ВИЛИ ВИМЕР: Зашто Русија?

Ово питање је легитимно и морамо га поставити управо сада. 1. септембра ћемо обиљежити датум избијања Другог свјетског рата, а управо је Совјетски Савез морао да по броју изгубљених живота и потенцијала без примјера поднесе последице овог страховитог рата.

• Није остало ни много недеља када ћемо свечано прославити и двадесет пет година од дана када је Њемачка поново постала једна земља која је кривицом свог тадашњег врха ратом изгубила своје јединство, а и још много тога више
• Није у питању била само Украјина чије су шансе и наде до данас неразјашњеним масакром на Мајдану разнијете по команди. Ови догађаји су погодили и у жилу куцавицу Европе јер је тотална конфронтација преовладала над европском стратегијом хармонизације
• На Западу који одређују ратови и финансијске кризе такве вриједности су поодавно потпуно уништене. Без обзира како стварност у самој Русији доиста изгледа, ово би морало да наведе људе у Европи, којима се поново извлачи подлога испод ногу, да се замисле. Шта је то ослонац?

Ово питање је легитимно и морамо га поставити управо сада. 1. септембра ћемо обиљежити датум избијања Другог свјетског рата, а управо је Совјетски Савез морао да по броју изгубљених живота и потенцијала без примјера поднесе последице овог страховитог рата.

Није остало ни много недеља када ћемо свечано прославити и двадесет пет година од дана када је Њемачка поново постала једна земља која је кривицом свог тадашњег врха ратом изгубила своје јединство, а и још много тога више. Поред снажне подршке из Вашингтона управо је Москва била та која је нама Њемцима отворила овај пут. Михаил Горбачов је био човјек који је говорио о Европи као о ”заједничкој кући”. Сви ми у Европи смо били сигурни да можемо да се ослободимо страхота прошлости и да можемо да се уселимо у један од њених станова. Рат је био даље од нас него икада раније.

И опет је суштински Русија била та која је након страшног рата дошла ка нама са концептом о могућем миру, као што су већ једном, након Наполеонових ратова, идеје цара Александра и аустријског канцелара Метерниха о ”Светој алијанси” могле да постану стварност. Изгледало је да је Европа као заједничка кућа имала чврст темељ, јер се Хелсиншка конференција, која је непосредно после Другог свјетског рата у бити произашла из совјетско-пољске идеје, показала изузетно успјешном. У њеним оквирима могле су чак и моћно наоружане непријатељске државе да воде успјешне преговоре о разоружању.

Када се данас осврнемо на ово вријеме, размишљајући о 1. септембру, схватамо колико нам је већ сада загорчана прослава 3. октобра. Умјесто велике свечаности са онима у Берлину који су присуствовали свечаности онда и са другим државницима који их данас представљају, у нас се увлачи застрашујућа брига да ли ћемо уопште и доживјети 1. септембар идуће године. Недалеко од руске границе међународним трупама, крцатим нуклеарним арсеналом, поново оштро командују њемачки генерали. У Украјини се трупе са војним обиљежјима која без имало устезања подсјећају на она из нацистичких времена шаљу ка граници једне земље која управо са таквим обиљежјима нужно повезује огроман страх, смрт и уништење. Они који још увек нису у НАТО преплављују се великодушним институционалним понудама и увлаче се у прекограничне војне операције чији циљ може бити само Русија. Рат је ближи него икада раније.

Све ово није дошло преко ноћи. Немоћ Европе да у Кијеву обезбиједи мирну промјену власти у једном крајње турбулентном времену упарила се са вашингтонским палцем окренутим на доље. Није у питању била само Украјина чије су шансе и наде до данас неразјашњеним масакром на Мајдану разнијете по команди. Ови догађаји су погодили и у жилу куцавицу Европе јер је тотална конфронтација преовладала над европском стратегијом хармонизације. Данас би сви у Европи морали да се питају како би широки слојеви њиховог становништва реаговали када би се пучистички режим преко ноћи намјерио да им одузме права. И прије свега како када би се успут одстранило присуство руске морнарице са њеном функцијом снабдијевања Блиског Истока. Данас нам се намеће утисак да нас је стварни ток догађаја на Криму спасао рата који данас постаје утолико вјероватнији.

Шта се то са нама свих ових година у ствари догодило да се поново нађемо у положају противника једне земље и њених људи, земље која је током Зимске олимпијаде у Сочију импресивно пружила доказе у којој мјери је сидриште заједничке европске културе?

При трезвеној анализи морамо да признамо себи да је неспособност европских министара спољних послова на Мајдану у Кијеву представљала врхунац европске немоћи која је почела давно прије и непосредно након њемачког уједињења, по окончању подјеле Европе и након Париског акта из јесени 1990. Ми у Њемачкој смо то први осјетили и ми смо морали да стекнемо свијест о томе да ”социјалну тржишну привреду” и ”демократску правну државу” дугујемо искључиво околности након Другог свјетског рата да у подијељеној Европи нисмо смјели да допустимо да територија наше државности падне у руке противничке стране .

Тек што смо размислили о последицама подјеле из угла економије када је у Њемачкој преко идеје „shareholder value“ уклоњен веома успјешан и хармонизујући поредак социјалне тржишне привреде. Данашња канцеларка је себи дозволила да изнесе захтјев да се демократија прекомпонује компатибилно тржишту. Ако се не варамо ово ће и успјети путем државно-правних консеквенци намјераваног Споразума о слободној трговини TIPP које су досада допрле у јавност. Истовремено са њим биће сахрањена и демократска правна држава која у Њемачкој има далеко дубље и јаче коријене од оних које има савезничка власт на њемачкој територији. Како уопште даље да судимо о миротворној снази међународног права показао нам је НАТО рат против СР Југославије којим је прослављен НАТО јубилеј. Њиме је требало да се демонстрира као успјешан нови свјетски поредак у складу са интересима САД. За ту сврху сахрањена је не само идеја Хелсиншке конференције већ и цјелокупан међународно-правни поредак.

Није ли се, међутим, промијенило много више од овога? Ових дана нас поново упозоравају да је у нашој – aх, тако просперитетној – земљи на дјелу слом средње класе и да сиромашни постају све сиромашнији. Да породице више не знају како да саставе крај са крајем. Наше школе усађују дјеци у главу какву слику о човјеку будућности, молим лијепо, треба да стекну. Таласи миграција, који се обијају о беспомоћну њемачку савезну владу и непостојeћи евроспки став, доводе у нашу земљу људе којима смо ми својом политиком и ратови наших савезника одузели животне основе. Како ови људи већином долазе из земаља Блиског Истока које означавамо као колијевку наше културе тако да смо ми разорили и њихово и наше наслеђе.

И сада да кренемо на Русију? Јесу ли то у питању руска рудна блага која треба ставити под своју контролу онако како се то већ једном, прије више од десет година, у случају „Јукоса“ чинило могућим, иако се изгледа данас више хватамо у коштац са Саудијцима због фракинга? Или је у питању нешто друго? Aко се боље загледамо у трезвену слику о себи самима биће да се ради о нечем другом, а то можемо и рећи у једној земљи из које сваке године више од пола милиона људи оде преко Атлантика. Овдје мало њих долази на идеју да посао потражи у Самари умјесто у Силиконској долини. Међутим, Русија данас ипак означава нешто што изгледа да представља огроман трн у оку онима који су наше државе изравњали скоро као ваљком. Отаџбина, хришћанство, породичне вриједности – све то би могло да постане важније од материјалних ствари која колико сјутра могу да се промијене или нестану.

На Западу који одређују ратови и финансијске кризе такве вриједности су поодавно потпуно уништене. Без обзира како стварност у самој Русији доиста изгледа, ово би морало да наведе људе у Европи, којима се поново извлачи подлога испод ногу, да се замисле. Шта је то ослонац? Је ли то оно због чега смо поново доведени у ситуацију да заузмемо бусију против Русије и људи тамо? Зато што се она тако упорно противи крвавим сновима о изузетној нацији?

Превод са њемачког: Бранка Јовановић
Београдски форум за свет равноправних

Тагови: Вили Вимер, Русија, Совјетски Савез