Виталиј Трофимов: ДАЈТЕ, ДАЈТЕ, ДАЈТЕ…

Кад сам 90-их ишао у школу, тамо се причало да је Хладни рат завршен и да је време да схватимо како је много угодније трговати него ратовати. Тако су нам објашњавали. Као, метак испаљен из пиштоља само одлети у нигде и не доноси никакав профит, а рубља уложена у трговину претвара се у десет рубаља. И зато, кажу, треба све те тенкове, бродове и авионе ставити под нож и од њих направити добре тефлонске тигање, као што су то урадили капиталисти.

Сад, три деценије касније, гледајући преговоре између Трампа и Путина, тешко је отети се утиску да ми сукоб са колективним Западом и даље посматрамо као фазу у текућем Хладном рату, док они целу ову причу са Украјином не посматрају као рат, већ као уобичајени, па чак и банални садржај отимачке економије, коју они практикују од памтивека.

Не желите мир, онда дајте жито!

Чим је почела Специјална операција, прва ствар о којој су Европљани почели да причају био је „споразум о житу“ – споразум између Русије, Украјине и Турске о организовању безбедног морског коридора за жито од лука Украјине преко Црног мора, које контролише руска флота, до Јужне Европе. Лупетали су неке глупости: да жито треба хитно извести јер се приближава време пољоприведних радова и да неће имати где да се складишти нова жетва. Црноморска житна иницијатива трајала је око годину дана – од тренутка кад је потписана 22. јула 2022. године, до тренутка кад је Русија одбила да је продужи 18. јула 2023. године – и остала је упамћена по огромном броју апсурдних изјава које су потпуно игнорисале чињеницу да трају ратна дејства.

Награда за најбољу стендап комедију овде би вероватно припала Урсули фон дер Лајен, која је 17. јула 2023. године, са говорнице Европске комисије, окривила Русију за „голодомор“ у Африци: „Русија је извршила најављени злочин… Сад ниједан брод са житом неће моћи да крене на пут ка деци Африке која пате од глади.“ Притом, према бројним изворима, жито које је требало да спасе људе најсиромашнијих земаља у развоју од глади слато је углавном у Западну Европу. Пет најсиромашнијих земаља (Авганистан, Етиопија, Сомалија, Судан и Јемен) добило је само 2,5% извезеног жита.

Са председницом Европске комисије такмичили су се у духовитости и тадашњи амерички државни секретар Ентони Блинкен и амбасадорка САД при УН Линда Томас-Гринфилд, али је општи смисао целе иницијативе за жито већ изгледао као покушај пљачкања штале док гори власникова кућа.

Не дате жито, онда дајте земљу!

Годину дана касније, у јулу 2024. године, појавиле су се непроверене информације да је више од половине украјинског обрадивог земљишта продато по повољној цени страним корпорацијама, посебно институционалним инвеститорима из Сједињених Држава. Објављено је да су три инвестиционе компаније, Vanguard, Blackrock и Blackstone, преко компанија које су контролисале, Cargill, Monsanto, Dupont итд. стекле 17 милиона хектара украјинске земље – више од половине целокупног пољопривредног земљишта.

У ствари, куповина земљишта је почела чак и раније – кад је постало јасно да неће бити споразума о житарицама. Већ у фебруару 2023. године, Институт Оукланд у САД је у свом извештају написао: „28% обрадивог земљишта Украјине је у власништву мешавине украјинских олигарха, европских и северноамеричких корпорација и саудијског сувереног фонда.“ И да акцијски удео у већини украјинских пољопривредних холдинга заправо припада америчком NCH Capital, француском AgroGeneration, немачким ADM Germany, KWS, Bayer и BASF, као и саудијским PIF и SALIC.

Истовремено, „Њујорк тајмс“ је писао да Кијев планира да прода акције у 24 државне компаније, укупне процењене вредности од 100 милиона долара. Али у контексту војних дејстава, то је имовина која пада на цени, и њена цена је знатно надувана. Стога су се институционални инвеститори ограничили на куповину земљишта. Структура власништва у земљи сад је веома замршена – ко је власник чега тек треба да се утврди послератном ревизијом, али изгледа да су корпорације које су спонзорисале демократе добиле свој део колача.

Не дате земљу, онда дајте ретке земне метале!

Пошто је зграбила све што није било привезано, Бајденова администрација, са читавом својом клијентелом, средствима и спонзорима, отишла је баш као што је и дошла. Али чак и након насртаја америчких инвеститора на Украјину, ипак је нешто остало у дубинама. Доласком Доналда Трампа, појавила се тема ретких земних елемената.

Сједињене Америчке Државе и Украјина су 30. априла 2025. године потписале споразум о ретким земним металима. Он предвиђа стварање заједничког инвестиционог фонда за обнову Украјине. Преговори су очигледно били веома тешки, али су на крају документ потписали министар финансија САД Скот Бесент и министарка финансија Украјине Јулија Свириденко. Споразум је Американцима дао привилегован приступ у области природних ресурса Украјине, укључујући алуминијум, графит, нафту и природни гас. Обавезе САД биле су ограничене на рад Фонда за опоравак земље, који је требало да се пуни приходима од вађења ресурса. Простије речено, „колико ископамо, толико ћемо вас и обновити“ И копање и обнова могу трајати прилично дуго: у уговору нема конкретних услова.

Споразум о ретким елементима није толико користан колико је Бела кућа првобитно очекивала. Снабдевање оружјем и финансирање рата вршила је претходна председничка администрација. Трампу је само требало да помоћ која је већ пружена Украјини претвори у нешто. Али истовремено, споразум се показао знатно кориснијим за Сједињене Државе од првог текста, чије су потписивање Американци пореметили током скандала са Зеленским 28. фебруара 2025. године.

Очигледно је да је све ово инсценирано како би се извршио притисак на Зеленског. И то прилично грубо. Трамп и Венс су се хватали за сваку реч, подсмевали му се у најгорим традицијама салунских свађа на Дивљем западу. А главни циљ продуцената био је да одбаце моралне обавезе и повећају цену нагодбе са ретким земним металима и фосилним сировинама.

Не дате ретке земне метале, онда дајте… било шта!

Постепено постаје очигледно да ће послератна пљачка Украјине коначно добити ресурсно лице. Иако ни ту није све тако глатко: ниједно питање о алуминијуму, гасу или калију неће бити решено без узимања у обзир Москве. Можда је зато Владимира Путина на путовању у Анкориџ пратио шеф Фонда за директна улагања и специјални представник председника, Кирил Дмитријев.

Штампа је била веома опрезна у својим проценама, упозоравајући на претеране наде у преговарачки напредак, а Бела кућа и Кремљ нису давали обавезујуће изјаве, вероватно зато што ни сами Американци не разумеју у потпуности шта још могу да утоваре на свој пиратски брод пре него што оперу руке од Украјине.

Даљи преговори могу укључивати поништавање права власништва компанија Vanguard, Blackrock и Blackstone над украјинском имовином и њихову поделу између Москве и Вашингтона, уз образложење да је већина послова закључена након истека председничког мандата Володимира Зеленског 20. маја 2024. године.

У сваком случају, Трампова администрација делује прилично нервозно, тражећи од чега ће се састојати њихов „одрезак“ и колико добро ће бити печен. Ово не личи на Хладни рат који смо навикли да гледамо и о коме размишљамо. Можда смо заиста превазишли уобичајено блоковско размишљање 20. века и требало би да градимо своје односе са Американцима и Западом у целини не као са потенцијалним непријатељем, већ као са варварским племенима – републиканцима, демократама, који стално покушавају да мазну нешто у близини наших граница.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)