ВИТЕЗ ИЗ ЈОВАНКИНОГ ОРЛЕАНА: МАРКО С. МАРКОВИЋ, АРИСТОКРАТА СРПСКЕ КУЛТУРЕ

 

БИОГРАФИЈА

 

Марко С. Марковић, теолог, доктор политичких наука, историчар и књижевни критичар,  рођен је 30. новембра 1924. године у Београду. Деда Марко М. Марковић био је фабрикант и дворски књижар под Карађорђевићима. Отац, др Србољуб Марковић (1885-1951), правне студије завршио је у Паризу. Одликовао се на Куманову као резервни коњички официр. Мати Бранка, рођена Јовановић (1895-1971), кћи је др Ђорђа Јовановића, личног лекара краља Александра Обреновића, професора Велике школе и једног од оснивача Врњачке Бање, који је по мајци био потомак Карађорђевог војводе Јанка Катића.

Основну школу и Другу мушку гимназију Марко С. Марковић завршио је у Београду 1943. године. Следеће, 1944. године придружује се Југословенској војсци у Отаџбини под командом ђенерала Драже Михаиловића и постаје подсекретар Верско-идеолошког одсека Врховне команде, на чијем челу се налазио свештеномученик протосинђел Јован ( Рапајић ), убијен од комуниста на врелу Босне 1945. године. У повлачењу из земље, новембра исте године, придружио се Артиљеријском дивизиону Српског добровољачког корпуса, прешао преко Босне и у Истри се борио до краја рата. Следеће две године (1945-1947) провео је по логорима и касарнама за расељена лица у Италији, прво у добровољачком логору у Форли и потом у четничком логору који се тада налазио у Чезени, где је постао припадник Динарске четничке дивизије. У војничкој равногорској књижици која му је издата 25. августа 1945. године стоји следећа оцена: „Карактера чврстог и постојаног. Отворен, миран, скроман, тих, поносан, друштвен, дружељубив, савестан и поуздан. Добар борац. Врло користан као организатор на културно-просветном раду и националној пропаганди. Службу врши са пуно воље и разумевања – користан је на послу. Владања у служби и ван ове примерног. Врло добре опште и стручне спреме. Стално ради на усавршавању. Својим трудом и залагањем постиже одличне резултате. Један од вредних и ваљаних интелигентних омладинаца који се непоштедно залагао за националну ствар. Сваку препоруку заслужује.“

Из Италије одлази у Париз. Завршава теологију на Православном богословском институту Светог Сергија Радоњешког у Паризу (1947-1952) и дипломира на Школи за оријенталне језике (руска секција, 1952-1955). Био је активан приликом оснивање свеправославне омладинске организације Синдесмос, о чему је обавестио Светог владику Николаја, који му августа 1953. из Њујорка пише:“ Драги ми брате Марко Марковићу, пошто нисам имао част да Вас лично упознам, питао сам оца Мију, и он ми је дао превасходно мишљење о Вама као борцу, страдалнику, човеку и хришћанину. Зато Вам ја и одговарам на Ваше писмо с поверењем.  Ово што пишем писанком само је за вас. Можете и избрисати.  Видим из Вашег реферата Патријарху да су се при самом оснивању Синдесмоса јавиле и смицалице, сујета, себичност и безмало сви греси и страсти. Па кад је јутро тако мутно, како ће бити вече? Главно је елиминисати неваљале и себичне. Ако то успете, успели сте.

Познајете ли оца Алексу? Јесте ли имали његову библиотеку „Свечаник“?  Како је немогуће обновити у емиграцији богомољство, како је било и јесте у Отаџбини, ја мислим да треба при свакој цркви створити „црквене књижевне клубове“ (почињући са 3-4 члана) са повременим састанцима, где би се читале побожне књиге, певале песме и држали говори (или боље рећи разговори).  Размислите о овоме. Вама одани  Е. Николај“

На Универзитету за економију и социјалне науке добија правну лиценцу (1959-1965), специјализацију из политичких наука (1972-1973) и специјализацију из историјских установа (1974-1975). Тезу државног доктората из политичких наука под насловом „Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева“ одбранио је са највишом могућом оценом 6. маја 1975. на Правном факултету у Паризу, пред жиријем којим је председавао председник Сорбоне 4.  ( Деда, отац и син Марка С. Марковића такође су доктори са Сорбоне ).

Радио је као секретар Српске православне парохије у Паризу (1951-1953), секретар православне омладинске организације „Синдесмос“, вишегодишњи преводилац са руског на француски и правни саветник у неколико компанија (1955-1987).

Говорио је француски и руски, служио се енглеским и италијанским.

Оженио се 1953. године са др медицине Никол Мирен, ћерком генерала Мирена, која је њему и деци посветила живот. Добили су троје деце: Светлану, Србољуба и Ђорђа, а од њих је имао деветоро унучади.

 

БИБЛИОГРАФИЈА

 

Први штампани рад „Млади Сава, историјска слика“ објавио је у часопису „Хришћанска мисао“ у логору Еболи у Италији (број 3-4, јануар 1946). Сарађивао је у свим најзначајнијим црквеним и патриотским часописима у емиграцији: „Хришћанска мисао“ (Еболи, 1946), „Искра“ (Минхен, 1951-57, 1962-68, 1969), „Билтен организације југословенских студената“ (Лондон, 1951), „Синдесмос“ (Париз, 1953-55), „Слободна Југославија“ (Минхен, 1955-57), „Свечаник“ (Минхен, 1964-72), „Календар Српске православне цркве у Америци и Канади“ (САД, 1978), „Американски србобран“ (Питсбург, 1958, 1976-80), „Глас канадских Срба“ (Виндзор, 1979), „Србија“ (Винона, Канада, 1977-80), „Хиландар“ (Света Гора, 1986-89, 1994) и „Лазарица“ (Бирминген, 1987-94). Писао је и за више најзначајних отаџбинских часописа у последњих 20 година: „Теолошки погледи“ (Београд, 1986-87, 1990-91), „Глас Цркве“ (Ваљево, 1988-92), „Православље“ (Београд, 1990-91), „Образ“ (Београд, 1995-96) и „Књижевне новине“ (2001, под уредништвом Предрага Драгића Кијука), „Геополитику“ и „Двери српске“.

Био је члан уредништва „Хришћанске мисли“ и „Синдесмоса“, а главни уредник „Слободне Југославије“ (1955-57).

У емиграцији су му изашле следеће књиге: „Персонализам раних Словенофила“ (1972), „Југословенски писци“ (књига 1, Париз/Минхен, 1966), „Политика Јурија Крижанића“ (на француском, Париз, 1973), „Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева“ (на француском, Париз, 1975), „Свети Сава – светитељ и просветитељ“ (Бирмингем, 1975, 1985, Београд 1989), „Брачно право Православне Цркве по Никодиму Милашу“ (на француском, Париз, 1976), „Тајна Косова“ (Бирмингем 1976, 1989), „Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима“ (Бирмингем, 1977).

А онда се, захваљујући залагању монаха Митрофана Хиландарца, његове књиге враћају међу Србе. Када су књиге почеле да излазе, одушевљено га је дочекао његов друг из доба студија у Француској, епископ будимски др Данило ( Крстић ):„Срби су народ веома строг у оцењивању. Аршин им је висок. У богоизабране великане улазе не многи. То су орлови Духа: Свети Савва, цар Лазар, Карађорђе, Његош…

Други ред чине витезови културе: Лаза Костић, Вук, Тесла, Николај Велимировић…

У трећем реду узвишених подвижника словесности врхуне: Момчило Настасијевић, о. Јустин Поповић, Сава Шумановић, Црњански…

Овом духовном роду припада и Марко С. Марковић. И он је слуга Слова.

Процветао је у туђини. „На рекама вавилонским“…

У тмурном изгнанству није занемео од очајања. Богослужио је Смислу. Одгонетао је тајну Косова и завет вечни Србијанства… Проникнуо је у нечастиве завере против Православља…

Но, ево, Марко се вратио свом Отачаству – као проповедник – у душе младих.

Иако је студирао на Сорбони није се отпадио од Византије светловите, као Скерлић…

Марко доноси ученост окађену светињом, неупоредиво крилатију од приземне учености Доситеја Обрадовића.

Добро дошао кући, макар у књигама! Са кадионицом Те чека епископ Данило Крстић“

На представљању Маркове студије „Српска апологија Русије“ 15. маја 2000. године у сали Српске патријаршије, владика Данило је о свом колеги рекао:“Били смо блиски, и Марко је један племић српски, одабран и по телу и по духу од Бога Прародитеља. Он је био по духовноме своме унутрашњем животу прави аристократа. “

У Србији је изашло више његових књига: „Православље и Нови светски поредак“ ( Образ, 1995 ), „Истина о Француској револуцији“ (Образ, 1995), „Наличје једне утопије“ (Образ, 1995), „Пола века српске голготе 1941-1991“ (Образ, 1995), „Стопама Христовим“ (Манастир Хиландар, 1996), „Тајна Косова“ (Хришћанска мисао, 1998), „Српска апологија Русије“ (прва књига, издање аутора, 1998), „Српска апологија Русије“ (друга књига, издање аутора, 1999), „Смрт и васкрсење“ (Хришћанска мисао, 2002), „Марксизам у теорији и пракси по Николају Берђајеву“ (Хришћанска мисао, 2003), „На смрт осуђени: српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт“ (Хришћанска мисао, 2004), „Косово у ранама“ (Хришћанска мисао, 2005), „На развалинама Јутопије/ Срби од стварања Југославије до Сребренице и Косова“ ( Легенда, 2007),„Срби и Сребреница кроз призму Силвије Матон” (Хришћанска мисао, 2007),„Атеизам у прошлости и данас” (Луча, 2007), „Еволуција без Дарвина” (Хришћанска мисао, 2009) и „Бог и Човек: заједно у рату” (Лио, Горњи Милановац, 2010).

 

НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА

 

Добио је награду Универзитета у Паризу и државну субвенцију за штампање докторске тезе 1976. године. Француска академија наука је тезу одликовала наградом од 18. маја 1980. године.

Удружење књижевника Србије и Матица исељеника Србије су 2000. године др Марку С. Марковићу доделили награду „Растко Петровић“ за животно дело. Године 2007. добио је награду «Драгиша Кашиковић» Матице исељеника за животно дело.

Уметнички портрет му је израдио руски сликар Сосновски 1942. у Београду.

Србију је први пут псетио 1997, када су га примили патријарх српски Павле и епсикоп шумадијски Сава. Том приликом, Марко С. Марковић је посетио манастир Каленић, одакле је и кренуо у емиграцију. Долазио је и касније, а 2005. је, у организацији НВО Двери српске одржао низ предавања у отаџбини.

Умро је 27. априла 2012. у Орлеану у Француској. Његова кћи Светлана поклонила је српски део очеве библиотеке Удружењу за културу, уметност и научну сарадњу „Адлигат“ у Београду.

 

ОДЈЕЦИ МАРКОВИЋЕВЕ МИСЛИ

 

„Српске органске студије“, часопис за органску философију и домаћински систем који је излази у Београду, посветио му је тему броја (год. IV, 1-2/2002, св. 1).

Један број часописа „Двери српске“ (бр. 30, 2/2006 ) такође је био посвећен његовом стваралаштву. У уводу часописа, Бошко Обрадовић је записао:“Др Марко С. Марковић је живи сведок једног од највећих феномена светске историје 20. века: политичке емиграције. У Православном богословском институту Светог Сергија Радоњешког и уопште у Паризу по завршетку Другог светског рата слушао је предавања чувених руских интелектуалаца: Карташова, Флоровског, Зјењковског, Кипријана Керна, Берђајева… Од истакнутих емигрантских Срба познавао је о. Алексу Тодоровића, епископа Дионисија Миливојевића, војводу Момчила Ђујића, Ратка Парежанина, Ратка Обрадовића, дописивао се са епископом Николајем Велимировићем све до његове смрти, сусретао Слободана Јовановића, Станислава Кракова, Милоша Црњанског, Владимира Велмар-Јанковића…

Др Марко С. Марковић није само један од најплоднијих српских публициста у дијаспори, већ и један врло истанчан историчар и књижевни критичар. Исто тако треба нагласити и његов беспрекорни „београдски стил“ који је очувао до данашњег дана. Многе од тема којима се он бавио у својим емигрантским деценијама још увек немамо ни начете код отаџбинских стваралаца. Поред великог броја озбиљних радова из више друштвених области, он је један од ретких српских аутора који је оставио тако озбиљне студије о Берђајеву, марксизму или Француској револуцији. Први је озбиљно у Срба писао о феноменима Новог светског поретка и масонерије, а његови есеји о Ђованију Папинију или Арнолду Тојнбију су јединствени на српском језику. Од богословско-философских радова ваља истаћи књижицу „Смрт и васкрсење“, од политичких текстова чланак о Мадариаги, а од геополитичких разматрања апел о савезу православних народа.

Марковићеви огледи о француским темама (Јованка Орлеанка, Расин, Бернанос, Селин, Сартр, Монтерлан, Ками) прави су бисери есејистике и могли би бити обавезна литература на било којој катедри романистике. Ништа мање значајни нису ни огледи о руским темама: старцима Оптине пустиње, словенофилима, Достојевском, Солжењицину, Мајаковском…

И када су српске теме у питању Марковић се истиче и као историчар и као књижевни критичар. Његови историјски судови су оргинални и непристрасни, што се најбоље огледа у полемици која је настала поводом његовог осврта на књигу др Ђоке Слијепчевића „Југославија уочи и за време Другог светског рата“. Марковић научник био је изнад свих историјских и идеолошких подела које су мориле српску политичку емиграцију, чиме је поставио основе једном објективном приступу истини о грађанском рату у Србији од 1941-45. године, тој, нажалост, још увек незацељеној рани српског народа.

Са др Марком С. Марковићем у историју српске књижевне критике враћа се она у времену комунистичке културне диктатуре протерана перспектива погледа на свет која подразумева хришћанско и патриотско образовање. Марковићеви есеји о народној поезији и устаничком циклусу, Вуку Караџићу, Јовану Скерлићу, Антуну Густаву Матошу, Тину Ујевићу, Мирославу Крлежи, Иву Андрићу или Николају Велимировићу, добро би дошли у том погледу хендикепираној студентској литератури на филолошким факултетима у Србији. Колико је, иако ван земље дужи низ деценија, Марко Марковић био на висини књижевне критике, сведочи његов гимназијски професор Божидар Ковачевић који тврди да је Марковићев есеј о Андрићу можда нешто најбоље што је о једином нашем нобеловцу до тада уопште написано (Вариа о Андрићу, Развитак, Бања Лука, октобар 1972, стр. 40). Такође, иако ван отаџбинских књижевних дешавања, Марковић пише о савременим српским песницима: Попи, Лалићу, Бећковићу, Танасију Младеновићу… Исто тако, критички се осврће и на српске песнике у емиграцији (Ђорђе Николић, Душан Петровић…).

Најзад, његова два вероватно најбоља огледа: о Светом Сави  и Косову, потичу из области философије историје и представљају оргиналне доприносе потпунијем тумачењу две највеће тајне српске историје.»

 

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ, ПРЕДРАГ ПАЛАВЕСТРА И ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКОГ НАРОДА О МАРКОВИЋУ

 

Године 2003, 8. маја, професор др Никола Милошевић, српски академик, на трибини у Удружењу књижевника Србије о Марку С. Марковићу рекао је следеће (“Српске органске студије”, 4/2003. стр. 526):“Допустите ми да кажем сада нешто о филозофском опусу господина Марковића. Ја сам имао то задовољство да ишчитавам његове књиге и онда

када нисам ни слутио да ћу бити у прилици да о томе говорим.Али, како каже један стари грчки писац, вероватно да се многе ствари и против многе вероватности догађају! Ја желим опет да нагласим, да нисам у прилици, ако бих о мисаоном опусу господина Марковића говорио онако како то завређује – на неком научном скупу, па молим вас да ми и овога пута опростите што нећу моћи тако да говорим. Не зато што нећу, него што није прилика да сад о томе говорим. Бар

се тако надам. Оно што бих ја лично истакао за ову прилику. као велику, непролазну заслугу, господина Марковића, тиче се, како ја видим, његове критике марксизма. Критичаре Маркса бих грубо узевши ја оценио на две врсте: послужићу се сликом, који мисле да је јабука од самог почетка била здрава, па је црв после ушао у њу… који држе да је од самог почетка била трула и неки гласовити критичари марксизма, рецимо, једна Хана Арент, који тврде да су Марксове намере биле племените и добре, али, да је све било по оној изреци и да је пут у пакао поплочан добрим намерама. Господин Марковић је показао да пут у пакао не води преко добрих, него рђавих намера и да црв није тек тако ушао у јабуку, него да је од самог почетка био тамо. Може бити да се ово неком неће допасти, нарочито се неће допасги онима који још увек данас верују да је то било онако како није било, али, управо је у томе заслуга оних који слободно и критички мисле што не воде рачуна о томе да ли ће се некоме донасти или неће допасти. Господин Марковић је човек велике и одиста импресивне обавештености. Он је ишчитао мноштво књига, ишчитао их је на прави начин и уме са њима на прави начин да влада…Господин Марковић је један од ретких посленика

интелектуалних на читавом Западу, који се нису бавили оним што је пробитачно на јавној, културној и политичкој сцени. Запад се занимао за руске филозофе о којима је он писао тако учено, и мудро онда када није било сигурно да ће Совјетски Савез постатп партнер за зеленим столом. Када се то десило, сви ти руски писци, чак и Берђајев, о коме је највише писано, отишли су ако не у заборав, онда свакако на маргнне. Господин Марковић није тако радио. Он се бавио оним што је суштина не марећи много за оношто је културно и политички у том тренутку било пробитачно. Завршавајући ово сажето и кратко излагање да повучем филозофску паралелу са историјским консеквенцама, са оним што се у руском народу збива. Када је избила Октобарска револуција,

нестале су мошти Св. Серафима Сароавског, највећег руског

светитеља. И дуго се није знало где су. А 1929. године, је изашао декрет да се забрањује звонити у велика звона и да сва зазвоне у исти глас. Али,када је прошла такозвана Перестројка, пронађене су у Москви мошти Св.Серафима Саровског, нећете веровати, у музеју атеизма. И када је поворка са моштима кренула, сва су звона у Русији зазвонила и она велика и мала и сва у један глас. Ја тако разумем и овај разговор. Из дубине – звоне сва та звона за која овде многи нису ни знали и звоне један глас.“

Наш угледни књижевни историчар и критичар, Предраг

палавестра, у својој “Историји српске књижевне критике” (Београд, 2009.), о Марку С.Марковићу пише следеће (стр. 734-735):“Као „расељено лице“ он се после рата школовао у Паризу и на француском језику писао о политичким погледима католичког мисионара у Русији Јураја Крижанића, да би потом докторирао са тезом о философији неравноправности и политичким идејама Николаја Берђајева. Марковић је на српском језику у емиграцији објавио књигу о Светом Сави (1975) и политичку расправу

Марксизам у теорији и пракси (1977). Најзначајнији критички радови Марка С.Марковића су његови огледи Југословенски писци (1966), са обимним студијама о народној поезији, Вуку Караџићу, Јовану Скерлићу, А. Г. Матошу и Тину Ујевићу. Посебно је занимљивоМарковићево полемичко обраћање Мирославу Крлежи, где се са много страсти оспоравају марксистичка гледања на пролетерску културу и програм партијске цивилизације, за коју се Крлежа залагао. Своје непријатељство и кључну мотивацију напада

на Крлежу као најугледнијег комунистичког писца југословенског титоизма, Марковић је сажео у подсећање на жртве „добровољаца“ у Блајбургу и Кочевском рогу на крају Другог светског рата, због чега је оптужио Крлежу да на себи носи „жиг заблуде и жиг злочина“. Велики оглед „Хиљаду и једна ноћ Иве Андрића“, писан са добрим познавањем и видним поштовањем, био је на трагу књижевних токова Андрићеве поетике. Тиме је знатно ублажена једностраност политичког приступа, какав се није могао обуздати у чланку о Крлежи. Андрић је, каже Марковић, својим књижевним делом заслужио да буде сматран за „националног писца“.Он је први међу онима „који су успели да својим делима синтетизују општа стремљења Јужних Словена; југословенска култура је одавно престала да буде само сан.“

И “Енциклопедија српског народа” (Завод за уџбенике, Београд, 2009.) је уврстила Марка С. Марковића међу значајне прегаоце у српској култури (стр. 622). Ту је Марковић представљен као “теолог, политиколог, историчар и књижевни критичар”.

 

 

ПОЛЕМИКА СА МИРКОМ ЂОРЂЕВИЋЕМ

 

 

Покојни Мико Ђорђевић, другосрбијански „теоретичар теологије“ ( тако су га представљали ), својевремно је напао Марка С. Марковића као својеврсног „криптофашисту“, који подржава „српске расоналисте“. Другој Србији је сметало постојање националне емиграције која је показивала да се и на Западу може постати српски родољуб високе културе. Марковић му је одговорио текстом „Ко је ружио Исуса?“, који, да се не заборави, доносимо у наставку.

 

КО ЈЕ РУЖИО ИСУСА?

 

Има код нас великодостојних људи који су спремни да Србија буде не по „закону“, као Хашки трибунал, него на основу комунистичког морала.Међу њима се недавно одликовао господин Мирко Ђорђевић својим памфлетом“РужењеИсуса. -Други светски рат није завршен“ који је добрим делом мени посвећен.

Мора се одмах признати да је господинЂорђевићу праву кад тврди да међу Србима рат није завршен. Пре свега, наш грађански рат. Да су сви Титови противници прихватили амнестију и затим били масовно ликвидирани, као они у Босни и Кочевју, све би било у реду. Не би више било ниједног антикомунисте и у Србији би завладао мир. Али, нажалост, све се збило наопако. Било нас је који смо поштовали „антифашистичку традицију“, али нисмо поверовали у аанестију. Нисмо чак веровали да комунизам може некоме донети слободу. У датим околностима, изгон Немаца из Србије није за нас био знак слободе, него само долазак комунистичког тоталитаризма наместо нацистичког. Будућност ће показати ко је убио више Срба:Хитлер или Тито. (Нека нам засад као приручник послуже „Двери Српске“ посвећене „Комунистичким злочинима над српским народом“).

Ето зашто господин Ђорђевић не трпи нас преживеле. У његовим очима ми смо криви што сможиви.И ја сам крив што самжив. Значи, треба нас гонити и клеветати.

Али то није све. И рат против Србије се наставља. Та трула Србија у којој је добра половина Срба против комунизма више не заслужује да постоји. Њу треба казнити, спречити јединство српског народа са том масом издајица, изазвати унутрашње сукобе како би српски непријатељи могли мирно да наставе цепање наше земље и нашег народа.

У том оквиру, ја сам био идеална жртва. Пошто ме у Србији познаје само ограничен број интелектуалаца, свака клевета против мене може проћи као истина. Господин Ђорђевић ће у сваком случају бити добитник. Или ћу његов напад оставити без одговора и бити дефинитивно унакажен. Или ћу прихватити наметнуту кавгу и можда чак покренути судски процес, што би изазвало нову свађу међу Србима.

Господина Ђорђевића бих дакле могао поздравити као виртуоза, само да није претерао позивајући се на Христа: „Ружење Исуса“! Као да су се противници комунизма огрешили против Исуса, па је Бог стао на страну комуниста. Требало је наћи неко друго божанство.

Откуда наједном савез Исуса са безбожницима? Како би прави Исус могао да покрива зло? Јер лажи и клевете којима се служи господинЂорђевић у хришћанској религији представљају зло. Тај његов “Исус” као да носи ђавоље рогове.

Бацимо поглед само на неистине којима се г. Ђорђевић служи против мене. Од почетка до краја, све је ту гола лаж.

1. Г. Ђорђевић вели о мени да сам „крајем 1944. изабрао свој пут“. Лаж. На основу моје „Војничке равногорске књижице“ се види да сам у “шуми“ (у Покрету отпора ) био почев од априла 1944 („Двери српске“, бр.30, 2/2006), а секретар Верско-идеолошког отсека Врховне команде сам био од почетка јуна, до краја септембра 1944 (Ратибор Ђурђевић, “Наш живот Божје ткање“).

2.И даље: „… Стао је када сеДруги светски рат већ био завршио на чело Верско-идеолошке комисије покојног пуковника Драже Михаиловића“. Вишеструка лаж. „Верско-идеолошка комисија“ никад није постојала, па јој нисам могао бити на челу. А Верско- идеолошки отсек Врховне команде је завршио своју активност почетком октобра 1944, када њеншеф, отац Јован Рапајић, прелази у Босну где ће га убити комунисти, док Ђурђевић и ја одлазимо у Овчарско-кабларску клисуру. Касније ће СПЦ оца Јована канони зирати као светитеља, са осталим црквеним мученицима. (Најопширнију биографију о њему је написао Радослав Браца Павловић “Јован Рапајић – монах и мученик”.)

3. Г. Ђорђевић ми такође замера што одговорност Марисава Петровића сводим на то „што је 200 српских талаца заменио са 200 Цигана“. Посреди је лична одговорност Марисава Петровића. Масовно убиство крагујевачких талаца су извршили Немци а не он. Но занимљиво је да жртве Крагујевачког октобра г. Ђорђевића далеко више интересују од стотине хиљада српских жртава усташких и комунистичких покоља које не помиње. Да бисмо му освежили памћење, предлажем му да прочита двотомну књигу „Црвена куга“ одАнтонијаЂурића о страдању српских људи, жена и деце.

4.Ако следимо г.Ђорђевића, мој лик постаје све мрачнији:“Стојао је у строју Артиљеријског дивизиона Српског добровољачког корпуса у Истри – чекајући заједно са Љотићем и Николајем да се отвори некакав нови фронт за борбу против савезника који су већ били поразили Хитлера“. Нема сумње да је капетан Момчило Ђорђевић, командант Артиљеријског дивизиона у очима Мирка Ђорђевића морао бити ратни злочинац. Не само да је „илегално“ напустио Србију, оглушујући се о амнестију, него је (под врховном командом Драже Михаиловића почев од 6. септембра 1944) – од Крагујевца, па целим путем надаље – спасавао све заостале или ухапшене четнике, а Ђурђевића и мене 14. новембра 1944 .У Истри су се, „поред Љотића и Николаја“, нашли четници Војводе Ђујића и Јевђевића, на челу са Дражиним генералом Дамјановићем, „командантом Истакнутог дела Врховне команде“. Њихов циљ је био да доведу Краља из Лондона, а затим продру до Драже у Босни

и са њим ослободе читаву Југославију. Ни у једном тренутку није код њих било помисли на сукоб са Енглезима. Пошто је тај план био неостварив, четници су се повукли у Италију, са Првим добровољачким пуком и Артиљерисјким дивизионом. По прелазу уИталију, Ђурђевић и ја амо се придружили Динарској четничкој дивизији Војводе Момчила Ђујића. О том периоду г. Ђорђевић може наћи опширну документацију у књизи „Равногорска историја“од Радована Калабића.

5.Најзад се утапамо у сасвим мутну воду. После навођења неког „Програма расоналиста Србије“ од 14.4.2004, за који никад нисам чуо, г.Ђорђевић додаје; „Потписали су овај калуђер у име СПЦ-а и доктор Марковић неколико докумената са сличним садржајем и програмом па чак и некакво писмо Харалампију у којем се о Доситеју говоре бесмислице и феудалаштине каквих у историји језика српског било није“. Овде се клевета граничи са лудилом. Нити знам тог безименог калуђера ни поменутог Харалампија. Никакав програм или документ нисам потписао. Никада у животу нисам био расиста или антисемита. Та оптужба није мање безумна, но да сам био осумњичен за учешће у завери против Председника Роналда Регана. Жалим што до данас нико у Србији није објавио мој текст о страдању београдских Јевреја под немачком окупацијом.

Као што се види, господин Ђорђевић је исфабриковао Марка Марковића који никад није постојао, да би нагрдио овога који постоји. Његови пријатељи му могу доделити награду у име „светле антифашистичке традиције“. Заиста, човека са том врстом витешке части до данас нисам срео. А таквих делија није било ни међу комунистима које сам некада познавао.

Марко С.Марковић

 

ВИДИЛАЦ У ТРОЈИ

 

У годинама пре српског полома, Марко С. Марковић је писао о ономе што нам се спрема пратећи антисрпску пропаганду Запада. Још осамдсетих година прошлог века објављивао је чланке који су најављивали нашу невеселу будућност. Истанчани хришћански мислилац, али и геополитичар прве врсте, уздање је имао у оно у шта се уздао и његов духовни узор, Владика Николај – у Савез православних народа с Русијом на челу. Духовна сродност, међутим, била је слабија од националне ускогрудости, и православни народи остали су расцепкани и подељени, а највећи број истих имао је вођства која су га водила ка најстрашнијем расплету-НАТО рату против Русије ( јер, управо је то онај апокалиптички рат, који је пророковао Свети Теофан Нови, духовник последњих Романова ).

Марко није имао илузије ни кад је у питању судбина Србије: потписник ових редова се сећа једног разговора у Јерисосу, близу Свете Горе, код блаженопочившег монаха Митрофана. Разговарали су  Марко Марковић и један наш владика, а присуствовали смо, поред домаћина, Небојша Крстић и ја, који смо се те, 1994, први пут срели са српским витезом из Орлеана. Владика ( иначе честити  родољуб ) је тврдио да је сва ситуација код нас изазвана тиме што је на власти у Србији последњи комуниста у Европи, и да ће Запад свој однос према нама променити кад Милошевић оде с власти. Марковић је доказивао да није тако, и да Империја не води борбу против Милошевића, него против Срба. Када је, после потписивања Дејтонског споразума, Милошевић од „балканског касапина“ постао „балкански миротворац“, Марковић није имао илузија: у интервјуу датом Слободану Ерићу тврдио је да ће се Срби освестити тек кад бомбе буду почеле да падају на Београд, што се и десило 1999. године. Иако је знао  да је судбина његовог народа невесела, Марковић се, речју и пером, залагао за то да се коб не оствари, свестан руске изреке да  је и један човек на бојном пољу ратник, и да је хришћанска етика, етика последње одбране заветних вредности, заснована, како би рекао Шарл Пеги, на идеји “херојског песимизма“. Тако је,  животом и радом, писац „Пола века српске Голготе“, потврдио оно што му је, као малом дечаку, који је са својим оцем био у друштву славног глумца, рекао Добрица Милутиновић :“О,Марко, то је херојско име!“ Овај узвик Марко је,по својим речима, схватио као „позив и опомену“.

 

ИЗМЕЂУ СРПСТВА И ЈУГОСЛОВЕНСТВА

 

У младости, Марковић је био југословенски оријентисан и близак „зборашима“ окупљеним око часописа „Искра“. Извесно време био је уредник емигрантског часописа „Слободна Југославија“. Ипак, његова мисао еволуира, и он схвата какве су све заблуде створиле Југославију. Тако он, између осталог, пише:“У основи Пашићевих заблуда налазило се убеђење да су Хрвати „Срби католичке вере“, да су Срби и Хрвати у суштини један народ. А истина је била не само да Хрвати нису Срби него да су посебан и врло необичан народ, јер спадају у мали број народа који себе дефинишу негативно, који се као народ афирмишу искључиво против неког другог народа – у прошлости против Аустријанаца и Мађара, а у XX веку против Срба – као Ирци против Енглеза или Пољаци против Руса. Србин пре свега јесте, па је тек онда против некога. Код Хрвата је самопотврђивање нераздвојно од порицања другога, тачније, порицање другога је срж његовог самопотврђивања без кога се он не би могао замислити, а вероватно не би могао ни живети.“

О политици Јосипа Броза Тита у послератној Југославији забележио је:“Тито је увек наступао као „примиритељни судија“ и „арбитар“. Јер, парадоксално, у ровитој ситуацији коју је сам створио, он је једини био у стању да спречи распад и експлозију. Из истог разлога, он је био заштитник свих, па и Срба, стога што је само његов ауторитет могао зауставити оно најгоре, тј. колективно и физичко истребљење Срба на територији Косова и Метохије. Уосталом, то је био минимум у поређењу са оним што је дуговао том „народу-пилоту“ Југославије, на који се делимично ослонио у грађанском рату и без кога не би могао владати. Али уместо да својим циркуским „дресирањем“ Срба задовољи српске суседе, Тито је само успео да пробуди њихову глад. Њега то није забрињавало, зато што је био убеђен да би, у случају нереда, Срби увек били довољно јаки да му помогну при успостављану равнотеже. Владајући се по оној „После мене и потоп“, он није предвидео да би Срби могли посрнути, а с њима и југословенска држава.“

Тако се и десило.

 

ЧЕРЧИЛ И СРБИ

 

Марко С. Марковић је уочио да је Црвена армија на власт у Југославији довела Броза и комунисте, али не без „бефела“ Англосаксонаца, у чему је Черчил имао нарочиту улогу. Зашто је Черчил тако поступио? Ову загонетку Марко С. Марковић је овако решавао: „Ми полазимо од претпоставке да је основни покретач Черчилове политике према нама био страх и то страх од Словена уопште, а од православних Словена напосе, страх од словенске генијалности, виталности и жилавости. У томе комплексу српски народ је био изабрана жртва Черчилове дискриминације не само као словенски и православни народ него као изванредан и готово изазивачки пример животне способности Словена. На први поглед може изгледати смешна и бесмислена сама помисао да би премијер моћне Британске империје могао страховати од Срба. Али није ту реч о некој политичкој, још мање стратешкој опасности. Черчилу, умном човеку, било је добро познато да су Срби англосаксонски пријатељ и да никако не могу угрожавати Запад. Нешто је друго било посреди. Српски народ му није сметао као противник Запада него баш због тога што је за невероватно кратко време достигао Запад. За непуни век, Срби су у културном смислу постали равни старим народима Запада, дали писце, научнике, историчаре и уметнике који су могли да се мере са западним, а уз то показали велику државотворну вештину и беспримерну борбеност. У Првом свстском рату Срби су изгубили отприлике једну четвртину свога становништва, а у Другом једну петину, па су оба пута задивили свет својом неустрашивом борбом, а између два рата још више напредовали. Као такав, српски народ је у Черчиловим очима морао бити отеловљење словенске опасности, живи доказ да западни народи не могу бити мирни и безбрижии доклe год постоји ма и један словенски народ слободан. И тако је прихватио идеју – која је на Западу одавно постојала – да се словенство тешко може уништити споља него да га треба разорити изнутра, првенствено помоћу комунизма, који ће му, попут џиновског паразита, временом исисати све стваралачке и животне снаге. По томе схватању, комунизам служи западним народима као брана против словенске бујице. Он је зло на Западу, али добро на Истоку. Словенске земље треба до последње бацити у комунтсстичко ропство, па онда, ако је касно да се униште атомском бомбом – а Черчил је и на то помишљао – покушати споразум са комунистима на рачун поробљених народа. На крају Првог светског рата, Запад је гурнуо Русију у наручје светске револуције, а у Другом светском ратом преостале словенске и периферне народе укључујући и Кинезе у Азији. То је била иста политика у два потеза“. Марковић је указивао на Достојевског који је знао да Запад православне Русе и остале Словене увек доживљавали као „туђинце своје цивилизације, дошљаке, самозванце“.

Шта год да урадимо, никад нећемо угодити Западу, нити ће нас он признати за своје, сматрао је Марковић.

Данас, кад НАТО ратује против Русије на Украјини, све нам је сасвим јасно.

 

НА СМРТ ОСУЂЕНИ

 

Још 1995, Марко С. Марјковић је, у једном интервјуу, указао на чињеницу да су Срби осуђени на смрт, и да не могу бити примљени у тзв. „међународну заједницу“ као равноправни. Истакао је, као што сам већ нагласио, да је сасвим наивно уверење да ће, после Милошевића, Запад применити однос према српском народу. Милошевићев „комунизам“ само је изговор за обрачун са онима за које је Хитлер рекао Нојбахеру да не смеју да живе уз Дунав. У том разговору, Марковић је наговестио и да ће НАТО, после Републике Српске, бомбардовати и Србију:“Нови светски поредак је у своје време наговестио сам председник Џорџ Буш. Зар мислите да би се све западне силе против Срба ујединиле, а њихови државници свесно и бестидно погазили међународно право, довели хиљаде својих војника на терен, мобилисали флоту и послали авионе да нас бомбардују кад би посреди било само завођење реда у Југославији? Ако некоме сва досадашња страдања наше браће ван Србије не доказују да Нови светски поредак постоји, онда ће можда постати свеснији његове реалности кад бомбе буду удариле по Србији. Тај поредак је на добром путу да постане светски, само што Срби, и кад би хтели, не би могли добити улазницу. Јер он захтева уништење православних народа. Католици, Јевреји, муслимани се узајамно не трпе, али су се сви сложно дигли против нас. Ниједна хришћанска црква није устала у одбрану Срба. Само су се чули напади против Српске Цркве и Српског Патријарха. Значи, сад је касно и за масовно прелажење у ислам или католицизам. А уколико помишљате на масонерију, она нам никада није донела спас. И 1914. и 1941. смо пливали у масонским водама, па знате како су нам се одужили. Било је масона и у Дражином штабу, али то није помогло ни њему ни Србима. Припадност масонерији може једино помоћи Србима да нађу лично ухљебије, али народу доноси само смрт. Речју, чак и кад бисмо били спремни да се продамо каo народ, не би нас више нико купио.“

То, баш данас, кад хоће да нам Косово и Метохију узму, а нуде нам само даље поломе и понижења, не смемо заборавити.

 

ЗАВЕШТАЈНИ РАЗГОВОР МАРКА С. МАРКОВИЋА

У интервјуу који је дао Радивоју Петровићу, новинару „Политике“, 2007. године, Марковић истиче:“Имао сам и ја илузије о западним вредностима, које су биле велике, а које је Запад сам напустио. Код Соловјева је било мишљење да сваки народ треба да има своју част као обичан човек. Међутим, то у политици не постоји. Без обзира на то, веровало се побожно у идеале демократије или не, данас она не значи ништа. За неколико секунди, захваљујући телевизији, можете да промените мишљење народа и да поведете милионске масе на странпутицу. За време рата у Босни синови неких мојих француских пријатеља питали су ме на којој страни може да се пређе граница да би ишли да се боре против Срба. Нису имали појма ни о својој, ни о српској историји, и наједном су били спремни да стану на страну против Срба и у Босни и на Косову. Шта је онда остало од демократије?“

Марковић, кад су Срби у питању, није имао ружичасте наочари:“Никада у историји ниједан народ није био горе оклеветан, понижен и обешчашћен од Срба. Ако се задржимо на Француској, рецимо, на основу таквих медијских припрема маса, Ширак је био најпопуларнији међу својим народом када је ратовао против Срба. А њему је то политички било корисно из више разлога. Западни медији су писали против Срба, успели су да мобилишу све политичаре, да не говоримо о глумцима, певачима, јавним личностима, сви су били мобилисани против Срба, с изузетком социјалисте Шевенмана, који се томе није придружио, и Лепена./…/

Немам никакву теорију завере, само констатујем чињенице и сматрам да је свако имао своје интересе да разбије Србе. На једној страни Ватикан, па је папа ишао код Клинтона да га моли да убрза тај процес, или опат Пјер, који је најпопуларнији у Француској изјавио је да „треба бомбардовати Србе, чак и ако има цивилних жртава“. Католици, муслимани, Јевреји, свакоме је било у интересу да разбије Југославију, да не говоримо о америчким стратешким интересима. Од Атлантика до Црног мора Американци имају стратешки пут који раније уопште није постојао. Једини који су нас могли подупрети били су Руси, међутим, никада нисмо чули руско „њет“.“

Знао је да се политика Запада према Србима неће променити:“Никакву искрену и трајну помоћ од Запада не можемо очекивати. Мене нико не може да оптужи да сам противник Америке или Европе, јер сам читавог живота њих прослављао. У мени живи љубав према европској култури. Сви смо били обожаваоци Запада, а посебно Француске. Али, они су напустили своје истинске, посебно духовне вредности.

Могли смо све да очекујемо да Европа није пала под америчку доминацију. Један француски стратег предлаже савез Европе, Америке и Русије, као блок против исламизма. Али то је неостварљиво, јер САД не жели мир, хоће да влада светом, да ослаби Русију и чак да ослаби Европу најездом муслиманске емиграције, тако да увек може да држи Европу подељену и у шаци. Није реч о томе да ми нећемо Европу, него Европа неће нас. Срби су распети између братске љубави према Европи и мржње којом су им ови одговорили. И Достојевски је још говорио да „имамо две отаџбине – Европу и Русију“, само што Европа није никад хтела Русију. Данас бити за Европу значи бити обавезно против Руса.“

Још 2007. он је знао шта ће се збивати око Косова и Метохије, од којих разбојници са Запада никад неће одустати. Говорио је о својим циљевима као о личном доприносу општој српској борби:“Као поручник француске војске мој најмлађи син ми је, очекујући да можда буде мобилисан за интервенцију на просторима бивше Југославије, рекао: „Пре ћу у тамницу него у рат против Срба!“. На основу свега што сам проживео мој циљ је био да својим написима и књигама остварим темељ за васпитање нашим будућим генерацијама. Један од главних услова патриотског васпитања је обнова наше просвете. Али то зависи од скорашњег расплета. Или ће нас Руси подржати да нам не отму Косово, или ћемо се дефинитивно предати, али ни тиме нећемо све добити. Код нас није ни она једноставна трговина „дам да даш“. И кад се продамо они ће наставити да нас „тепају“.“

Иако је видео да се, на политичком плану, Савез православних народа неће остварити, Марковић није губио наду:“У политичком смислу то је немогуће и касно. Али у духовном то је светло на крају тунела. То ће морати да се оствари. За нас, на дужи рок, нема другог излаза. Та могућност није можда тако далеко, баш зато што западне државе и народи воде самоубилачку политику. Сваке године долазе милиони избеглица из Азије и Африке, Француска има 2.000 милијарди дуга, и само кроз неколико деценија биће у ситуацији као Срби на Косову. Кроз 20 година код њих ће бити револуција и ево нам доказа да можемо имати нови почетак и то не кроз неколико векова него ускоро, у овом веку.“

За њега западни екуменизам није био никаква алтернатива:“Како говорити о екуменизму када знамо да ниједна неправославна црква није званично и јавно устала у одбрану мученичког српског народа упркос документованом сведочанству СПЦ о нашим страдањима. То је лажни екуменизам. За мене је екуменизам братство хришћанских цркава, а не неко догматско мешање цркава. Да би се до тога дошло, требало би пречистити прошлост, окренути нову страницу признавањем усташког геноцида.“

О лицемерју Европске уније, која је те, 2007, чекала да у своје редове прими Хрватску, Марковић је рекао:“Кад помислите колико је људи побио Насер Орић, за шта му је додељено три године казне, а да смо ми осуђени за геноцид, то значи да смо ми народ који мање вреди од осталих народа. Турке наводно неће да приме у Европу због непризнавања геноцида над Јерменима, а Хрватска је озбиљан кандидат за Европу, а не мора да призна геноцид над Србима и Јеврејима.“

На питање новинара како успева да, као антикомунистички емигрант, буде изнад ресантимана и да разуме различите српске позиције, Марковић је рекао:“Када се мој покојни отац састајао у „Скадарлији“ са својим друговима, масонима, десничарима, или комунистима, увек је било велико пријатељство и јединство које је тешко објаснити. Тиме сам био заражен, то је у мени остало. Моје родољубље је свеобухватно, сматрам да једни другима треба да праштамо и да се ујединимо. Поред овог родољубља, чак сам и као историчар дошао до закључка да је свака страна имала своју лествицу вредности. Будући историчари ће рећи која је од тих политика била најцелисходнија за народ.“

Није имао велике наде у нашу политичку емиграцију, али је знао да и са те стране може бити драгоцених доприноса обнови, јер дијаспора ипак живи:“Српска емиграција је промашила своју политичку улогу, јер нигде није успела да створи утицајни политички лоби. То је последица недостатка схватања глобалне политике и схватања шта она значи за Србе. Да је то постојало међу собом бисмо се много брже ујединили. Битка се водила у Америци, а ми ту нисмо били довољно заступљени. Ако нам запрети као држави и народу да нестанемо, дијаспора постаје камен темељац српске будућности и духовног опстанка. Наши умни људи у расејању могу да наставе српску политику. Али ако до сада дијаспора није успела да се уједини, није дошла до те глобалне свести колико ће вредети у политичком погледу? Да ли би она могла да донесе спас. Каква је данас то не би била у стању.“

Упркос свим нашим промашајима, говорио је Марковић, не смемо осуђивати само себе, јер су главни кривци наши непријатељи:“Чувајмо се комплекса кривице, самоосуђивања и распећа. Највећи успех тоталитарних режима састојао се у томе да грађанима улије осећање сопствене кривице. Српска кривица измишљена је упорном и агресивном западном пропагандом. Када сам стигао у Београд и сео у такси, човек који ме возио изразио је мишљење макар половине српског народа истичући да смо „луди што се њима одупиремо, да смо одмах послушали ништа нам се од тога не би догодило“. Заборављамо да је Западу управо то било потребно да се догоди да би нас раскомадали из већ познатих различитих интереса.“

То што је рекао Марковић 2007. године важи, како видимо, и данас. Никако не треба заборављати речи мудраца из Орелана.

У свом тексту „Духовни преображај Срба је питање опстанка“, Жарко Видовић је указао на Марковићеву тезу као веома упозоравајућу за доба које долази:“Марко С. Марковић, наш сународник који живи у „расејању”, на „Западу”, у Евроамерици, 29. јануара 1997. је, у Петроварадину, рекао: „Српски народ је осуђен да као нација буде уништен: осуђен је на смрт”.

Опстанак је могућ само ако Срби схвате ту опасност, своју осуђеност као изазов, али да при томе схвате и то да је спас могућ само под условом Великог духовног преображаја. Тај преображај би морао донети, изнад свега и пре свега, Ново схватање историје, битно различито од схватања које су нам наметали не само марксизам и тито-комунизам, него и сама метафизика, метафизичка традиција Запада (из које је марксизам, баш као и нихилизам, неверовање у заједницу, настао).“

ПОРУКА МЛАДИМА

 

Марко је био витез у борби за српски опстанак. Млади људи то треба да знају и да његове књиге узимају као насушне требнике националне мисли.

Његово дело је почивало на вери у васкрсење као суштини хришћанства и у свести да је теизам основа морала. Из хришћански утемељених ставова проистицала је његова радикална критика марксизма као христофобног утопизма, која се заснивала на демистификацији Марксове личности и дела, али и на персоналистичким увидима руске религиозне философије.

Последице примене марксизма виделе су се у Русији, која је пала под ударима бољшевичког насиља.

Страдална судбина српског народа била је стална тема Марковићевог мишљења и списатељског сведочења. Писао је о погибији краља Александра Карађорђевића, Србима као најнесрећнијем народу на свету, ћутању Ватикана о злочинима у НДХ и покушају „Цркве у Хрвата“ да те злочине минимизује.

„Запад и Срби“, тема од које Марковић није одступао, значила је увид у српске илузије које су се разбиле о хриди западноевропске политике. Подробна анализа НАТО лажи о Сребреници тема је текста поводом пропагандне књиге Силвије Матон,  а „У цара Тројана козје уши“ белешка са почетка рата за југословенско наслеђе, из које се види да је коначни бенефицијар свега што ће се збити америчка Империја. Сад је то јасно, али је требало сагледати истину пре више од три деценије. Марко С. Марковић је то умео.

Наравно, витез српске идеје из Орлеана целог живота се бавио и нашом косовском тематиком. Ту су и Марковићеви текстови о Савезу православних народа, који се никад није остварио, и због кога нас, ако се овако настави, чека слом страшнији од турског ропства.

Марковић нуди пророчка прозрења Достојевског и Владике Николаја, која нам могу помоћи да се снађемо у часу у коме смо се обрели.

Надамо се да ће дело Марка С. Марковића својим читаоцима, а нарочито младим стопаницима светосавско – косовског завета, бити светилник на путу ка Христу, Смислу човека и света, коме је аутор, животом, речју и делом, био посвећен као истински наследник предака и незаобилазни узор потомака.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ, УОЧИ НЕДЕЉЕ ПОБЕДЕ ПРАВОСЛАВЉА 2023. ГОДИНЕ