ВИКТОР БЕЈАТОВИЋ: У потрази за истином о ратним злочин(ц)има

Како је дошло до умножавања и „дисперзије“ прича о рату и ратним злочинима 1939–1945?

Наш саговорник антрополог Виктор Бејатовић бави се научноистраживачким радом из области физичке антропологије, етнопсихологиje применом на пољу проучавања ратних злочина. Спровео је вишегодишњу обраду проблема стрељања у Крагујевцу у више етапа. Први део резултата компаративних методологија обрадио је у књизи „Лепеза смрти“. Бејатовић наглашава важност умрежавања методологија различитих струка, које нуде добре резултате како у основним истраживачким пољима, тако и форензичким угловима посматрања. Недавно му је у „Војноисторијском гласнику“ објављено истраживање о немачким трупама чији су губици довели до одмазди октобра 1941. године. То је био повод за наш разговор.

 

До каквих сте резултата дошли радећи на истраживању које сте објавили у „Војноисторијском гласнику“? Шта је био циљ ваших подробних истраживања?
Приказивањем чињеница везаних за јединице које су биле кључне у дешавањима на територијама где су вршене одмазде над српским цивилним становништвом током јесени 1941, добија се јаснија структура батаљона који су у њима учествовали. Подаци се односе на 717. пешадијску дивизију, батаљоне I–III/749. и I–III/737, тј. њихове чете, актере у борбама које су вођене током септембра, октобра и новембра исте године. Приказани су губици у људству, основне позиције и кретања немачких батаљона у тим месецима, нарочито тешком ратном периоду за становништво на ширем делу централне и западне Србије у којима су извршени масовни ратни злочини од јединица различитих профила и намена. Суровост је појачана смерницама наредбе генерала Бемеа са квотом 100 : 1, која је спроведена у дело, за разлику од наредбе генерала Фон Вајхса од априла 1941. која је била оперативно неизводљива у смислу хапшења талаца пре инцидената. Погибије војника ових формација искоришћене су за спровођење одмазди према задатим квотама.
Проблематика која се односи на врло осетљиве тачке истребљења цивилног становништва на нашим просторима у време Другог светског рата доноси велике полемике у последњих неколико година. С једне стране, полемике су разумљиве, док, с друге стране, није разумљиво мишљење различитих струка, које се неретко своди на личне перспективе и тумачења, с потпуно различитим тврдњама. Како да се односимо према проблему умножавања и „дисперзије“ прича о рату и ратним злочинима 1939–1945?
За ових осам деценија проучавање геополитичке и друштвено-политичке стварности показало је огромне разлике у амплитудама мерења ратне стварности, закључке око тадашњих догађаја везаних за узроке, околности, односе, масовна страдања и последице рата. То је захватило многа друштва. Свако би помислио да је до данас морао бити разрешен сваки „чвор“ историјских недоумица. Невероватно је, али уопште није тако, и то видимо на најнеобичнијем могућем примеру: од приче о заједничком подвигу некада недвосмислених савезника, какви су били Русија (као СССР), САД и Велика Британија, дошло се до тога да у западном етру оптужују руског савезника за одговорност отпочињања рата. Смишља се нови наратив упркос чињеници да западну етаблирану пропаганду демантује историјска стварност. Кад листамо документе, срећемо се с некадашњим заједничким ратним плановима, снабдевањем, координацијом, на крају и с хиљадама фотографија војника који се после страхотних завршних борби против Трећег рајха у савезничким зонама грле и радују. Радују се заједничкој војној победи над пројавом крајњег зла, што је нацизам био. Несхватљиво је да се то дешава, и из дневнополитичких разлога и дубоких геополитичких.
И код нас има сукоба: ЈВуО, партизани, Недићева жандармерија, СДК. Томе претходи одговор на питање: ко је крив за рат? Западне силе, које, у лику Чемберлена и Даладјеа, попуштају Хитлеру који удара на Аустрију и Чехословачку, и огромне западне финансије Немачкој од 1930-их? Или Совјетски Савез, који, после Енглеске и Француске, улази у договоре с Берлином и склапа пакт Рибентроп–Молотов? Запад пориче кључну улогу Русије у рату против Тројног пакта, Русија брани своју истину. Где су наши стручњаци, од који се неки труде да буду објективни, а други пуштају машти на вољу?
У нашем случају такође, и поред приличног броја наших еминентних правника, историографа и других струка средње и млађе генерације који се труде да кроз призму легалитета и дипломатског и војног реалног тренутка расветле ратни театар, а што је задовољство слушати и читати, постоји и одређени број оних који, под утицајем „дневне геополитике“, тумачењима дају личну идеолошку боју. Било би занимљиво слушати их, примера ради, на некој конференцији у Србији, где једну страну тумаче као ослободилачку, а све друге као издајничке – појам „издаја“ код нас се лако потеже (осим, наравно, отворених сарадника окупационе стране силе у било ком рату), не схватавши да им је став неприменљив на општу слику рата. Руководећи се променљивим струјањима моћи, затим се нађу на конференцији у неком западном амфитеатру, где совјетска страна, која је била надређена југословенским партизанима, бива оптужена за одговорност отпочињања рата као и нацистичка. Па онда ти исти „ветроказни“ теоретичари прекосутра буду на конференцији на Истоку, где се жртве броје десетинама милиона у борби против нацизма. У тумачењу ратних дешавања би требало да доминирају стручњаци различитих професија, али с познавањем војне динамике и науке.
Шта је узрок таквог понашања?
Није се лако с поменутом непостојаношћу суочавати, јер је прилично нова појава. Искуство Другог светског рата је, ипак, показало да држава свим снагама мора да се избори да има једну и једину легалну војну силу, да би касније могла да има кохерентну причу о ономе шта се десило. Дошло је, нажалост, и не само код нас, до максимума у конформизму тумачења ратне прошлости (више верзија за различите намене), што је последица личног конформизма и стила живота екстремно себичног индустријско-потрошачког глобалног друштва, које нема проблем с тим да лек за једно дете кошта два и по милиона долара. Потрошачком уживању истина, па ни она историјска, није потребна..

Како тумачити ратне злочине у дводимензионалном, потрошачко-таблоидном, контексту? Зашто се пориче да су Руси, Пољаци, Срби били Хитлерова мета за уништење?
У контексту који сте поменули, нарочито злочини над цивилним становништвом поново трпе „биполарну“ судбину „психијатријског“ карактера, што је, поред деценијски неразјашњених злочина, заиста недопустиво. Навешћу пример да бих приближио ту друштвену биполарност, која је начас свесна чињеница, а час несвесна истих (могућа је чак и триполарност, зависно од потребе). На једном од 12 великих процеса у Нирнбергу суђено је СС генералу Ба-Зилевском (Erich Julius Eberhard von dem Bach-Zelewski). Веома интересантан процес, који садржи детаље о плановима за физичко уништавање словенског становништва у матичним државама. На суђењу је потврдио план да намере Рајха и Врховне команде за Центар и Исток јесу биле уништење до 30 милиона Словена у окупираним државама, тј. да се сведе у свакој држави на 30% укупне популације. Нисам видео превелику литературу на ту тему, упркос чињеници да број страдалих у Другом светском рату који припада словенском културном и биолошком кругу јесте управо тај, око 30 милиона, и војника и цивила, што је половина од укупног броја страдалих у рату. Поред толико страдалих, на општем нивоу чак се поставља питање одговорности тих народа. Убијено је 30 милиона Словена, а Запад поставља питање одговорности Русије. Конформизам данашњег живота се удаљио од патње људи, и то од пре само неколико генерација, до неслућених размера.
Да се вратимо причи о Совјетима, који нису били тако „добри“ као Енглези и Американци, иако су баш они, црвеноармејски ослободиоци Европе, падали као снопље да би Берлин пао.
Ту се може указати на познати злочин у Катинској шуми над пољским официрима. Суђења и сведоци су говорили о невероватној операцији Гестапоа. Закључак је, данас, да је злочин извршио НКВД. С ове дистанце немогуће је да се не види да је та формација била политичка формација унутар армије, и да је она и у матичној држави била одговорна за многе ствари. Прича о НКВД-у, без обзира на чињеничност, користи се да би се релативизовали злочини Хитлерових трупа према пољском народу. Опет исто од Англосаксонаца: јесте, Совјетски Савез је био на страни западних савезника, али, ето, некако, „по духу“, припада Силама осовине. Руска Федерација, као данашњи правни наследник претходних државних администрација које неко ретроактивно покушава да оптужи за одговорност сличну немачкој, може да постави питање колика је вредност сваког руског живота датог у ослобађању туђих територија ван њених тадашњих граница, нпр. шестсто хиљада војника у ослобађању Пољске.

Све се своди на идеолошки сукоб: западне демократије су биле добре, нацизам и комунизам лоши, па је зато Совјетски Савез одговоран јер је био комунистички, иако је дао невероватне жртве за слободу света од Хитлерове претње.
Треба сагледати колико је све комплексно, нарочито зато што је на почетку рата огроман утицај имала идеологија, али се, исто тако, током наступајућих година ужасних страдања, идеолошки фактор у мобилизационој обнови губио, и питање је шта би детектовали код војника, без идеолошки обојеног официра. Зато се мора сагледати чињеница исконске борбе за слободу у сваком народу који је пружио оружани отпор било којој врсти окупације. Био је Совјетски Савез, али слобода је проговарала кроз Русе и њихове отаџбинске традиције. Одличан угао сагледавања има генерал Леонид Решетњиков, који је један од ретких који нуди одговор на овакве недоумице. Он оправдано заступа тезу да се идеологија мора уклонити од тумачења ратних збивања и да треба схватити да су уништавању окупационе војске у руском случају допринеле дубина народне душе и исконска жеља за слободом. Тај руски ослободилачки искон је далеко другачијег мобилизационог потенцијала идеолошке војске Совјетског Савеза, која се повлачила када су Немци напали 22. јуна, и која је у војном смислу 1941. доживела слом. Пала је идеја совјетске, а победила идеја руске мобилизације. Мобилизациони потенцијал руског народа је касније изнедрио величанствене војне победе. Мишљења сам да је војник на терену можда и већи херој од официра са чак генијалном тактиком, осим ако је и сам с њим на фронту. Ко спроводи на терену замисао ако не онај који иза себе има породицу и вековну међу предака.

Када сагледамо колико је разнолика перцепција могућа за „општа места“ Другог светског рата, и чему све наративи подлежу услед различитог политичког притиска, питамо се – каква је ситуација што се тиче ратних злочина вршених у том периоду. Како су текли послератни процеси у различитим државама које су страдале под нацистичком окупацијом? Који су догађаји обрађивани, а који нису?
Ту треба додати и питање – какав се однос према злочинима гајио, да ли је и суђење коришћено у идеолошке сврхе или су се пажљиво уважавале жртве најнезаштићенијих, то јест цивилног становништва? То су сви они који су били без оружја и не припадају ниједној војној формацији која може бити легална или нелегална, с различитим циљевима и намерама и различитим тактикама ратовања. Сада се види да је било потребно да причу о злочинима стварају, најозбиљнијим могућим истраживањем, тимови сачињени од разних струка, јер су то врло комплексна питања и зато многи злочини и јесу остали нерасветљени и судски необрађени. Како је, рецимо код нас, мултиперспективно изучавање изостало, данас су и те како потребни сараднички тимови који могу много тога да ураде.
Има ли примера с нашег терена који то потврђују? Како су читани ратни злочини код нас?
Само на примеру ратног злочина у Крагујевцу који сам обрађивао, показало се да је потреба више различитих методологија нешто што се подразумева и да се једина могућа коначна поставка, која даје потребне и добре резултате, креће на линији физичке антропологије, тј. установљавања броја страдалих на крајње конкретан начин, а не само на основу докумената попут спискова убијених. Физичка антропологија јесте једина струка која све ово покрива кад је масовна смрт у питању. Наравно, неопходне су и поновне анализе доступних, обрађиваних и необрађиваних, докумената, као и истраживање и обрада немачких трупа и појединаца који су актери злочина. Прави истраживачки процес увек подразумева и ексхумацију. Показало се као важно то да су у крагујевачком случају послератне власти спровеле озбиљан процес истраге у оквиру суђења двојици официра, генералу Лончару и гестаповцу Бергу, и у оквиру тих суђења извршиле ексхумацију у зони крагујевачког злочина. Та документа дуго нису била доступна.
Шта се из њих може закључити?
Судска документа послератне југословенске власти садрже врло јасне оквире броја страдалих у Крагујевцу. Она су сад пред нама, и видимо да јасно коментаришу спроведену ексхумацију (делимичну у односу на целокупну одмазду). Нису, приликом послератне ексхумације, обрађена ни околна три села која су страдала два дана пре Крагујевачке трагедије, а за које је био углавном познат број страдалих. Треба поменути и немогућност идентификације одређеног броја лица убијених у Крагујевцу.
Документи који су нам постали доступни констатују број страдалих у градској зони стрељања, од 2.624 идентификованих и неколико стотина неидентификованих лица. Моја процена од око 3.000 скелета у 29 великих гробница и једној малој од два лица (две велике, забележене на увиђају, гробнице недостају, што ће у скорашњем раду бити такође приказано) и искази оних који су руководили сахрањивањем, као и садржаји саслушања, говоре о броју између 3.000 и 3.500 сахрањених (без поменутих села) у гробницама, говоре о веома блиским бројчаним вредностима кад су стрељани у питању. Извршена ексхумација тешко да законски допушта поновну, тако да је научна процена садржаја гробница на основу одређених параметара, а која се и поклапа с наводима суда од око 3.000 страдалих, апсолутно јасна као добијена вредност. Негирање ових вредности довело би у питање антропологију као струку и било би озбиљан вид негативне дискриминације њене методологије, али би угрозило и закључке послератне Државне комисије. Зашто у јавности и литератури нису коришћени прецизни ексхумациони извештаји из Крагујевца, с места злочина, то је питање за друге струке које се баве послератном стварношћу и идеолошким злоупотребама војних успеха, неуспеха, терора и догађаја који су се код нас збивали. Злоупотребе су се, да поновимо, десиле у мирнодопским условима, и на идеолошкој, а не научној, основи.
Шта се десило с причом о злочину у Крагујевцу на послератним суђењима немачким злочинцима?
У даљем раду се нарочито показало да се исте вредности од око 3.000 побијених талаца (свакако и нешто више) појављују и у литератури Државне комисије, као и свим досијеима лица одговорних за овај злочин, на основу којих су стављани на листу ратних злочинаца. Првенствено, реч је о случају официра мајора Паула Кенига, али су у питању и десетине осталих припадника његове јединице и других јединица. Изузетно је важан материјал који наводи одељење комисије Југословенске делегације за ратне злочине при USFET-у (United States Forces European Theatre) 17. 7. 1947, а који је прихватила и комисија Уједињених нација: преко доказних материјала и досијеа, тада мајора (у тренутку злочина) Кенига, дотични је оптужен по члану 23 б) и ц) Убиства и покољи, чл. 46 Хапшење и мучење грађанских лица, чл. 50 Узимање талаца, Хашког регелмана од 1907. Конвенције о законима и обичајима рата на сувом. Оптужба га терети за масовно стрељање преко 3.000 недужних грађана извршено 21. октобра 1941. у Крагујевцу. На међународну листу ратних злочинаца (UNWCC) стављен je 1948, као и многи други.
Послератна Државна комисија је у досијеима и материјалима констатовала овај број као закључну чињеницу. Али шта је било на суђењу у Нирнбергу?
На суђењу у Нирнбергу за случај „Таоци“ био је само један сведок који је дао мишљење о 8.000 убијених у Крагујевцу. Он није могао бити поуздан сведок, јер је дан раније, пре главног злочина, био изведен са својом групом на стрељање. Мештани су га спасли с неколико тешких рана, али сутрадан дотични није ни био присутан током масовног стрељања. Од десетина преживелих пак у Нирнбергу нико није сведочио. Судско веће није разматрало никаква документа која су се тицала истражних радњи и у транскриптима суђења јасно се види да су за број страдалих консултовали (и признали) немачке извештаје о 2.300 (честа пракса у нирнбершким процесима). Разне стране после рата доста су узурпирале овај случај, те је било и увећавања броја жртава, али и смањивања тог броја: уосталом, као и у многом другим случајевима. У једном тренутку произвољно се инсистирало на пројектованим бројевима. После се инсистирало на другим подацима, изведеним на основу утврђених биографских података што их је градско поглаварство Државне комисије утврдило током 1945, на основу пријава и личних докумената, и које је у извештају и навело да је број страдалих сигурно већи од броја пописаних личних докумената, па га је само ексхумацијом могуће утврдити. Суђења нацистичким злочинцима с пресудама, жалбама и извршењима код нас су завршена три године касније, када се и говори о броју идентификованих тела и броју оних неидентификованих.

Шта је узрок различитих бројева стрељаних у Крагујевцу? И шта је с другим злочинима, који се код нас мало и слабо помињу, попут оног у селу Драгинцу 1941, када су Немци гушили устанак у Подрињу? Може ли се само на основу спискова и имена судити о броју побијених, као што нам сугеришу да чинимо кад је Јасеновац у питању?
Ту су, пре свега, одговорне методологије које су парцијално примењиване, или нису уопште примењиване. А да не говоримо о непостојању судских процеса за логоре смрти и ратне злочине, попут одмазде у 14 села око Лознице у којима се догодила потпуна физичка екстерминација свега што се креће. Поред убијања на хиљаде мештана и више од стотину деце до десет година, као и новорођенчади од неколико дана, дошло је и до уништења крупне и ситне стоке, као и других домаћих животиња. Остала је само тишина пустоши. Има ли још таквих места?

И убијених нема у списковима, зар не?
Да појасним, број убијених особа основ је за кривично дело и судски процес, а идентификација је саставни део приче која је, у овакво масовним страдањима, озбиљно угрожена. Став да се само на основу евентуалних сачуваних спискова закључује о броју страдалих значио би (што је, наравно, апсурд!) да лице које руководи злочином или га спроводи у дело оставља, за будућност, комплетан оквир тог чина, како би истражним органима „олакшало“ посао. Спискови, понављам, нису довољни! Персонална документа могу, рецимо, бити потпуно недоступна, нарочито у том периоду, а она и нису никакав основ за утврђени злочин, већ је то убијена особа. Наравно, ако су присутна и сачувана, документа могу да буду од огромне помоћи у идентификацији. У противном, само најближи чланови породице могу да изврше идентификацију. У ратно доба и у првим послератним моментима, то је тешко очекивати. Бројни су разлози због којих се не може нешто закључити само на основу спискова убијених, али се радити мора, и то у заједничком правцу. Комплексност ратног злочина се не може изучити само на основу докумената, што смо већ више пута нагласили. Зато и тврдим да једна струка мора другу да прати и да је потпомаже, да се допуњују а не опонирају једна другој, нарочито када је све на научноистраживачком терену, а не на правном. Замислите ситуацију: од неког злочина је прошло неколико година, и он се сада сасвим препушта разним струкама и медијима, уместо да прво форензичари свих профила и судска медицина ураде свој део посла! Одличан пример је најновији догађај у Канади, с откривеном масовном гробницом од преко 200 индијанске деце, где ни у назнакама не може да се говори о документацији. Да ли су та невина индијанска деца била непостојећа зато што нема документације?
Дакле, у геноцидологији није довољно читати архивску грађу са списковима жртава!
Како таквом методологијом сагледати истребљене народе за које не постоје никакви лични подаци, пописи и слично? Како обрадити племена с разних континената, њихове претке, како се зову и слично? Све се чита, не само папири, и анализа пресека се прави на основу нађених артефаката, археолошких локалитета, садржаја гробница и, наравно, сачуваних докумената. Због тога је неопходна мултиперспективност форензичара свих струка! Замислите конзилијум лекара око озбиљног пацијента у коме свако мисли да је његова специјалност најбитнија. Тешко том пацијенту. Наравно, тек усаглашеност више стручњака мора да да резултате. Сви трагови који постоје су значајни, и за неке закључке су битнији једни, а за неке други, и то је елементарна логика. Прави трагови злочина у специфичној врсти докумената постоје, али се не могу олако прочитати. У мом истраживању понуђена је и додатна методологија геофизике као изузетна савремена метода лоцирања близуповршинских објеката (у археологији веома корисна), без којих је немогућа обрада сличних места, нарочито где има много очекиваних, а нелоцираних садржаја и објеката. То је веома битна метода у истраживању места на којима су извршени ратни злочини.
Како сагледати лица оних који су се, као окупатори, нашли у Крагујевцу и другде?
Веома је битна судбина појединаца и јединица које су актери догађаја. Трудио сам се да прикажем животни пут војника Макса Рокштроа, у цивилству наставника језика, пореклом из Дрездена, који је спасио одређени број људи током стрељања у Крагујевцу. Његову биографију сам појаснио, и ту више нема мистификације. А било је мистификација – животи појединаца су деценијска енигма. Такав је, на пример, случај немачког војника Јозефа Шулца, који је, наводно, одбио да врши стрељање Срба у Смедеревској Паланци, због чега је, такође наводно, стрељан од својих, при чему савремени немачки новинар Мартенс, у својој књизи „У потрази за јунаком“, тврди да Шулца као таквог није ни било. С друге стране, мени су познати детаљи да су приликом откопавања гробнице у Смедеревској Паланци пронађене неке инсигније Вермахта, које можда значе да је неки немачки војник заиста стрељан јер није хтео да изврши наредбу о стрељању заробљених Срба. И то би, наравно, требало утврдити, подробно и прецизно.
Шта је било с архизлочинцем, мајором Кенигом, који је командовао стрељањем невиних у срцу Шумадије? Причало се да су га Срби убили (четници или партизани, зависно од верзије)?
Паул Кениг, лице одговорно за злочин, био је вишедеценијска енигма окружена разноврсном митологијом. Пореклом из околине Кемница, у време злочина мајор 1. батаљона 724. пешадијског пука, 704. п. дивизије, 1942. године постао је потпуковник у главном штабу свог пука задужен за обуку, а 1943. у фебруару командант тог истог пука, мењајући пуковника Адалберта Лончара, касније генерал-мајора. У марту 1943. добија наређење о прекоманди, враћа се на територију своје државе, у главни штаб дивизије и преузима касније команду над 68. гренадирским пуком, а у 1944. мења још две јединице и у мају добија чин пуковника, што се и налази у његовом војном картону (NARA T-78/R-917). Сва документација Вермахта и осталих јединица је микрофилмована још педесетих и шездесетих година од стране Националног архива Вашингтона и од тада је доступна и јавности и свим истраживачима света.
Дакле, Кениг је преживео? Нико га није казнио за злочин?
Увидом у документацију разјашњене су деценијске непознанице и поречене све неозбиљне тврдње да је он убијен 1941, затим 1943, или од стране припадника ЈВуО или од стране партизана на територији Србије. Највећа штета, наравно по науку, јесу митови и легенде који су се деценијама стварали, а то је и основни разлог зашто овакви догађаји морају благовремено и озбиљно бити истражени, јер се у супротном препуштају различитом утицају сензационалистичких медија, па и неодговорним лицима. Надам се да ћу заједно с нашим најеминентнијим, изузетно искусним форензичарима у наредном раду приказати нови начин научне обраде материјала посебне врсте и карактера.