ВИКТОР ГУТИЋ, КРВОЛОК ИЗ БАЊАЛУКЕ: СВЕДОЧЕЊЕ ХРВОЈА МАГАЗИНОВИЋА

ДЕЛА И ДАНИ БАЊАЛУЧКОГ ЏЕЛАТА

Виктор Гутић, доктор права, адвокат из Бањалуке, био је повереник Анте Павелића за Босанску Крајину, који је решио да побије све Србе и од Бањалуке направи престоницу НДХ.
Већ у мају 1941, у самостану Петрићевац, одакле је био фра Сотона, рекао је:“Сваки онај Хрват, који се данас заузимље за наше дојучерашње непријатеље, не само да није добар Хрват, него је противник и ометач унапријед смишљенога, добро прорачунатог плана за чишћење наше Хрватске од нежељених елемената“. Бањалучким усташким новинама је изјавио:“Сада имам да приступим грандиозном дјелу, чишћењу Хрватске Босанске Крајине од непожељних елемената, нарочито Бање Луке, јер она постаје главни град Независне Државе Хрватске“.
У Санском Мосту, опет у мају1941, подстицао је усташку руљу:“Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа, наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића, па и код нас – ускоро – друмови ће пожељети Србаља, ал’ Србаља више бити неће… Срби нека се не надају ничему и за њих је најбоље нека се иселе, нека их нестане из наших крајева“.
У јуну 1941. је говорио пред Банским дворима и српском црквом, која ће ускоро бити срушена:“Ова пркос зграда и српска богомоља, којој овдје никад није било мјесто, која нам је годинама бола очи, гарантујем Вам да више ни она нити ма која њихова врагомоља, ма гдје била у хрватској држави, неће постојати“.
Додавао је:“Пуцат ће кичма. Поручите то нашим непријатељима… Настат ће чишћење… Нема милости… Поглавник и хрватски министри једва чекају да дођу у очишћену Бању Луку… Ја ћу бити овдје гвоздена метла… „.
Организовао је покоље крајишких Срба од јула до септембра 1941, а кад је премештен у Загреб, наставио је са злочинима, па је био главни инспиратор покоља у селима Дракулићи, Мотике и Шагровац и руднику Раковац почетком фебруара 1942.

КАКО СЕ ЏЕЛАТ ПРАВДАО НА СУДУ?

После слома НДХ, побегао је у Аустрију, али је враћен у Југославију, па је саслушан и осуђен у Бањалуци, где је 1947. и обешен. Историчар Боривоје Милошевић о његовој одбрани пише:“Записници са исљеђивања Виктора Гутића настали су током испитивања оптуженог од стране официра УДБЕ у више наврата у јуну и септембру 1946. Крајем исте године Гутићев предмет спојен је са до тада одвојеним истрагама против Билогривића и Неђелског. Гутић је током испитивања настојао приказати усташки покрет као народни хрватски покрет усмјерен против великосрпске хегемоније, краљевског двора и српске буржоазије, док се његова одбрана кретала у три правца: 1. он је само извршавао наређења виших инстанци из Загреба, 2. није се сјећао спорних догађаја и 3. са поступцима потчињених није био упознат.

Своје ратнохушкачке говоре усмјерене против Срба и објављиване у званичној штампи покушавао је оправдати новинарским незнањем и погрешном интерпретацијом властитих изјава. Вјешто и темељно испитивање Гутића је повремено доводило у непријатне ситуације и приморавало га да даје контрадикторне изјаве. За покоље над Србима почињене у љето 1941. Гутић је оптуживао све становнике Врбаске бановине, изражену националну и вјерску мржњу која је од раније постојала на овом простору и бивши југословенски режим. Врхунац лицемјерја било је његово образложење наредбе којом је Србима и Јеврејима забрањен превоз аутобусима, правданом великим гужвама у саобраћају због којих су локални Хрвати често каснили у обављању свакодневног посла. Иако је планирао да на мјесту срушеног православног храма у центру Бањалуке сагради трг са спомеником Анти Старчевићу, Гутић се пред судом бранио како није имао никакве везе са тим злочином, већ је црква срушена према наређењу Миле Будака из Загреба.“
Гутићева порицања очевидног заснована су на истом наративу као и данашњи хрватски ревизионизам – нису знали, нису чули, нису видели, а, уосталом, за све су криви сами Срби.
Али, овај крволок се за своје недело спремао давно пре почетка Другог светсог рата.

КО ЈЕ БИО ХРВОЈЕ МАГАЗИНОВИЋ?

Хрвоје Магазиновић је био Сплићанин, југословенски оријентисан Хрват, следбеник интегралистичког „Збора“ Димитрија Љотића, ожењен Српкињом, који се, у једном тренутку, због политичке ситуације у земљи, нашао у бањалучком затвору. Тамо је срео Виктора Гутића, кога је познавао одраније. Ево како га је описао у својој драгоценој мемоарској књизи „Кроз једно мучно стољеће“.

Затворски чувар ме обавијестио да се у затвору налазе и два брата Гутићи, адвокат др Виктор и његов брат Блаж. Они су у одвојеним ћелијама, те да Виктор пита бих ли га ја примио код себе (у ћелији су била два кревета). То би ме радовало, али не знам би ли Спасо (управник затвора) дозволио. „Већ се сугласио“, рече ми стражар. Виктора Гутића сам сусретао на улици и по судским ходницима, али никад нисам имао пригоду да се упознамо. Онизак човјек, дебео, подбухла лица, очи црне као гавраново перје, чело ниско, а црна коса бујна, коврчаста. При сваком сусрету проматрао ме очи у очи. Имао сам дојам да је сваки његов атом испуњен мржњом. Али зашто? Никада му нисам стао на жуљ, ничим му се замјерио. Знао сам да је из врло сиромашне обитељи и да има само мајку и брата. Студирао је право у великој сиротињи. Његова мајка мало је могла уштедјети од мизерне зараде перући подове и рубље по туђим кућама. Како је прала и у кућама многих српских трговаца, они су јој уз редовно плаћање још додавали понешто да пошаље сину студенту. То сигурно није био неки велики новац, али у сваком случају је био добро дошао и довољан да би се по граду причало да Виктора школује „српска чаршија“.

Знао сам да је раније, као шеф крајишких усташа, био на робији. Сада је неуморан у пропагирању усташких идеја. Ја сам му политички противник и он мени, али зар је то разлог да се мрзимо? Недавно сам бранио сеоског младића, старијег малољетника оптуженог за убојство старца. Имао је тај момак здраву кршну дјевојку, вољели се и припремали за вјенчање. Он сиромах, она једнако тако. Неки је старац испроси код родитеља, јест старац, али добростојећи. Удаде се тако млада за старца. Момак је туговао и једног дана, док старца није било код куће, уграби је и одведе свом кућерку. Тако се испуни његова жарка жеља да буду заједно и остваре своју љубав. Послије неколико дана, радећи на својој њиви, опази како се путем вози старац и одводи уграбљену жену. Смркло се момку, па извуче проштац из дрвене ограде којим удари старца по глави, те овај одмах издахне. Правно питање: „Кривично дјело убојства с предумишљајем, или ударац у афекту у намјери да поновно врати жену свога срца?“ Преузео сам обрану младића потпуно увјерен да није имао намјеру старца лишити живота. Велика судска сала била је дупком пуна свијета из њихових и околних села. Виктор Гутић улази и сједне у први ред.

То ме зачудило. Пошто је то била прва моја велика обрана, уложио сам много напора, сакупио вриједну литературу и заложио се за ослобађајућу пресуду. Стари Хуснија Хумругџић, бујних бијелих бркова, предсједник судског вијећа, прочитао је пресуду: „Седам година затвора“. Сви смо остали запањени – нитко није могао схватити на чему је стари Хуснија засновао тако строгу казну.

Зато сам с нестрпљењем очекивао Виктора Гутића, кога сам послије изрицања пресуде видио да расправља с Хуснијом, да га питам за мишљење. Гутића сам примио срдачно. Ипак, дуго је требало да барем донекле отопим лед што је из њега избијао. Разговарали смо најприје о школовању. Он је похађао фратарску класичну гимназију у Широком Бријегу. Ово мјесто је већ тада гласило као усташко. Задивио ме својим познавањем латинског језика и класика.

Скандирао је њихове спјевове на исти начин како смо ми у сплитској реалној гимназији учили. Причао сам му да сам одлучио, ако доживим пензионерске дане, посветити се латинском језику и класицима. То га је одобровољило, па смо се почели ословљавати са „ти“. Прешао сам на случај обране младића. „Изненадио сам се, Викторе, кад сам те видио међу публиком, што те довело?“ „Та су села хрватска и ја сам донедавно тамо имао монопол адвокатских услуга. Али, откада је твој Новковић, Србин, отворио адвокатску канцеларију, тамошњи ме сељаци све више напуштају и обраћају се вама двојици. Присуствовао сам суђењу да бих открио чиме их то ви привлачите.“ „Добро, али реци ми што си ти интимно мислио – коју ће казну младић добити?“ „Био сам сигуран да неће више од двије године, а тако су вјеровали и многи у судници, чак је већина била сигурна у ослобађајућу пресуду.

Тешка казна их је све поразила.“ „Како, Викторе, објашњаваш висину казне?“ „Чим је суђење завршено, обратио сам се Хуснији и рекао му: „Алаха ти Хуснија, што уради?“ А он ће: „Знам да је казна престрога, али сам хтио казнити оног Далматинца што је тако дуго говорио, а мени се мокрило, па сам морао трпјети док он заврши. Уложит ће жалбу, па ће му Врховни суд умањити казну на двије године.“ „Знаш ли, Викторе, како је то завршило?“ „Не, не знам.“ „Управо сам завршавао писање жалбе кад ево ти у нашу канцеларију суца на повратку из Црне куће. Обавјештава ме да га је мој брањеник позвао и издиктирао му у записник изјаву да се одриче права на жалбу. То ме поразило. А што је било, уствари? Неки осуђеници су мом брањенику рекли да се припрема амнестија и савјетовали га да ће се амнестија односити само на пресуде које су постале правомоћне. Ако уложи жалбу, а његова пресуда није правомоћна, амнестија га неће закачити.

Ето, зато се одрекао права на жалбу. Амнестија је објављена, но несрећа је била у томе што се односила искључиво на шумске кривице. Тако је мом брањенику, слиједећи правне савјете неписмених криминалаца, остала на снази казна од седам година затвора. Ускоро је дошао рат и расуло Југославије. Што је било с њиме, никада нисам сазнао.“

С Гутићем сам доста расправљао о језику. Тај проблем је он потпуно подредио политици. По њему језик је примарно средство идентификације хрватског народа. Што је већа разлика између хрватског и српског, то је вјеродостојнија национална идентификација. По мени језик мора бити изнад потреба дневне политике, он се треба развијати слободно – народ га обликује. Свако наметање вјештачких творевина је насиље. У прилог своје тезе Гутић ми је дао на читање разликовни рјечник језика хрватскога и српскога.

Листајући, уочио сам из прве његову политичку интенцију која, по мом мишљењу, нема ама баш никакве везе с лингвистиком. Одабрао сам десетак ријечи и питао Гутића, једну по једну, што те ријечи значе. На нити једно питање нисам добио одговор. Он је тврдио да је хрватски народ заборавио многе своје ријечи под инвазијом српског језика, с намјером да хрватски народ изгуби свој језик, а тиме и свој национални идентитет. „Добро, Викторе, али Југославија постоји тек двадесет и једну годину“ – питао сам, „па зар је могуће да су му Срби кроз то вријеме толико осакатили језик да га више ни ти не познајеш?“

Питање је остало без одговора. Тако смо често полемизирали, остајући сватко при своме гледишту. Дискусија је била врло толерантна и нитко се на другога није љутио. Питао сам га: „Викторе, што су по народности били твоји преци?“ „Хрвати, наравно.“ „Али ја имам пријатеља Гутића, члана Љотићевог Збора који је Србин.“ „Његови су преци били Хрвати, али су преведени на православље, па су тако постали Срби, свакако у заблуди.“ „Али тај мој пријатељ тврди да су твоји преци у сродству с његовима и да су били Срби, па су покатоличени.“ „Не, не. Случај је обратан.“ „А има и Муслимана Гутића“, рекох. „Што су били њихови преци?“ „Само Хрвати.“ „Имаш ли за ту тезу неких доказа?“ „Ствар је јасна по себи, сви су они били Хрвати, али тога нису свјесни. Једног дана ћемо поставити то питање и они ће се морати одлучити.“

Гутић се много интересирао за личност Љотића и за идеологију Збора. Врло му се свидјело што је Љотић задружни стваралац и што село узима за основу друштвеног живота и економског развоја. Причао сам му да смо у просторијама Збора, док није распуштен, имали као наше симболе три портрета, израђена од професора глазбе и сликарства Јаковљева, руског избјеглице. То су портрети Стјепана Радића, Димитрија Љотића и Александра Стамболијског. Жељели смо додати и портрет Крека, оснивача словенског задругарства, али Јаковљев га није стигао израдити. То му се много свидјело. Рекао ми је да је о томе већ имао информацију, али одбија сваку помисао на југославенство Збора, јер да је то само маска за великосрпски империјализам. Гутић се данима враћао на разговор о Љотићу и Збору. Једног јутра је устао на посебан, рекао бих изузетно важан начин. Није ме поздравио док се није умио и обријао, а и те радње је обављао некако службено. Као да се припрема на неки важан чин.

Очекивао сам с нестрпљењем што ће то бити. Кад је тоалета била готова, пришао ми је и изјавио: „Ноћас сам промијенио одлуку. Размишљао сам о свему што си ми говорио о Љотићу и вашим идејама.

Цијеним ваш идеализам и зато сам ноћас промијенио одлуку.“ „Какву одлуку?“ – питам. „Прије твог доласка у Бањалуку, бановински секретар Збора за Врбаску бановину у Бањалуци, био је Живко Брковић. Нас двојица смо се срели у једној гостионици у Мркоњић Граду, он је пропагирао идеје Збора, а ја усташке идеје. Жестоко смо се посвађали, зграбио је столицу и разбио ми главу; дуго сам лежао у болници од тешких повреда. Тада сам донио одлуку да када се успостави НДХ (Независна држава Хрватска) одмах ћу под нож ставити сву омладину Збора, а тек онда бањалучке газде Србе, па попове и све остале Србе. Сада, кад сам преко тебе упознао ваш идеализам, одустао сам од покоља омладине Збора. Сада су први на реду српски газде.

То ти званично саопћавам.“ „Викторе, забога што се то догодило с тобом? Је ли те ноћас спопала нека мора, или си у сну угазио на луди камен? Што се то с тобом догађа?“ „Ништа се са мном не догађа; саопћио сам ти промјену одлуке. То што ти кажем то ће се убрзо догодити.“ „Ти, Викторе, говориш о клању свих Срба у Бањалуци?“ „Не, не само у Бањалуци, у цијелој Врбаској бановини, па и осталој Босни и Херцеговини. Босна ће бити чиста, без Срба; граница НДХ бити ће на Дрини.“ Затим ми је пришао посве близу, лице насупрот лицу на удаљености од 10 цм, очи црне и ледене, па ће шапћући развлачећи ријечи: „А онда ће идеја југославенства бити закопана за сва времена!“ (Од онда до данас безброј пута сам размишљао о тим ријечима. Закључио сам да је клање српског народа било потребно да се код Срба изазове што јача мржња на Хрвате као народ, како Србима више никад не би пало на памет да с Хрватима стварају државу. Уствари, идеју Југославије Хрват Трумбић је наметнуо Србину Пашићу.) „Све то што си ми испричао, све је то за нормални мозак неприхватљиво. Ипак вјерујем да је то нека твоја шала, или плод халуцинација. Да би ти тако нешто само и покушао, претходно би Југославија требала пропасти.“ – рекох.

„Тако је, слажемо се. Најприје ће Југославија пропасти и раскомадати се. Тада ће се успоставити НДХ, ја ћу постати сва власт у Врбаској бановини и одмах отпочети покољ.“ „Како, Викторе, ти полазиш од пропасти Југославије, као да се то већ догодило, или ће се преко ноћи догодити?“ „Па да, за који дан Југославија ће изазвати Њемачку, а ова ће је прегазити и раскомадати.

Срби су тотални луђаци, они сматрају да морају учествовати у сваком рату, па и у овоме. Не смије бити рата без њих. Ја сам пријатељ с њемачким конзулом у Бањалуци. Он прима обавјештења из њемачког посланства у Београду, али прима и она посебна строго повјерљива из Берлина. Недавно ми је дао да их читам. У Берлину су сигурни да ће Срби увући државу у рат. А онда – рекао сам ти што ћу учинити.“ „Чуј ме, Викторе, хоће ли Југославија ући у рат или не, ја то не знам. Али нека се то и догоди, нека се Југославија разбије и ти постанеш врховна усташка власт у Врбаској бановини, па све и да почнеш с убијањем Срба, физички и временски то је немогуће у потпуности извршити.“ „Имат ћеш прилике да то видиш. Кад сам се вратио с робије из Сремске Митровице, отишао сам тајно у Италију и састао се с Павелићем. Изнио сам му план чишћења Босне и Херцеговине и он га је прихватио.

Дао ми је потпуно одријешене руке. И, тако ће бити.“ „За Бога милога, Викторе, што ти то говориш, зар цијели један народ, стотине хиљада људи да се стави под нож? Не, не. То је тотална бесмислица.“ „Заправо не читав народ. Оставит ћу на животу само једну обитељ, а то је обитељ твоје Зоре, односно њеног оца Миле Кесића.“ „А што би и њу једну једину поштедио?“ „Поштедио бих је јер је Миле Кесић човјек мог највећег поштовања. Упознао сам га давно, док сам још био студент. За вријеме изборне кампање са братом Блажом, отишли смо у Босанско Грахово агитирати за Стипицу Радића, односно Хрватску сељачку странку.

У гостионици сам држао говор кад упадоше два жандара па нас обојицу одведоше у подрум Испоставе Среског начелства. Ујутро се на вратима појавио један човјек и рекао: „Господо, добро вам јутро. Ја сам Миле Кесић, шеф Испоставе Среског начелства. Јучер сам био одсутан из Грахова, а јутрос ми рекоше да су затворили два господина који су бунили народ. Молим вас, господо, реците ми тко сте ви и о чему се ради?“ „Објаснио сам шефу што се догодило а он ће нама: ‘Господо, веома ми је жао и молим вас примите моје извињење. Избори су слободни и сватко има право агитирати за кога хоће. Држава се још није средила, у жандаре су и примљени неуки људи који се још нису снашли. Ви сте, господо, слободни и ја вам се још једном извињавам. Реците ми, молим вас, какав је ваш даљњи план?'“ Објаснио сам Мили Кесићу да ми идемо у Дрвар, па у Босански Петровац. Он нам је понудио службену кочију с кочијашем до Дрвара, али смо му се на томе захвалили. Ето, тако сам упознао оца твоје заручнице Зоре.

Он је касније премјештен у Бањалуку у својству аграрног референта. Пратио сам његов рад који је беспријекоран, у свему на закону заснован. Често се сусрећемо и радо поразговарамо. Зато ћу његову обитељ поштедјети, а теби се нудим за вјенчаног кума.“ „Хвала ти, Викторе“, рекао сам осјећајући хладну језу, „али већ сам обећао другоме, не бих могао прекршити ријеч.“
Др Виктор Гутић није од мајке примао храну, јео је затвореничку, обилну, али не нарочито укусну. Мени је Зора доносила свако јутро велику термос боцу врућег чаја с румом, а касније и комплетан ручак. То сам дијелио с Виктором – било је довољно за обојицу. Дивио се Зориној пажњи, а истицао је да су сва Милина дјеца дивно одгојена.“

Погледајмо како се уобличио чудовишни усташа Гутић: пореклом из тешке сиротиње ( док је студирао, помагали су му имућнији Срби ), потпуно фанатизован причом да су сви Гутићи, и православни и муслимани, а не само римокатолици, чисти Хрвати, ђак самостана на Широком Бријегу где се, поред савршеног латинског и старе римске поезије, учила и србомржња, борац за кривотворени хрватски језик који ни сам није разумео, одлучан да покоље све Србе у Босанској Крајини само да Југославија као заједничка држава више никад не би била могућа, Гутић је, кад је чуо да је југословенство збораша и њиховог вође искрено, решио да не побије младе збораше у Крајини.

Све друге крваве намере је остварио, у мери у којој му је то било могуће. На крају су немачки окупатори од Павелића тражили да га склони, јер су Срби масовно отишли међу устанике.

КАКО ЈЕ НАСТАО ВИКТОР ГУТИЋ?

Усташки покрет је себе од почетка доживљавао као нераскидиви део папистичког хришћанства Запада, својеврсну крижарску војску против „шизматика“ (православних Срба), Јевреја и комуниста. У званичном „Службовнику усташке војске“, тачка 6, налази се усташка заклетва: “(Ја Н.Н.) Заклињем се Богом Свемогућим и свиме што ми је свето, да ћу се држати усташких начела и прописа, безуслово извршавати све налоге Поглавника, да ћу сваку повјерену ми тајну најстрожије чувати и никада ништа никоме одати. Заклињем се да ћу се у усташким редовима борити за извојевање самосталне хрватске државе и све учинити што ми Поглавник наложи. Ако се огријешим о ову заклетву, има ме по усташким прописима стићи казна смрти. Тако ми Бог помогао. Амен“.

У тачки 9, пише, између осталог, следеће: “Побожност је темељ ћудоредног живота и побуђује на вјерно извршавање дужности. Треба увијек имати на уму Бога, којега смо призвали, да нам буде свједок код полагања свете усташке присеге. (…) Побожан човјек увијек настоји да изврши заповијед божју, а тим више смо ми дужни извршавати уговоре, на које смо се драговољно обвезали пред Богом, да ћемо их извршавати. Побожност нас подсјећа увијек на присегу, којом се ми драговољно обвезујемо, да ћемо извршавати точно све налоге Поглавника“.

Зар нас ово не подсећа на основна правила послушности у римокатоличким монашким редовима, познатим по милитантном ширењу вере? Како би рекао Предраг Р. Драгић Кијук: “Покоран мораш бити као лешина“ – најважнија је одредба борбене филозофије садржане у Конституцији и другим списима Игњација Лојоле, шпанског војника па монаха“.
Тај дух је уобличио Виктора Гутића.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

У својој студији „Ватикан, Европа и Рајх од Првог светског рата до Хладног рата“, француска историчарка Ани Лакроа Риз јасно указује на улогу папске столице у страдању православних Срба у хрватској „држави Божјој“.

Она каже, између осталог: “У Хрватској је „етничко чишћење“ „ударило“ по Србима колико и по Јеврејима.(…) После радова које је објавио Фалкони или Аронс и Лофтус, не поставља се више питање да ли је Курија знала шта се дешава у Павелићевој држави и улози коју је у свему томе имало свештенство, од најнижих до највиших слојева. Пије Дванаести је подржавао усташки режим све до његовог пада и његово признавање се уопште не доводи у сумњу(…) Покривао је злочине свештеника, било да се ради о личном учешћу, или о подржавању масакара (у концентрационим логорима, на другим местима, међу којима чак и унутар православних верских установа), пљачкања јеврејских и православних добара(…)“. По Ани Лакроа Риз, “француске архиве осветљавају „насилно покрштавање“ православаца.

То је, заправо, био повратак на шпанску инквизицију која их је обавезала (пошто су избегли масакр ) да изаберу између преласка у католицизам и смрти“.
Ауторка подсећа и на то да Степинца неки покушавају да бране чињеницом да је он „протестовао“ код усташа због насилног прекрштавања Срба. То је, по њој, пука „легенда“. Степинац јесте тражио да кандидати за прелазак у римокатолицизам буду искрени, али „теза о добровољности је била чист апсурд, алтернатива је била смрт“.

Јасно је, дакле, шта је створило чудовиште под именом Виктора Гутића – катекизам србомржње на Широком Бријегу. И он је слепо слушао све што му је мржња, заснована на лажно схваћеном кршћанству, наређивала. Српске храмове је звао „врагомоље“ – веровао је да се Срби не моле Богу, него ђаволу. И треба их, баш зато, све побити – они су, из усташке перспективе, слуге ђавола.

Ипак, Бог Правде, Коме пева српска химна, сачувао је православни народ, који се својим Новомученицима и даље моли да га спасу од пропасти и не оставе Цркву од Истока без своје молитвене заштите. Зато смо дужни да бранимо српску мученичку истину од сваког ревизионизма. Бранећи ту истину, постајемо достојни да Новомученици бањалучки, крајишки и свесрпски молитвено бране нас од оних који желе да нестанемо, јер им се, по ко зна који пут, не уклапамо у њихов Нови светски поредак.