Вили Вимер: Расформирајте НАТО!

Током своје кратке историје, САД су се напајале енергијом добијеном уништавањем других држава. Разуздана енергија за рат може се зауставити посредством присилних савезника, који би одбили учешће у ратовима

(Аполут, 2. 9. 2021)

Класична агресија НАТО на Савезну Републику Југославију из прољећа 1999, противна међународном праву, била нам је упозорење. Кад Сједињене Државе хоће да воде рат за своје интересе, онда их не занима ни Сјеверноатлански споразум ни Повеља УН, којима се забрањује вођење агресивног рата. Онда сами себи дају овлашћења, а такозваним савезницима пошаљу текстове на усвајање. Тако је било и прије рата у Југославији, јер ни Сјеверноатлантски споразум ни Повеља УН нису пружале овлашћење за рат. Стога се морало удесити самоовлашћење у виду стратешког концепта. Отад се то америчко самоовлашћење допуњавало, и изгледа да је спреман нови „стратешки концепт НАТО“. Чека се само да прођу избори у Њемачкој 26. септембра 2021.

А у предизборној кампањи не би било згодно изражавати осјетљивост Њемачке у том погледу. При том је Њемачка беспоговорни сљедбеник НАТО, што показује свакодневно необазирање на Устав и међународно право у интересу америчких ратова од стране њемачке владе и главних политичара тренутне и будућих владајућих странака. Њемачки устав постао је играчка и дијели судбину међународног права – заснованог на Вестфалском мировном споразуму из 1648, ког би требало да замијени амерички међународноправни поредак.

Тај пут утабан је њемачким учешћем у рату НАТО-а против Југославије 1999, јер су тим ратом Уједињене нације ставиле ван снаге важећа правила међународног права, претпоставивши му „америчко право песнице“. Јесу ли извучене икакве поуке из изгубљеног рата у Авганистану? О томе нема ни говора, како више него јасно показују изјаве америчког предсједника Џоа Бајдена поводом катастрофе у Авганистану. Тек што је посљедњи амерички авион одлетјео из Кабула, предсједник Бајден већ говори о идућим ратовима, и то онима за које вјерује да их може себи приуштити. Милијарде долара и евра потонуле су у долинама Хиндукуша. Милијарде које су довеле до банкрота не само амерички буџет. Убудуће се, пак, иде против Русије и Кине и „метастаза међународне терористичке мреже“, коју је предсједник Бајден раније из опреза назвао регионалном.

Бивши британски премијер, господин Блер, ових дана говорио је о изгледима за „вјечни рат“ и судбини Запада као вјечне ратне машинерије. Предсједник Бајден је привидно одбио његову идеју, говорећи у сваком свом говору ових дана о оправданим разлозима за окончавање најдужег рата у историји САД. Сврха тога била је и јесте бацање прашине у очи својим сународницима и остатку свијета.

Некадашњи предсједник Авганистана Хамид Карзаи, по ком је аеродром у Кабулу добио име, указао је 2007. године да су талибани, сада побједници рата, још 2004. понудили америчкој влади да трајно положе оружје и потчине се САД. Америка није прихватила понуду. Посљедице се знају. Шта их је навело да одбију ту понуду? Зашто о том нису обавијестили међународну коалицију и савезнике из НАТО-а? Чак ни сопственом народу нису рекли истину. И сад би такав однос требало да се настави, „ратовима за које мислимо да их можемо себи допустити“?

Говори предсједника Бајдена ту и тамо остављају утисак да је могуће окретање себи и служење миру у свијету. На то наводе и опаске о милијардама протраћених долара. У том случају би, међутим, из Вашингтона морало доћи нешто више од голог пресјека финансијског стања. Ово што предсједник Бајден говори личи на предах да би се дошло до даха. При том је на испиту сам карактер Сједињених Држава. Поглед на историју посљедњих двјеста година јасно говори да ниједна држава на свијету није водила толико ратова. Предсједник Трамп оставио је утисак да није у питању био само предах, јер није започињао уобичајене „предсједничке ратове“. Да су га пустили да у погледу Русије поступа како је био наумио, свијет би данас вјероватно изгледао другачије. Чак и поред тога што је њемачка канцеларка, госпођа др Меркел, чинила све као савезник да га спријечи, да би омогућила да Европа поново води „Хладни рат 2.0“.

А сад се управо званично поново иде против Русије, овај пут и Кине. Тиме САД под предсједником Бајденом настављају своју кобну „политику урагана“,  која подсјећа на феномене тропских ковитлаца. Током своје кратке историје, САД су се – водећи своје крсташке ратове – напајале такорећи посредством поморских путева, енергијом добијеном овладавањем или уништавањем других држава.

С Првим и Другим свјетским ратом и ратом на Далеком истоку доспјели су такорећи на копно, остављајући за собом – што непосредно, што уз помоћ савезника – крвав траг по земаљској кугли. Разуздана енергија за рат може се зауставити посредством присилних савезника, који би одбили учешће у ратовима и радили у свом интересу.

У вези с поновним уједињењем Њемачке, руски дипломата од свјетског угледа, господин Валентин Фалин, указао је на основни проблем држава у Хладном рату. Према његовим ријечима, Совјетски Савез је пропао јер је више од шездесет посто буџета одлазило на војску. Јапан и Њемачка извукли су поуке из Другог свјетског рата, развили своја друштва и учинили их способним да опстану. Очигледно је да то погубно стање буџета постоји у данашњим Сједињеним Државама. Профитери из таквог стања бориће се за своју добит до саме пропасти. Хоћемо ли и ми?

С њемачког посрбило и приредило: Стање ствари