеци борбе на жестокој зимској хладноћи показало се довољним да се мит о непобедивом немачком Вермахту сруши, а руски јунаци под Москвом и Стаљинградом овенчају славом.

За грејање једног квадратног метра стамбеног простора у Јекатеринбургу потребно је три пута више енергије него за грејање квадратног метра у Њујорку

На Западу постоји легенда да је „генерал Мраз“ најбољи руски војсковођа, захваљујући коме руска војска остварује своје најзначајније победе. Први пут тако висок војни чин је нашем поднебљу додељен у британској карикатури из 1812. године, праћеној кратким натписом: „Генерал Мраз брије Бонапартића“.

Међутим, тешко је оправдати поразе европских војски приписујући их искључиво деловању наше зиме. Прво, мразеви су током Наполеонове кампање ударили тек када је француска војска напуштала Смоленск, а њено повлачење прерастало у нагли бег. Друго, и 1812. и 1941-42. године од мраза су подједнако страдале обе стране. Али, наравно, Руси су на такве мразеве далеко више навикли.

Кудикамо ређе се улога сурове руске климе узима у обзир у мирном, економском надметању између Русије и Запада, иако овде морамо да се такмичимо на очигледно неравноправним основама.

Наличје дуге и сурове руске зиме је краткотрајно лето. Традиционална сезона испаше у руском селу је, рецимо, трајала врло кратко: од Јегорија (то јест – Ђурђевдана, када су стоку свечано изгонили на ливаде) до црквене Нове године 14. септембра. Током летимичног периода сенокоса (двоструко краћег него у долинама Рајне или Дунава) ваљало је спремити позамашну залиху крмива за осам дугих месеци држања стоке у шталама.

Кратка сезона вегетације ограничава родност. Тако годишњи пораст биолошке масе вороњешких дубрава, растућих на црници најблагодатнијег региона Русије, не прелази 70 метричких центи по хектару – док букова шума јужне Немачке за сезону даје прираст од 130 центи биомасе, а британски борик – 115-140 центи. И у нетакнутој природи и на сељачким пољима у Русији, житарице, траве и плодови једноставно не стижу да наједре. Дакле, руски сељак је морао обрађивати двоструко више земље да би прехранио своју породицу и све то за много краће време.

А трошкови горива? За грејање једног квадратног метра стамбеног простора у Јекатеринбургу (то је далеко од најхладнијег кутка наше земље) потребно је три пута више енергије него за грејање квадратног метра у Њујорку, и десет пута више него у Калифорнији. Горе набројане чињенице омогућавају да се разуме због чега Русију називају „зоном ризичне пољопривреде“, тачније „зоном ризичног привређивања“.

Обликовање карактера

Неупућени сматрају да су Руси сувише слабо освојили територију своје земље, да је Русија веома ретко насељена. Међутим, друга места на планети са истом оштром климом су још мање насељена. На пример, Канада – наш географски близанац, зрцални одраз Русије на западној полулопти, има мање од тридесет милиона становника.

У Русији су популарне зимске забаве попут грудвања, санкања, борбе против „цара брда“, градња и освајање снежне тврђаве

Док су се Руси померали у Заволжје и Поморје, на Урал и у Сибир, Европљани су радије насељавали не хладне шуме и степе Канаде, већ много топлије земље Сједињених Држава. Упркос великој густини насељености у Кини и Јапану, људи тихоокеанске цивилизације нису жудели да се преселе на заснежени Далеки исток. Становници густо насељеног древног Хорезма нису желели мигрирати чак ни на Алтај, а да не помињемо Краснојарски крај. Царство љутих мразева и полугодишње зиме покорили су само Руси.

Континентална клима је помогла у обликовању руског карактера. Стрпљив, издржљив, незахтеван, руски човек је способан за дивовске радне напоре у кратко жетвено доба. Руски тип понашања може се назвати „техником за уштеду енергије“, која омогућава акумулацију огромних залиха снаге и њену примену у одлучном часу.

Ледена хладноћа руске зиме кује моћне, телесно крепке људе. У Русији се купање за богојављенских мразева сматра нормом, укључујући и подручја са мразевима од четрдесет степени. Традиције „моржевања“ – пливања у леденој води зими – нису нестале. Општеприхваћена метода каљења међу Русима је погружавање у снег или рупу на леду после вреле бање.

Мраз, у поређењу са другим стихијама, заузима изузетно место у руском фолклору. У бајкама и песмама он се појављује не као зао, већ као добри чаробњак, који не убија леденим дахом, не камени срца, већ руску земљу заогрће снежним покривачем и доноси новогодишње поклоне деци. Житељи топлијих крајева тешко могу замислити да би господар студени и мећава испољавао тако срдачну бригу о деци.

Руски малишани Деда Мразу одговарају подједнаком љубављу. У Русији су популарне зимске забаве попут грудвања, санкања, борбе против „цара брда“, градња и освајање снежне тврђаве и прављење снежних скулптура.

Русија је претежно равничарска земља, па зимски спортови спуста смучкама овде нису широко распрострањени. Али зато се хокеј, са паком или лоптом, као и уметничко клизање, с правом сматрају сфером руске спортске славе. Руски мраз је снажан део нашег националног идентитета. Он вековима проверава чврстину нашег карактера.

Владимир Басенков је новинар. Ексклузивно за Нови Стандард.

Превод: Драган Буковички

Извор: Нови Стаданрд

Насловна фотографија: Pixabay