Виталиј Трофимов: РУШЕЊЕ ЛИБЕРАЛНОГ МИТА – НЕМА „НОРМАЛНИХ“ ЗЕМАЉА
Кад сам 1991–1996. учио у школи у граду Тољатију, препричавали су нам главне митове нове постсовјетске ере. Да је пуцање скупо и неефикасно, јер метак одлети и не доноси никакву корист. Стога је боље трговати. Да отворена друштва побеђују затворена. Да је слободна трговина боља од неслободне. Да је боље кад људи гласају и бирају своју историјску судбину него кад то раде само елите и професионалци. Да невидљива рука тржишта све ставља на своје место, а ко се понаша некоректно – завуче му се у џеп или га ишамара.
С почетком специјалне операције у Украјини, видели смо како се ти митови руше. Разговори о томе брзо напуштају кругове шизофрених теоретичара завере и постају обични свакодневни разговори. Да се пуца не зато што неко не жели да тргује, него управо зато што оружје осигурава могућности за трговину. Најактивније трговачке силе су истовремено и најагресивније. Управо оне нападају Србију, Ирак, Авганистан, Либију.Или да су земље које заступају слободну трговину најпре зарадиле своје богатство од царина, намета и протекција, а слободну трговину намећу како би осигурале да њихове фирме уђу на страна тржишта, док истовремено другима затварају своја.Или да у самим либералним демократијама нема никакве демократије. Тотална олигархији, која утиче на политику, и држава која одређује које ће фирме и где имати своје филијале. А и оне, на један клик, могу напустити тржиште, просто остављајући све своје друштвене, репутационе и финансијске ресурсе. Оних невидљивих руку има доста, али оне све више шушкају по џеповима и деле ударце, а поредак не успостављају.У дугорочној перспективи, ово је било неизбежно. Конзервативни политиколог Џон Греј каже да се пројекат просветитељства ближи крају, што значи да долази крај и личности просветитељства као субјекту просветитељске политике, просветитељске економије и просветитељских хуманитарних процеса. Човек независан, разуман, способан да бира вредности за себе, непристрасан, спреман на дијалог, који поштује правила научне дебате и цени слободу, такав човек – одлази.Због тога, кажу, више није могуће оцењивати државе на основу усаглашености са демократским стандардима. У њима живе људи оптерећени прошлошћу – колективном и индивидуалном – везани за окружење, засновано на одређеним традицијама. Друштва се опиру тоталној слободи јер ће у супротном престати да постоје. Не постоје никакве „норме државности“, свака држава се може оцењивати само по сопственим стандардима, а њена политика – по реалним задацима које је позвана да решава, а не по апстрактној усаглашености са теоријама и идејама добра, слободе и поштовање права.Другим речима, наша специјална операција је убрзала дискусије између конзервативаца и либерала у оквиру политичких наука и ставила огромну тежину на вагу конзервативаца. Неће више бити никаквих „нормалних земаља“. А то за нас ствара нове ризике.Ако смо раније имали гвоздени аргумент да је у „нормалним земљама“ све некако другачије, за разлику од „ове земље“, сад се то не рачуна. Након слома просветитељског пројекта, свака држава на свој начин постаје нормална.У „нормалним државама“ влада демократија? Не! Негде је демократија, а негде апсолутна монархија. У „нормалним државама“ не линчују црнце? – Па тешко да је тако. „Нормалне државе” имају висок БДП? Како где. Аргумент нормалности више не важи. Здрав разум се одрекао европског држављанства и сада путује широм света, бежећи од последица санкција.Раније смо имали у виду искуство европских земаља и мислили смо да се може живети некако другачије, а не овако као код нас. Али сад се испоставило да је тамо исти хаос као и свуда, само су они богатији, јер су пљачкали друге земље. Ми имамо филм „Будала“ Алексеја Учитеља, а они имају „Не гледај горе!“ Адама Меккеја. Разлика је само у томе што ми о свом хаосу размишљамо локално, провинцијски, а они глобално. Наш хаос је наш општински проблем, а њихов хаос је проблем планетарни.Другим речима, могли бисмо и раније, гледајући непоштене изборе, рећи: „Видите, у нормалним земљама су избори поштени!“ А сад не можемо. Зато што нам одговарају: „А где су избори уопште поштени?“ – и додају: „Чак и наши амерички избори, и они су фалсификовани због уплитања Путина и свакојаких исламских терориста који седе у својим селима и лобирају за Трампа!“ Ми бисмо могли рећи: „Хеј! У нашој држави влада корупција!“ – А одговор је: „Корупција не постоји! Не постоје никаква правила. Постоје само конкретни односи чиновника са становништвом. Ако вам то пара уши… назовите то… па, не знам … исхраном“.Под најновијем пакету санкција, нас су одсекли не само од некакве финансијске инфраструктуре, већ и од идеала, од модела, пре свега западних, на које бисмо могли да се угледамо побољшавајући живот. Нисмо баш веровали да је на Западу све онако како пишу у њиховим књигама и чланцима, али смо бар веровали да је такав свет у принципу могућ. А сад се јављају аутори и ауторке који тврде да у циљу заштите слободе неке слободе морају бити ограничене, да због обезбеђења трговине западних компанија неке земље треба угушити, да за успостављање мира треба ту и тамо ратовати. Сад чак не разумеш ни на кога треба да се угледаш, пошто је све прожето духом овог искључиво западњачког лицемерја.Да ли заиста постоји демократија у „нормалним државама“? Или су они ту да решавају своје послове по кулоарима, а „демократија“ је разонода за земље трећег света? Да ли у „нормалним државама“ заиста постоји слобода креативности? Или су оне тамо у гулаговском стиску полит-коректности, а „креативна класа“ је трик за будале које ће потом нахушкати да учествују у неконтролисаном розе-наранџасто-плавом и другом веселом протесту дугиних боја? Да ли „нормалне државе” заиста поштују слободу говора? Или забрањују све који одступе од генералне линије, а „слобода говора“ је мамац за глупе новинаре који ће онда бити послани да распирују протесте и регионалне сепаратизме?Или да заоштримо. Да ли у „нормалним државама“ заиста не врше геноцид и не пуцају на раднике? Па ево, у земљи која је на осмом месту по индексу демократије – у Јужноафричкој републици – стрељани су рудари, а индекс те године није ни мрднуо. Говорим о масакру у Марикани 16. августа 2012. године, када је јужноафричка полиција упуцала 34 рудара штрајкача. Да ли је то довољно демократски? Или смо ми са нашим гуменим пендрецима и сузавцем потпуно заостали на светској периферији? Па шта? Где смо ми, на 124. месту – између Етиопије и Нигера?Више нећемо имати оријентире. Свака земља ће бити „нормална“ на свој начин и „ненормална“ за све остале. Ако желите, држите се верзије човека и човечанства из 1948. године са свим његовим основним правима, садржаним у Конвенцији УН, или ако желите, признајте полигенизам и порекло различитих „врста“ човека од различитих врста древних мајмуна. Ускоро ће то бити могуће, пошто Запад губи морално право да се покаже као узор науке, политике или човечанства.И даље по списку. Ако желите, као наивчина исповедајте отворено тржиште, или ако желите, поставите баријере свуда и одредите тарифе чак и унутар сваког региона посебно. Ако хоћете, дајте слободу биологији, или ако хоћете, законом забраните људима да дишу или одредите порез за пуштање вјетрова. Ако хоћете, наставите да слушате народ и његову вољу, или ако хоћете, прогласите ЦИК терористичком организацијом, а захтев за слободним изборима прогласите ширењем екстремистичких ставова. Све ће ово такође бити нормално.Што се тиче групе евроазијских земаља са сличним, а понекад и паралелним законодавним процесима, у коју спада и Русија, све су оне, као и друге земље света, у процесу национализације нормалности. Или, може се рећи – „локализације“. Шта то значи? Раније, кад смо доносили закон, могли смо да га критикујемо са становишта најбољег од могућих светова, вршећи на њему буквално лајбницовску аналитичку операцију. Упоређивали смо га, пре свега, са западном законодавном праксом. „Ви доносите закон, а ево у нормалним земљама на ову тему, бла-бла-бла…“ Сад неће бити „нормалних земаља“. Једина нормална држава за сваку конкретну популацију биће она њена. Па ако се донесе, рецимо, закон да сви ходају на рукама, а они који не ходају морају да плате казну, онда нема више шта да се расправља. То постаје нова нормалност. И људе ће кажњавати. И више нећеш моћи да кажеш да је у нормалним земљама некако другачије. Јер оне више не постоје.Где сад тражити темеље наше нормалности, да бисмо своје законе писали с обзиром на њих? У историјском осећају правде? У линији пејзажа? У колективном несвесном? У институционализованој духовности? У оперативној саборности РПЦ? У претходној европској верзији: цехови, ханзе и криптофеудалне праксе? То је питање од милион долара. А без одговора на њега не можемо одговорити ни шта смо то обавезни да прогласимо и, на крају крајева, да донесемо у свет.
(Novoeurasia.com; превод Ж. Никчевић)
