Владек Дарман: БЕСМРТНОСТ – УТОПИЈА ИЛИ ГЛОБАЛНА ИНДУСТРИЈА?
Може ли јунак – оличење епохе која га је родила – безболно закорачити у нови век, обмањујући судбину, природу и време? И што је важније – идентитет, љубав или вечни живот са својом неизбежном усамљеношћу – истражује Јегор Михалков-Кончаловски у свом новом филму „Авијатичар“, заснованом на роману Јевгенија Водолазкина.
Тим научника предвођен професором молекуларне биологије Константином Гајгером (Константин Хабенски) налази се на прагу монументалног открића које ће променити свет. На Соловјецким острвима, где су 1920-их спроведени експерименти криоконзервације људи, истраживачи откривају лабораторију скривену у пећинама која садржи 13 замрзнутих тела. Живот се проналази само у једној особи: Инокентију Платонову (Александар Горбатов), конструктору авиона који је проживео предреволуционарну Русију, успон бољшевика и пакао логора. Он ће се ускоро пробудити из вековног сна у заслепљујућем белом светлу нанотехнолошке капсуле – у будућности која делује страно и непријатељски. Али главни тест није у стакленом кавезу, већ у његовом сећању.
Сећање је и дар и проклетство. Сви које је волео и мрзео одавно су мртви. Не може да загрли своју породицу, да се опрости или да се покаје. Затворен, Платонов је био заувек одвојен од породице и своје вољене Анастасије. Вратио се у родни Санкт Петербург само век касније да би упознао… њену тачну копију: Настју (Дарја Кукарски), жену доктора Гајгера.
Филмска адаптација романа Јевгенија Водолазкина из 2016. године помера главну радњу из 1999. у 2026. годину – време које као да је блиско, али на екрану делује далеко. Парадокс је у томе што је за данашње руске гледаоце – посебно оне из Санкт Петербурга – атмосфера деведесетих, упркос приметној удаљености, познатија и удобнија него дигитализовани свет будућности – који је, узгред буди речено, већ стигао. О томе сведочи и непролазни култ Балабанова и неумољиви повратак руских ТВ серија у једну од најестетизованијих деценија руске културе. Чини се да и у роману деведесете године 20. века имају значајну функцију. Поред чињенице да је Платонов, како аутор воли да понавља, „вршњак века“, једна од последњих нити које га везују са историјом, деведесете године 20. века, такође су време активног, пре свега уметничког, размишљања о совјетским репресијама.
У контексту Водолазкинове књиге, где је трећина приповедања посвећена јунаковим соловјецким сећањима, избор хронолошког оквира делује више него логично: Платонов се појављује у право време да пренесе не историјско сећање, већ лично искуство, и, заједно са гашењем епохе, и сам се суши.
За филмске ствараоце који су желели да истакну контраст између епоха, задатак је био изазован: не само да прикажу Санкт Петербург и његову околину у различитим временским линијама, већ и да прикажу савремени свет очима спољашњег посматрача. Ужурбани центар града обара Платонова с ногу, и само на незаборавним местима свог прошлог живота – на обалама Финског залива, где је пуштао змајеве са братом Севом, на Елагином острву, где је заказивао састанке са Анастасијом – јунак проналази подршку. Овде се времена преклапају, замрзавајући се „између прошлости и будућности“.
Како се временска линија помера, тако се мењају и акценти. Лик др Гајгера избија у први план, делимично захваљујући новом јунаку. Виктор Желтков (Јевгениј Стичкин) је егоистични милијардер опседнут идејом бесмртности. Потрага за замрзнутим соловјецким затвореницима, њихово касније одмрзавање и рехабилитација Платонова – све је то део Желтковљевог тајног пројекта, за који се нада да ће открити жељену формулу за правилну криоконзервацију. Само што су Платоновљеве посуде садржале управо онај раствор који му је омогућио да преживи у леду, а сад јунак мора да се присети његове формуле. Цена питања је победа над смрћу.
Тежња ка вечном животу престала је да буде утопија и постала је глобална индустрија, где крионика, неуротехнологија и вештачка интелигенција коегзистирају са религиозним веровањем у могућност очувања свести ван биолошког тела. Болест убија Желткова и он је сигуран да ће у будућности у којој се нађе већ бити измишљен лек. Али у свету „Авијатичара“, поред науке, постоји и божанска промисао. Покушај да се превазиђе сопствена судбина, да се иде против закона природе које је створио Свемогући, осуђује човека, ако не на смрт, онда на мучну усамљеност. Међутим, сваки јунак овог дела је личност епохе која га је родила и, по мишљењу Водолазкина, а касније и Кончаловског, заслужује барем попустљивост.
Може ли човек из прошлости, који у себи носи бол и љубав једне прохујале ере, пронаћи своје место у хладном дигиталном свету будућности? Или му је суђено да постане преговарачки адут у игри моћних? „Авијатичар“ је више од пуке филмске адаптације. Ово је снажно филмско путовање кроз епохе, где судбина једне особе постаје пресек прошлости, садашњости и будућности. То је филм о љубави која превазилази време, о сећањима која трају и о цени коју човек мора да плати за вечни живот.
(vz.ru; превео Ж. Никчевић)
