ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, ОТАЦ ЈУСТИН И ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ: НЕУСЛИШЕНЕ ОПОМЕНЕ

ОПОМЕНА СРБИМА РОДОЉУБИМА

Сви знају шта се десило деведесетих година XX века. У својој књизи „Разбијање југословенске државе 1989/1992 – злочин против мира“, др Милан Булајић каже: „Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – света Столица, Меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра 1991; договорено је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром Х. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари прије католичког Божића 25. децембра 1991“.

Одлуку Ватикана здушно су подржале САД и Велика Британија…

Све се десило управо онако како је пророковао Свети Николај Жички пред смрт, у запису „Опомена Србима родољубима“:“Према извештајима из Југославије, српски народ може се поново наћи пред страшном трагедијом. Сви говоре: нека падне Тито, па ћемо онда лако! А нико нема плана шта ће бити после пада комуниста. Хрвати имају план, инспирисан од папе и подржаван од Италије. Код њих нема странака; они не знају за демократију. Они знају и хоће једно: окупирати Босну и Срем и – Србе о врбе, или поклати или истерати из тих земаља. У моменту пада комунизма (ако Русија не интервенише) Хрватима ће се одмах доставити оружје и сви ће бити наоружани, док ће Срби бити голоруки као и при првом покољу. И усташе и оружје – све чека готово на граници Југославије, у Шпанији и у Аргентини. За 24 сата сва ће Хрватска бити под оружјем и сви гаулајтери на свом месту. Папа ће опет благословити покољ Срба и ућуткати њему наклоњене Англосаксонце.

А шта Срби партијаши мисле? Они мисле да, као и 1918. г. прво расписати изборе па нека народ (јадни, тужни, голоруки српски народ) искаже своју жељу и вољу! И ништа више. У тој једној мисли садржан је план свих српских демократских и полудемократских и левичарских и полулевичарских партија, па чак и националних, четничких и патриотских. Каква фантазија и какво лудило!

Питање је, дакле, не како оборити Тита него шта ће бити после Титовог пада. Ко ће српски народ наоружавати да се брани од вечног и много страшнијег непријатеља. И каква ће се власт одмах установити у српским земљама.“

Тако је говорио Свети Николај Жички.

Тако се и десило. Преко двеста хиљада Срба протерано је из данашње, неоусташке Хрватске, уз помоћ Ватикана, које су подржали англо-глобалисти.

Ипак, Срби су били спремнији него 1991.

НАЋИ И СПАСИТИ ИЗГУБЉЕНО

Духовни син и верни настављач Николајевог дела, Јустин Поповић, уочи Другог светског рата, објавио је у „Жичком благовеснику“ чланак „Светосавско свештенство и политике партије“ који би, свакако, могао потписати и сам Владика Николај.

Отац Јустин истиче да су у Православној Цркви Христовој и свештеник и првосвештеник позвани да буду свети; ако нису свети, одлучан је Поповић, они су на Јудином путу, јер издају „све вечне вредности јеванђељске“. Зато је наш Свети Сава свагда био узор српском народу, а свако од свештеника може остварити српски идеал само угледајући се на њега. Без светосавског подвига, улога свештеника у народу постаје „улога духовног комарца“.

Отац Јустин додаје: „Загледајте у нашу прошлост, дужност светосавског свештенства увек је била и заувек остала: кроз временско водити народ бесмртном и вечном; народну душу и народне идеале прилагођавати не духу времена, већ духу светосавске вечности и бесмртности; не повијати се по ветру разних саблажњивих модернизама, већ непоколебљиво стајати за народне светосавске идеале и светиње. Ко су им учитељи? – Све сами бесмртници“.

Свето, поштено, честито и праведно може се очувати само светошћу, поштењем, честитошћу и праведношћу. Дужност свештеника је да у сваком човеку тражи бесмртне вредности: „Стога су за њега подједнако важни, и мили, и драги, сви људи, припадали ма коме слоју, позиву, партији. Што је неко већи грешник, свештеник му поклања већу братољубиву бригу. Јер је његов позив и дужност: Наћи и спасти оно што је изгубљено. То значи: светосавски свештеник никога не сматра за непријатеља, стога и нема непријатеља“. Узор свештенику у тражењу боголиког блага у сваком човеку, без обзира на позив, партију и сталеж, јесте Христос, који је испод свих „форми и униформи“ налазио живу душу. А у српском народу тако је први поступио Свети Сава.

КАДА СВЕШТЕНИК МОРА ДА УСТАНЕ

Зашто свештеник не сме бити члан ниједне партије? Ево разлога: „Политичке партије, ћутке или отворено, у начелу препоручују или санкционишу примену силе или насиља, нарочито када су на власти. Светосавски свештеник баш са начелног еванђелског разлога не треба да припада ниједној политичкој партији. Јер ако свештеник хоће да буде светосавски свештеник, и ако првосвештеник хоће да буде светосавски првосвештеник, мора владати над народом љубављу, служећи му и жртвујући се за њега“. Свештеник који припада само Христу мисли вечну „народну мисао“; ако припада партији, духа свенародног нема у њему.

Када свештеник мора да се укључи у јавни живот? Само онда када је народна судбина доведена у питање и угрожена у својој бити. То јест: „Деси ли се да политички дилетанти и моралне партизанске наказе доведу у питање опстанак народних светиња и самог народа, онда је императивна дужност светосавског свештеника: да иступи као спасилац народа у улози једног новог Матије Ненадовића, или једног новог проте Атанасија Буковичког, или једног новог Хаџи-Ђере и Хаџи-Рувима“. Чак и ако човек остане сам са заставом вере у руци, неће бити сам; са њим је Свети Сава.

И данашњи свештеници то морају имати у виду: Црква је дужна да диже крсташ барјак кад нема ко да га подигне. Тако је било у литијама црногорским 2019-2020. године.

ЕПИСКОП ПАВЛЕ, КОСОВСКИ СВЕДОК

У извештају Светом синоду (1981), епископ Павле, потоњи патрикјарх српски, овако сумира свој 23-годишњи боравак на Космету:“Кад сам долазио у Епископију рашко-призренску, знао сам да ме тамо неће дочекати путеви посути цвећем, него разне тешкоће. Кроз 23 године невољаје било доста, али ми се чини да нас веће од оних у прошлој и почетком ове године, нису сустизале.“

Епископ Павле затим каже:“Годинама сам молио власти да учине крај застрашивањима, шовинистичким испадима и терору над нашим верницима, свештенством и монасима. Зашто? Зато што то уноси забуну, немир и несигурност, те се наши верници исељавају. Одговарано ми је обично да је то исељавање последица све брже урбанизације, да је у питање економски моменат. На то сам ја истицао, да није зло што људи одлазе за бољим животом – зло је што своја огњишта напуштају под организованим непријатељским притиском.“

Властодршци се нису либили да епископу у лице кажу да неке појаве преувеличава. Упозоравали су га да онај ко у појединачним ексцесима види организоване непријатељске нападе на Србе, сигурно је да ствари посматра очима српског шовинисте. А све је ишло низбрдо.

Епископ Павле закључује:“Од мале је користи што се сада јавно признаје и пише о “организованој непријатељској акцији појединих група са изразито албанско-националистичким и иредентистичким намерама, упереним против слободе, независности и интегритета наше земље”. А ти поступци нису почели сад, нити су стварани за ову прилику.“

Осамнаест година касније, 1999, Срби су сурово гоњени са своје Свете Земље. Прогон и даље траје.

ПОУКА ПРОТЕ МАТЕЈЕ НЕНАДОВИЋА

У „Мемоарима“ проте Матеје, велики српски духовник и војвода је писао:“Владика што ме је запопио био је прост али добар човек. Пошто ме запопио, говорио је слово, али цело његово слово било је у две, у три речи. Он се при̓вати за своју камилавку и рече: „Христијани, почитујте свештенство и упамтите: ко је год на ову капу лајо, он се кајо!” То његово слово напомињем вам да се смејете, али ипак од збиље вам препоручујем, да све оно што народ почитује за светињу и ви да почитујете. Свашта можете поправљати, али само у свештене ствари нигда не дирајте. Ни ја вам, после толико година сопственог искуства, не умем о томе ништа друго казати, него да је цела истина: да ко је год на ову капу лајо, он се кајо.““
И ко ту капу није слушао, кајао се.

Зато смо овде где јесмо.

До када ћемо овде бити, остаје да се види.