ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ: Самарџић уништен од терета и славе свог оца

ИСКРА на Фејсбуку

Владан Вукосављевић (фото: РТРС/kultura.gov.rs)

Тешко оболео од аутошовинизма, он попут „Радована трећег“ прелази на страну правог или измаштаног противника, да би се снагом лудака борио против себе самог, свог оца, свог народа

Одговарати било шта антропоморфном ентитету Николи Самарџићу, представља ону врсту ментално и морално нехигијенских послова од којих би човек најрадије побегао главом без обзира и препустио их неком другом. Нажалост, постоје околности када нико други не треба то да чини већ једино онај коме је и упућен Самарџићев рхабдовирус.

Лишен основних скрупула у комуникацији, овај псеудоисторичар, психички уништен од терета угледа и славе рођеног оца, великог српског историчара и честитог човека Радована Самарџића, недобачен и неостварен у свом послу, идеални узорак психијатрима и психолозима за проучавање психичке искошености код синдрома „оцеубице“, годинама кевће на сваку ствар, околност или феномен који има придев „српски“ или представља нешто иоле значајно у српској историји.

Тешко оболео од аутошовинизма, он попут Ковачевићевог „Радована трећег“ прелази на страну правог или измаштаног противника, да би се снагом лудака борио против себе самог, свог оца, свог народа, свог имена и идентитета.

Тако је недавно на једној друштвеној мрежи јавно „лајковањем“, подржао неког неоусташу који је геноцид у НДХ „оправдавао“ наводним српским злочинима и назвао геноцид против Срба „одговором на владавину Карађорђевића“. Потом се на тој истој мрежи залагао за отварање новог Голог отока у Хрватској, претпоставља се за кога.

У свом болесном иступу на страницама Данаса назвао је „Јасеновац зоном комфора сваке јавно или тајно ангажоване хуље или пробисвета“. Ни сањао није да је тиме одабрао два епитета која њему самом управо идеално пристају. У жестокој домаћој конкуренцији, уз још можда „нитков и ништарија“, имао би ексклузивно право да их носи као круну на махнитој глави.

Додаје још да је „Министарство донело политичку одлуку која Голдштајнову књигу ставља на недићевски индекс“, те у амоку додаје „палили би они књиге и пунили Сајмиште, али је и њихово прошло“.

Да у овој земљи постоји право на разуму, законима и правичности засновану, а адекватну изнетом злу примерену, судску заштиту појединаца и институција од клевета, онда би се овај злосрећник суочио са правним последицама које би га можда научиле реду.

Овако, у благом систему као што је наш, када су клевете и говор мржње третирани као дозвољени несташлук сваке луде или бедника који поступа са умишљајем, не остаје друго него повремено себе спустити у блато и одговорити им како заслужују.

Да не буде забуне, ово се не односи на луцидног, рачвастим језиком надареног Басару, већ на делатне или интернет подржаваоце неоусташтва и србомрсце попут злог синчића великог оца. Има право Никола Самарџић да опсесивно презире светосавље и да се гади свега српског, али има право у овој држави и сваки њен грађанин да му каже шта о томе мисли.

Ако је уопште могуће и потребно одговарати на онакву бујицу шовинистичких конфабулација, интрига и клевета које углавном из себе избацује, говорећи или пишући о било чему, као што је то учинио и у тексту „Метак и пендрек“. Међутим, нису за њега мученог ни метак ни пендрек, како му се у самопрецењујућем крику лудила привиђа.

За њега су само окретање главе као од пијанца који се унередио, можда прстохват сажаљења и вероватно стручна помоћ. Као један од видова те, а могуће је врло сложене терапије, лаички и добронамерно, предлажем му читање, стару панацеју за све угрожене душе и савести.

И то читање оног штива које су написали његов рођени отац и други велики српски историчари попут Крестића, Екмечића, Живојиновића и других. Затим читање православне литературе. Светосавске и светоотачке.

И на крају, Рејмона Кеноа и „Стилске вежбе“, како би колико толико артикулисао то зло у себи и излагао га на иоле разумљив начин.

 

Аутор Владан Вукосављевић

 

Извор Данас, 15. август 2020.

 

МЕТАК И ПЕНДРЕК
Јуче је на овим страницама министар културе назвао Светислава Басару „дераном“. Наравно, позвао се на Јасеновац који је поново зона комфора сваке јавно или тајно ангажоване хуље и менталног пробисвета.

Усташлук је темељно опредељење нове српске елите која манипулише жртвама, и дехуманизује их позивајући на нове нискости и злочине.

То је то проклетство спојених судова.

У измишљеној различитости постајемо исти.

Релативизација је полазна тачка сваке лажи, и сваке злочиначке намере.

Басара је једини наш писац који свакодневно позива на истину и преиспитивање.

Његови су судови тачни и кад нису, захваљујући његовим намерама, таленту и естетици, и кад та естетика захвата телесне излучевине, а оне су антрополошка супституција разума и просвећености.

Басара је једини наш писац који разуме механизме локалне стварности док у хронику свакодневице продире колоноскопијом. То је његово право, привилегија и обавеза. Има право и министар да му одговара „истом мером“.

Али расправа с те стране, у овом случају, и у безброј сличних, прелази у говор мржње.

Имали смо преседане у случајевима Стамболић, Ћурувија, Ђинђић, Ивановић.

Сваки поклич те менталне папазјаније светосавља, радикализма и стаљинизма на другој страни обавезно оставља мртве и рањене.

Министарство је донело политичку одлуку која књигу Иве Голдштајна ставља на недићевски индекс. Палили би они књиге и пунили Сајмиште, али је и њихово прошло.

Да ли су у кругодвојкашком славском забрану донели одлуку која је и антисемитска? Логиком којом се Басари исцртава мета на челу, и таква подлост би постала легитимна, ако се већ постављају најнижа, најподлија питања.

Гадости које се Басари свакодневно дописују и приписују, из коментара на интернет издању ових новина преселиле су се и на папир.

Не тврдим да је то смеће део уређивачке политике коју не коментаришем јер је понекад паметније одустати, уосталом новине су, све, одраз стварности о којој Басара дивани.

Данас је и последње упориште.

Само се сви, или скоро сви, праве како Басара и његове поруке заправо не постоје. Није се десило.

Нема ни реакција списатељица, писаца, колумниста, аналитичара, јавних радница и радника, ових-оних.

Све се сврстало у две колоне које предводе две личности добро познате домаћим и иностраним органима гоњења, од којих нам један краде секунде, а други године, а мисле и говоре све исто, ако је само слично, и онда је исто. Има и она пета, руска, из ње се улази у све институције световног и духовног живота у којима се крчме џабалук и мурдарлук, а цветају тикве.

Истина се овде не заснива на чињеницама, важно је ко их је изрекао.

Ако је држава частила Басару, у једној тури, част је и читати га. Дипломатија је само једна од илузија за простоту. Надлежно министарство само је станица милиције. И иностраних дела, и културе, да раде метак и пендрек.

 

Аутор Никола Самарџић

 

Насловна фотографија: Танјуг/Сава Радовановић

 

Извор Данас, 14. август 2020.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.