ВИЗАНТИЈСКИ МОНАРХ РАЗГОВАРА СА ПАПИСТОМ: БЕСЕДА ЦАРА ЈОВАНА КАНТАКУЗИНА СА ЛЕГАТОМ ПАВЛОМ

УМЕСТО УВОДА

Савремени екуменисти у Православној Цркви мисле да су побожнији и паметнији од својих предака – као да наши стари нису желели да Исток и Запад поново буду једно у Христу, и као да нису покушавали да преговарају са римокатолицима. Али, није ишло, упркос најбољим намерама. Пред нама је доказ једног таквог покушаја – разговор цара Јована Шестог Кантакузина са легатом римским Павлом у 14. веку.  

Јован Шести Кантакузин (грч. Ίωάννης Καντακουζηνός, рођен 1295/6, умро 15. јуна 1383) био је византијски великаш, најближи сарадник Андроника III Палеолога, византијски цар од 1347. до 1354. године, верски полемичар и писац мемоара. На власт је дошао после тешког грађанског рата (1341—1347) а са престола га је збацио његов зет и савладар Јован Пети Палеолог, син његовог претходника, Андроника Трећег. По паду са власти постао је монах, али је и даље имао јак утицај у држави.

Беседа коју је водио цар Кантакузин у месецу јуну, петог индикта, шесте хиљаде осамсто седамдесет пете године [1367], са господином Павлом, који је дошао од папе заједно са грофом Савојским, а који је, као некадашњи митрополит тивејски, сада називан од стране папе патријархом Константинопоља.

1. Цар Палеолог, вративши се из Угарске, и гроф Савојски, који је заједно са господином Павлом, некада митрополитом тивејским, сада називаним папским патријархом Константинопоља, дошао из те земље (тј. из Италије), састали су се у Созопољу. Тамо су гроф и Павле поставили питање о уједињењу Цркава. Цар им одговори:

– Ја сам не могу ништа рећи о томе. Само ако се вратимо у Константинопољ, јер тамо се налази мој отац, цар, и пребива патријарх, и његов сабор ће саслушати шта ви говорите, па ћемо сви заједно дати одговор.

2. По њиховом доласку у Константинопољ, када Павле пожеле и узнастоја да се састане и разговара са патријархом о питањима Цркве, овај то не хтеде, рекавши:

– Како могу да се пред сабором састанем са њим и расправљам о било каквим питањима Цркве, када није донео писмо од папе? Али ако жели пријатељски разговор, у четири ока, ја ћу пристати и сагласити се.

Грофу и Павлу то се учини веома понижавајућим и као знак неког презрења, те Павле настави упорно да захтева одговор. Пошто цар Палеолог, патријарх и архијереји замолише цара Кантакузина да се сретне с њим и разговара, он преузе на себе да води овај разговор.

У заказани дан, заједно с њим дођоше у Влахернске палате његов син, цар Палеолог, његова кћи, деспотица госпођа Јелена, цар господин Андроник и деспот господин Манојло, њихова деца, и неки од архоната, као и његов духовник господин Марко, те три архијереја – Ефески, Хераклејски и Адријанопољски – са другим изабраним црквеним архонтима. Уђе и Павле, и учинивши уобичајени поздрав, седе.

3. А када се сви сместише, цар Кантакузин упита га:

– Каква је твоја воља и жеља и шта тражиш?

Он одговори:

 – Јединство Цркве.

Цар му на то рече:

– Тежиш добру и Богу угодноме делу. Али којим путем: путем силе и самовоље или путем уверавања, истине и црквеног општења и установа?

Павле одговори:

– Путем убеђивања и истине, по црквеном уређењу и поретку.

4. И цар, захваливши Богу и њему на његовом мишљењу и одговору, рече следеће:

– Људи, не сачувавши божанску заповест мира, предадоше се страшним страстима и делима и расцепише се: једни од њих постадоше непријатељи хришћана и онога што је својствено њиховој души и телу – то су безбожници и следбеници Мухамеда; други, пак, непријатељи њиховог добра, а понекад и самих тела – то су они који су нам у вери истоветни и који припадају Цркви, као што су Бугари, Срби и њима слични: јер чим пожеле да опљачкају наше поседе, одмах почињу ратови, и за њима нужно следе телесне смрти. Али постоје и трећи, који изгледају као пријатељи – то су припадници истог племена, али који су то заборавили и постали непријатељи онима с којима имају посла: јер ако неко преваром узме од другога нешто вредно, дајући заузврат нешто безначајно, тај не сматра да је то добио на похлепан начин, обманом, готово као крађом, већ се радује као да је учинио неко добро дело – и на крају постаје непријатељ тога другога.

5. Такво је стање са непријатељима, а са пријатељима је овако: пријатељи могу бити људи који се, дошавши из разних земаља, односе један према другом пријатељски – као нас двојица, јер ти си из Калабрије (јер он беше Калабријац по рођењу), а ја из ових крајева. Па опет, има и других пријатеља: неки су из различитих градова, други исте домовине и рода. Има још ближих од ових – такав је отац са сином, брат са братом. А жена са својим мужем – нису само пријатељи, већ и једно тело (Пост. 2, 24). Али ни једно пријатељство, ни једно најпотпуније сједињење које сам набројао не може се упоредити са духовним јединством и са љубављу Цркве. Шта да кажем више?! Чак ни појединац, сам човек, не може бити унутарње сједињен и целовит као што је духовни човек,  тј. Црква, јер Црква је управо тело Господње, чија је глава Христос.
6. И зато, ко жели да расколи Цркву, раскољује само тело Господње и сам је тај који Га распиње и пробада Му ребро копљем. Ја пре свега упоређујем са онима који су Христа распели онога ко је изазвао овај садашњи раскол. Али ја бих рекао да ни онај који би могао да сједини Цркву, али то није учинио, било из личне пристрасности, било из неког другог разлога, није ништа бољи од првога, и да се за таквог може рећи да га ни мученички крвави венац неће избавити од казне; јер стоји написано: „Ако се и подвизава ко, неће бити овенчан ако се не подвизава по правилу“ (2 Тим. 2, 5).

   Ја тврдим да се промисао Божији о ваплоћењу Христа није догодио само због мноштва људи које је Он спасао, него да је у свету постојао само један човек, Христос би се и ради њега оваплотио и пострадао да би га спасао. Дакле, ако ја не бих схватао колико велико зло доноси раскол Цркве, Божија казна би ми била лакша. Али пошто тачно и јасно знам колико добра доноси јединство, а колико зла раскол, онда, ако постоји могућност да то јединство постигнемо, а не буде постигнуто, не знам како бих поднео заслужену казну.

Говорим ово сведочећи пред Богом и Његовим изабраним анђелима: ако би ми Господ послао смрт у огњу ради јединства Цркве, ја бих сам сакупио дрва, запалио их и ушао у огањ са великом жељом и усхићењем.

И не говори ми да све ово говорим само зато што желим да се Римска црква присаједини нашој; јер, с једне стране, ја сам уверен да управо наша Црква исправно исповеда веру,  како је сам Христос научио, и Његови ученици и апостоли, и спреман сам хиљаду пута умрети за ту истину; то је сасвим јасно, и ви, као и ми, немате ништа против тога. Али, с друге стране, сведочећи да су наша уверења добра и исправна, ви истовремено тврдите да су и ваша исправна, пошто, како кажете, не противрече ономе што ми мислимо и говоримо. Зато и кажем да сам спреман предати своје тело огњу како би се пред Богом и људима објавил права, потпуно разоткривена истина, ако се она заиста налази у ономе што ви говорите, јер ми у то не верујемо.

 Дакле, пошто су и чињенице и истина у таквом стању, нико, ни из наше, ни из римске Цркве, не може рећи да се више од мене залаже за јединство. Јер, готово од тренутка када сам угледао светлост овог света, обузима ме чежња и жеља да видим јединство Цркве. До њега, сматрам, међутим, није дошло, зато што се откако је раскол постао свеопшти, па до данас, ви питању уједињења не приближавате као пријатељи и браћа, већ наметљиво, самовољно и као да сте господари, тврдећи да ни ми, ни било ко од људи, не може имати мишљење различито од оног које папа изговара или ће изговорити, јер он је, кажете, наследник Петра и говори исто што и Христос, и да зато морамо слушати његове речи са срцем и главом приклоњеним, као да долазе од самога Христа.

Стога, знај, архијереју, да докле год такво мишљење преовлађује међу вама, уједињење Цркве је немогуће. Али ако желиш да заједничко добро буде постигнуто, послушај мој савет и не сматрај ме човеком гордим и хвалисавим. Ми, војсковође, када се спремамо за поход и улазак у непријатељску земљу, не ослањамо се само на сопствено мишљење, него узимамо у обзир и савете војника који се налазе на граници, које називамо очима војске, и, мада се знањем знатно разликујемо од њих, ипак примамо њихово мишљење као стручњака и људи који имају увид у суседна подручја. Пошто сам у овдашњим стварима искуснији од тебе, прихвати мој савет. Он гласи:

Треба да се сазове сабор васељенски и католичански, на коме би се у Константинопољу састали архијереји који се налазе под влашћу васељенског патријарха, како они блиски, тако и они удаљени: митрополит Русије са неколико својих епископа, митрополити Трапезунда, Аланског краја, Зихије, као и други патријарси: Александрије, Антиохије и Јерусалима, па и католикос Иберије, патријарх Трнова и архиепископ Србије. На тај сабор и папа би послао своје представнике, сходно древно установљеном поретку и обичају. И када се они саберу, треба да са љубављу Пресветог Духа и братским расположењем размотре узроке постојећих несугласица између нас и вас. Ако се тако поступи, уверен сам да Бог неће сакрити од нас Своју свету вољу и истину.

Ако, пак, не буде тако како сада саветујем, већ онако како ти тренутно неразумно настојиш, не само да неће доћи до уједињења, већ ће се појавити још већи раскол него што је био. А тај црквени раскол већ је достигао такве размере, да су неки од ваших почели поново да крштавају људе који припадају нашој Цркви: мађарски краљ то чини без страха и већ је поново крстио многе, укључујући и сина бугарског цара Александра, као да је наше крштење ништавно! Шта вреди набрајати појединачно? Самог мог сина, цара, када је био тамо и молио краља за помоћ против безбожника, и краљ и његова мајка и њихови великаши упорно су покушавали поново крстити заједно са свитом, говорећи: „Ако то прво не учиниш, не можемо ти пружити помоћ!“

   И најзад, размисли колико је то бесмислено: јер човек, који се поново крсти пошто је већ једном крштен у нашој вери, тиме се потпуно одбацује и лишава првог крштења, а другог крштења и нема, јер се хришћанским крштењем крстимо само једном. Такав човек, нужно, постаје безбожник, јер је јасно: ко нема крштења, нема ни Бога. И као што смо већ рекли, они који тако поступају, уместо да буду наши пријатељи, браћа и сажитељи у духовном телу Христовом, постају наши непријатељи, и то не само непријатељи нашег тела и имовине, него и наших душа; а то, као што смо рекли на почетку, јесте обележје безбожника!

Зато, ако се учини по овоме што је речено, биће добро; ако ли не, онда ће и међу онима који су далеко, и међу онима који су овде, у самом Константинопољу, настаће раскол – тако да ће једни побећи у туђе крајеве, други ће се покорити нашој власти, трећи ће јој се супротстављати до смрти, сматрајући себе мученицима. Јер, тако се и догодило у време самодршца и претка мога, господина цара Михаила, првога из рода Палеолога: није учињено по савету каквом ја сада саветујем, већ како ти сада желиш да буде. Отуд је настала тиранија и започело велико гоњење, а никакве користи од тога није било, због чега је оно што је учињено убрзо пало и све се вратило у пређашње стање. Зато, да се исто поново не догоди, послушај моје речи и савет.

Када је то чуо од цара, Павле рече:

– Али каква је мени корист од сазивања толиког мноштва? Ја се обраћам само теби, јер ми је преко тебе све доступно, пошто си ти као осовина око које се све обрће, и ако се ти помериш, и остали ће се заједно с тобом окренути.

Цар ће на то:

-Није тако, архијереју. О себи ћу рећи ово: ако бих био такав човек кога се лако може наговорити твојим речима, и ако би ти то постигао, онда ти, заправо, никако не би требало да се ослониш на моје речи, јер, ако бих ја тако лако послушао твоје речи, онда бих, опет, исто тако лако могао прећи и на нешто друго. А што се тиче нужности испитивања оних питања око којих су настале и постоје расправе – с тим се слажем, то одобравам и желим свим срцем. И ако се, пошто се истраживање оконча, покаже да је ваше учење здраво, истинито и не противречи нашим догматима, ја ћу бити први који ће га прихватити и заволети. У супротном, не гаји никакву наду у то што желиш од мене.

Даље: ако сам ја, како ти кажеш, као осовина и сви се око мене окрећу, то није тако једноставно. Ти људи следе мене у овим стварима, прихватајући моје речи и приклањајући им се као речима које су сједињене са божанском истином и исправним догматима, и ни на који други начин. Недавно, када се поставило питање о црквеним догматима, било је њихово испитивање – не једном, већ два и три пута – и Црква је изнела своје мишљење о тим питањима. Али неки, не будући уверени ни тиме, рекоше: „Слажемо се с твојим одредбама у свему што се тиче тела; такве одредбе поздрављамо и следимо их, покоравајући ти се, јер си наш цар. Али у ономе што нам се чини као штетно по наше душе, ту не можемо следити за тобом.“ Тако они до данас држе своју слободу воље, иако бих ја, као самодржац, могао према њима применити све што бих хтео: конфискацију имовине, прогонство, па и смртну казну. Али то није својствено нашој Цркви, јер вера изнуђена – није вера. Па ако ти људи, овдашњи и лако избројиви, нису хтели да послушају ни црквено, ни моје становиште, тим пре неће нас послушати мноштво верника који живе далеко од нас.

Павле рече:

-Нема исправне вере без одлуке папе; и из тога је јасно да, откако сте ви прекинули општење с њим, над вама су надвладали безбожници и одузели вам земље.

Император му на то рече:

– Твоје речи да су нас безбожници надвладали тек пошто смо прекинули општење са папом нису уверљиве: јер и Антиохију, велики и славни град, и многа утврђења у тој земљи, они су освојили још пре раскола ( Истока и Запада, нап.прир. ). И не само то: па и у вашим пределима много тога је било освојено још раније. Мислим на Африку, Картагину и друге земље близу Шпаније. Према томе, твоје речи нису доказ да су нам безбожници освојили земље због раскола Цркве. То се догодило због многих других наших грехова, у којима не показујемо покајање.

Што се тиче наше вере, изјављујем да не само ми, него и ви сами све до данас сведочите да је сачувана у оном облику у коме смо је примили од Христа, апостола и њихових наследника. А и ти сам кажеш да наша убеђења не противрече вашим. Ако се, пак, усудиш да кажеш да наша вера и речи не садрже истину, правду и праведност, онда нека се ужеже ватра, па да у њу уђемо и ти и ја! 

На Павлово питање када ће се та ватра упалити, цар рече:

• Нећу устати са овог престола док се не запали ватра.

Павле је неко време можда мислио да цар то не мисли озбиљно, па је пристајао. Али када је схватио да то нису празне речи него стварна намера, одмах је почео да се повлачи, говорећи: „Желим да живим, а не да умрем.“ 

Цар му одговори:

• И ја желим исто, али сам потпуно уверен да, уз Божију помоћ, не само да нећу изгорети, него ћу и вама помоћи. Зато се и осмељујем да уђем у ватру. Ти, пак, изгледа, сумњаш у своју веру, и зато се бојиш смрти.

Павле је ћутао неко време, а онда га цар упита:

 – Шта мислиш о ономе што сам рекао?

Он одговори:

• Истину говорим и не лажем: све то је добро, истинито и праведно. Остаје само да се ти сретнеш с папом. А ако се то догоди, много добра ће проистећи.

Император:

– Сматрам безумним човека који, желећи да пређе реку, уђе у воду без претходног тражења газа. Ово говорим јер је то слика твога одговора. Јер исто што ти сада говориш и тврдиш, говори и папа. Према томе, ако, као што си рекао, прихваташ моје речи и савет, онда је одлучено да се отворена питања истраже. Ако ли не, онда, кад бих и дошао папи, чуо бих од њега исто што и од тебе сада, а ја бих му рекао исто што сада теби говорим, и мој би одлазак био узалудан.

Павле рече:

• Ви, цареви, седећи на висини царске власти, не пристајете да посетите папу. Зато ти не желиш да кренеш к њему.

Цар:

•  Цареви пре мене с разлогом и по праву, тако сматрам,и то чврсто сматрам, нису ишли к њему. Али не желим да дужим о томе, да се не бисмо удаљили од главне ствари. А ја, ради јединства Цркве, не само што бих пошао коњем или лађом, него бих пешке кренуо к њему, макар био и на крају света. Свако ко иде к њему, љуби му ногу. Мени је то врло чудно. Али, понављам, ради уједињења Цркве, не бих пољубио само његову ногу, већ и његовог коња, па и прашину под његовим ногама.

Павле рече:

• Ако се сагласиш с мојим речима и кренеш папи да испуниш његову вољу, пошто је она праведна и добра, папа ће ти дати не само средства за одбрану граница и друге сврхе, већ и прстен који носи. Ако не, знај: велика и страшна сила доћи ће и обрушити се на вас, те ћете претрпети велике несреће.

Цар му на то, благо се осмехнувши, рече:

• Савез подразумева нешто више од прстена. Нека буде да папа да заједно с прстеном и своју мантију, али ништа више. Тако би он испунио твоје обећање, али нама од тога не би било никакве користи. Али то рекох у шали. Озбиљно, пак, говорим: ако догмати које папа и ви држите буду правилни и истинити, примићемо их сами, без икакве помоћи и дарова. Ако ли нису, ни огањ, ни мач, ни сабља неће нас натерати да одступимо од истинитих и исправних догмата, јер нам је речено: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити“ (Мт. 10, 28), и: „Нико их не може отети из руке Оца мога“ (ср. Јн. 10, 29). Дакле, овце које се налазе у Христовој руци нико не може отети, макар тело и било убијено десет хиљада пута.

Када Павле рече: „Хришћане који живе међу безбожницима изједначујем с тим истим безбожницима, јер трпе слушајући свакодневно хуле на име Христово,“ цар му одговори:

– Ја не само што их не сматрам, као што ти кажеш, безбожницима, него мислим да су многи од њих бољи и побожнији од многих овде присутних: јер они, будући заробљени и у рукама безбожника, због грехова познатих само Богу, и не имајући ни могућност да одатле оду, ипак ревносније чувају своју светињу и веру од овдашњих. А неки од овдашњих прелазе тамо, а неки, немајући лаку могућност за то, остају овде против своје воље. Зато рекох да тамошње хришћане сматрам православнима, а овдашње  безбожнима. Њихову судбину познаје праведни Судија – Бог! А то што заробљени хришћани, слушајући хуле на Божије име, не трпе штету, јасно је из тога што су победоносни исповедници и свети мученици, боравећи међу идолопоклоницима, као хришћани и слушајући хуле, ипак остали неповређени у вери. Први су умрли природном смрћу, без мучеништва, и отишли да дају одговор о својим делима; други су, у одсудном тренутку, добровољно себе предали на мучеништво како би њиме стекли вечни и неувенљиви венац.

После ових речи, разговор је приведен крају. Када су мало предахнули, цар поново, као и раније, упита:

• Шта ти мислиш о овоме, архијереју? Ако је неправедно, обелодани неправду; ако су, пак, ове речи истине и правде, послушај моје речи и савет!

Павле одговори:

• Пред лицем Христа и истине, као што сам пре рекао, тако говорим и сада: свето је, дивно и истинито то што говориш. И зато се слажем и поздрављам то да буде сазван сабор.

Цар рече:

• Нека и моја дела и моје речи буду јасне и разумљиве, да убудуће не захтевају друго тумачење. Ако желите да сабор буде као некадашњи васељенски сабори, то је сјајно, нема речи. Али ако долазите да нас учите истини, ми не позивамо учитеље, а још мање судије. Јер како ћете бити и судије и страна у спору? Ако пак дођете пријатељски и братски, без непријатељства и гордости, као људи који од срца траже истину, мир и сагласје, то ће бити угодно Богу и нама, Његовим слугама, драго. И тако, ако се саберемо и испитамо међусобна мишљења, и сви заједно дођемо до сагласја – слава светоме Богу! Ако, пак, Бог који све управља и покреће, по Њему знаним гресима допусти да се опет јави раздор међу нама и вама, и распламса спор – онда, да се не прекине заједница и не настане мржња и већа распра него сада, нека свака црква остане при ономе што сада држи, а сви нека од срца моле и преклињу Бога Миротворца да нам дарује Свој свети мир и јединство, како Он сам зна.

Када цар то изговори, а Павле потврди да се слаже, установљено је да се тај сабор одржи у Константинопољу у периоду између почетка јуна петог индикта године 6875. (тј. 1367) и краја маја седмог индикта (1369).