Владан С. Бојић: Да се војска на Косово врати

Приметно је у последње време појављивање графита „Кад се војска на Косово врати” – у Србији, Републици Српској, Црној Гори, региону, Руској Федерацији, на спортским манифестацијама, од навијача и других, поготово у Европи али и даље. У вези с тим графитима уследила су бројна неумесна реаговања, чак и тешке осуде његовог садржаја, најпре србофобских а најпосле наравно општеобавезних русофобских излива и неконтролисане хистерије у многим медијима.

Овде је реч о немарној, али јасној и неспорно правној грешци – која се треба исправити. Наиме, Савет безбедности Уједињених нација је 10. јуна 1999, на свом 4011 састанку, усвојио Резолуцију број 1244 са Анексима који чине њен интегрални и нераскидив део. И управо у Анексу 2 ставу 1 тачка 6, Савет безбедности УН је децидирано и експлицитно прописао не само повратак и распоређивање југословенске, тј. српске војске (особља) у четири равни и у вршењу четири виталне функције – него и „одржавање присуства” (дакле, перманентно присуство, не само повратак). Међу тим функцијама предвиђен је „повратак српске војске” али и „одржавање присуства српске војске” у алинејама 3 и 4, verbatim: 3) одржавање присуства на местима српске културне баштине; 4) одржавање присуства на главним граничним прелазима. И у Напомени се наглашава да тај број треба бити на стотине а не на хиљаде, апроксимативно мање од хиљаду. Ерго, Савет безбедности (СБ) је још и „бројао” српске војнике и војску. Ништа није пропустио случају, сем да изврши основну обавезу коју је преузео.

„Јавно позивање” – и то не путем медија с неком националном фреквенцијом, светских медија и слично, него путем „графита” – да Савет безбедности испуни своју неспорну обавезу из сопственог правно-обавезујућег међународног и важећег акта, што је у ствари забрињавајућа потврда да СБ није извршио своју стриктну обавезу.

Посреди је чињеница да јавност „графитима” подсећа „свет” на неизвршавање обавезе СБ УН.

Уколико СБ, пак, намерава да ускоро изврши ту своју обавезу или се припрема да је изврши (а јавност није о томе обавештена), свакако није згорег подсетити свет да СБ УН превише касни, да је у доцњи 23 године и да је наравно зато по природи ствари дошло до негодовања. Отуда и нестрпљење – како војске, тако и српског народа (и свих оних у свету који држе до владавине права) – да СБ изврши оно на шта се  правно обавезао.

Не може се никако – а да то буде елементарно смислено „у свету права” – осуђивати онај ко позива некога ко је био дужан да изврши своју обавезу, уместо да се осуђује онај ко не извршава и ко грубо занемарује сопствену обавезу.

Осуђују се графити (српски, руски, грчки, румунски, навијачки, дворански или улични, градски или приградски итд) који позивају на извршење обавезе – уместо да се осуђује СБ који не извршава своју обавезу коју је stricto sensu правно преузео и на коју се stricto sensu обавезао. Очигледно је. услед неизвршења обавезе СБ, дошло до потпуно легитимног и крајње основаног негативног одијума јавности, па се исписују графити: Кад (уместо: Да) се војска на Косово врати. То је очекивана правна последица коју јавност спонтано артикулише као да је СБ већ извршио своју обавезу (Савету безбедности се веровало и још верује) али нажалост – није! Неко све време заобилази и игнорише Савет безбедности, а све противно праву, и оном основном правном реду и правном поретку.

То више него разумно и оправдано незадовољство народа и уопште јавности тиме што СБ крши сопствене норме наилази на, већ у први мах, видљиве „политичке осуде”. Неке политичке осуде имају незауздану амбицију да „трубачком” помпезношћу постану моралне и правне. Тако дубоко уваљане у отужно блато русофобних и србофобних порива оне се самодисквалификују услед разоткривања сопствених страсти, дакле очигледне необјективности.

Такво гомилање опскурних „осуда графита” а не „осуде СБ” је освануло и на 18. страни Политике у рубрици „Погледи”, аутора Бошка Јакшића под злогласним насловом: „Графити као трубе рата”.

Овај „Поглед” је додатно замућен ако не и инициран суштинском антируском хистеријом, јер обилује низом аматерских историјских осврта, без нужне научне контекстуализације, с тежњом да се некако етаблира као општи морализатор – а без грама права и „погледа на Савет безбедности” на ком је дужност: „Да се војска на Косово врати”, у свему сагласно са императивима норми из важећег Анекса 2, става 1 тачке 6 Резолуције СБ УБ број 1244 од 10. јуна 1999.

 

Према томе, треба подсетити да Срби кад иду у рат (колико то историја памти) „трубе српским трубама”, а не графитима (овде тек подсећају), као и на то да је увек погрешно и недовољно промишљено егзистенцију српског народа бранити од руског народа и још од руских графита. Зар није било умесније и много поштеније бранити српски народ од чувених „графитних” бомби НАТО, те 1999? Изгледа да је у ствари то био рат и да су баш у том рату (под бомбама графита) „српски војници враћани у пластичним кесама” а да је овај ауторов данашњи „поглед” у видној функцији да забашури онај прави, милосрдни а у ствари злочиначки, оптуживачки а неосуђивани НАТО „пробни” рат, тј. агресију. Наравно без инвазије, јер се „НАТО пешаци” нису прославили ни у једном рату, али јесу у миру. И данас са свих страна трубе, али никако неће да иду у рат. То раде други, за њих, по потреби ad hoc. Јефтиније је, а уз то увек и исплативо, сјајно за профит.

Аденда: Да ли аутор сугерише да се „уклони” и негдашња химна Црне Горе, коју је написао књаз Никола, „Онамо, ’намо”, јер се њоме позива на ослобођење Косова и Метохије – чак књаз несмотрено додатно „звецка оружјем” па каже да (тамо) мора „оружан поћ”.