Сви ратови имају политичку димензију, али то у много већој мери важи за рат у Украјини.

Као предводник међународне коалиције која подржава Кијев, председник Бајден мора да одржи домаћу подршку за велика финансијска давања Украјини док истовремено одржава јединство ове коалиције. Доступни подаци поткрепљују уверење да му боље иде другоспоменути задатак него први. Да, изнова и изнова долази до неслагања са савезницима око врсте оружја које би Украјина требало да прими и брзине испоручивања. Бајден је јасно назначио да жели да учини све што је могуће да помогне Украјини, а да не изазове шири рат.

Због тога што су границе између максималних настојања и опасног претеривања магловите, он понекад делује опрезније и промишљеније него што би то хтеле друге државе, посебно оне у источној Европи. Али је већ довољно далеко отишао, тиме утишавши неслагања унутар коалиције која је Украјини обезбедила робусна офанзивна средства и изненађујуће ефикасну против-ваздухопловну одбрану.

Шта је циљ?

Како је Украјина отпочела за извођењем дуго ишчекиване контраофанзиве, питање шта ће бити следеће је у средишту дискусија које се воде унутар коалиције држава које подржавају Украјину. Званично, савезници су се обавезали да подржавају Украјину „докле год то буде било потребно”. Но, испод ове прокламације помаља се питање: онолико дуго колико је потребно за шта тачно?

За председника Владимира Зеленског одговор је јасан: колико год је потребно да се руске снаге потисну са међународно признате украјинске територије. За савезнике, сумњам, одговор је другачији: колико год је потребно да украјинске трупе поврате онолико територије колико је могуће, уз то да исход тренутне контраофанзиве по свој прилици одређује могући опсег те територије.

Једноставно речено, верујем да ће 2023. година бити кључна година овога рата – и да ће до краја године, подршка примирју као уводу у преговоре постати превише снажна да би јој се пружио отпор, чак и уколико неки источноевропски савезници буду преиспитивали колико је мудра та путања. Тешко ми је да поверујем да је коалиција спремна да улаже садашњи ниво напора како би се одржавао ровоски рат који би могао да потраје колико и Први светски рат.

Ово суочавање са суморном реалношћу биће горка пилула за већину Украјинаца, који су очекивано посвећени ослобађању сваког квадратног километра своје територије. Зеленски је охрабривао свој народ да овај циљ није само исправан већ да је и остварив. Он их не може убедити да пристану на мање, све док земља не добије обевезујуће узајамне безбедносне гаранције које би понудиле уверљиву путању према убрзаном учлањењу у Северноатлантски савез.

Добра вест јесте да је НАТО све ближи договору око оваквог безбедносног пакета како се обављају припреме за годишњи састанак наредног месеца. Иако се шаљу помешани сигнали, Бајден је отворен према овом предлогу, који заговара генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг.

Према овом предлогу Украјина ће моћи да се прикључи НАТО након рата без да пролази кроз дуготрајне и опсежне припремне кораке који се уобичајено траже од држава кандидата. Француска, Немачка и многе источноеврпске земље такође указују да су спремне да прихвате овакав план. У складу са овим оквиром, требало би да је могуће израдити безбедносне гаранције које ће Украјини бити потребне пре него што се прикључи НАТО пакту.

Питање и одговор

Али због чега би Украјина пристала на споразум који би вероватно значио стални губитак знатног дела њене међународно признате територије? Одговор се налази у америчкој унутрашњој политици.

На почетку, у САД су обе странке подржавале Украјину. То више није тако. Док демократе и даље подржавају слање досадашњег нивоа помоћи, удео републиканаца који верују да чинимо превише постојано расте, од 9 одсто у марту 2022. на 44 одсто данас, према истраживањима агенције Пју рисерч (Pew Research Center).

Недавно, председавајући Представничког дома Кевин Мекарти одбацио је план који су подржали и предводник сенатске већине Чак Шумер и предводник опозиције у Сенату Мич Меконел, а према којем би додатна помоћ Украјини била пружена изван уобичајеног процеса за њено одобравање, у којем ограничење висине америчког дуга одређује највиши износ трошкова и за војне и за цивилне потребе. Помоћ Кијеву могла би бити смањена већ крајем септембра.

Господин Зеленски такође би морао да узме у обзир могућност да ће се Доналд Трамп, који није пријатељски расположен према Украјини, вратити у Овалну канцеларију (Беле куће) након новембарских избора 2024. године. Господин Трамп је обећао да ће окончати рат у року од 24 часа након што преузме дужност. Без обзира на хиперболу, има добрих разлога да се верује да би он брзо изменио садашњу политику, слабећи украјинску способност да се одупре руској агресији. Уколико Зеленски није спреман да будућност своје земље стави на кантар који зависи од каприциозног расположења америчких гласача, требало би озбиљно да размисли о постизању најбољег могућег договора који може да испослује док је подршка савезника још увек снажна.

Шарл де Гол је сањао Европу која се протеже од „Атлантика до Урала“ и у једном неухватљивом моменту након распада Совјетског Савеза деловало је да је овај сан остварив. Сада је јасно да се Европа мора разграничити на украјинској граници са Русијом. Зарад светског мира, Запад мора да установи ову границу и да је одбрани од будуће агресије државе која никада неће бити европска.

Превод: Милош М. Милојевић/Нови Стандард

Извор Волстрит журнал