ВЛАДАН МИРКОВИЋ: Кад универзитетски професор хвали „антисрпство”

Путеви интернета су чудни и околности непредвидиве, исто тако је и са животом. У животу је могуће да се један (декларисани) борац против говора мржње и (исто тако декларисани) антифашиста служи говором мржње par excellence, касније да просперира у служби, у овом случају академској, система који не воли – и да све то прође неопажено. На интернету, под будним оком јавности, такве ствари пролазе нешто теже. Јер ту се мало-мало па ископа прљав веш који, незгодан какав јесте, зна да изремети планове, можда и каријере (?).

Алексеј Кишјухас, ванредни професор на Филозофском факултету у Новом Саду, можда није ни слутио да ће се за осам година дићи прашина након што је 12. октобра 2012. у глави осмислио твит следећег садржаја: „Антисрпство је предуслов патриотизма“. И твитнуо.

Наравно, твит као твит, може бити отворен за различита тумачења – а и не мора; може се схватити бинарно, поједностављено, може значити то што на први поглед значи, може пак имати неко дупло дно, може зависити од тренутног ондашњег друштвено-политичког тренутка – а и не мора. Алексеј је све то знао прије него што је твитнуо, а опет је твитнуо. Остало препустимо околностима, незахвалној природи херменутике и још незахвалнијој природи интернета – да је лако доступан и да памти.

Било како било, након осам година од твита, неки слободан и докон корисник Твитера (с обзиром на Кишјухасов налог на тој мрежи, ја бих субјективно казао и јаког стомака) је ископао ових пет речи које су почетком јануара 2021. направиле збрку на Фејсбуку, а изгледа и на Кишјухасовом профилу (он се накнадно потрудио да објасни да је рекао нешто што ми мислимо да није рекао и да се одредница „антисрпски“ у овом случају односи на нешто друго). И ту су се јавила различита питања корисника фејсбука и твитера, исто тако валидна и легитимна колико и његово право да мисли то што мисли, од којих као најдоминантније провејава оно које може бити и најлогичније: како је могуће да на српском државном Универзитету ради и зарађује човек који седне испред рачунара, и од свих могућих твитова он објави баш онај који у позитиван контекст ставља термин „антисрпство“?

Треба приметити и да Кишјаухас у својој опасци није одговарао било коме у склопу неке евентуалне полемике. Не, ово је била ничим изазвана и оригинално његова мисао.

И још, да ли је мржња према српском народу, или према било ком другом народу, легална или се неко труди да је легализије, и да ли мржња застарева? Наравно, ту су се јавиле и аналогије и логична поређења са другим друштвима, и са другим народима. Рецимо шта би се десило да се наместо овог „српство“ нађе, ето, рецимо „јеврејство“? И на чију реторику би таква објава могла да подсећа?

Наравно, и ови редови су тек један од могућих третмана проблема, можда је чак и Кишјухас у праву да у том статусу нема ништа спорно. У сваком случају да се не би, у атмосфери празничног мира, превише ломила копља око тумачења, можда би најбоље било да се проблематиком позабаве они који имају надлежност – етичка комисија и суд части.

А нама остаје да се запитамо има ли будућност земља чије студенте образују људи који ће их учити да патриотизам испољавају мржњом према већинској етничкој групи. И где је граница наше толеранције на овакве појаве.