ВИКТОР БЕЈАТОВИЋ: МИРНА СМРТ НЕМАЧКИХ ЏЕЛАТА СРПСКОГ НАРОДА
Виктор Бејатовић, антрополог
Стравични масовни злочини које су Немци током Другог светског рата починили у Мачви необјашњиво су, за разлику од неких других у Србији, остали у слепом пољу наше јавности
Узборнику „Геноцид над Србима у НДХ и устанак“ недавно је објављен текст нашег антрополога Виктора Бејатовића о страдању Срба у Мачви 1941, које је злодело трупа Вермахта, а чије је неизучено чвориште геноцидни злочин у селу Драгинцу. Бејатовић се осим тим злочином бавио и судбином злочинаца којима не само да није суђено него су, како је истакао у овом интервјуу за „Печат“, умрли мирно, као угледни грађани Немачке.
Српски устанак против нацистичке окупације 1941. године, први такав у Европи, донео је огромне жртве – немачка војска, и то редовна, побила је на хиљаде људи. Код нас су до сада пажљиво проучени злочини одмазде у Крагујевцу и Краљеву, али онај страхотни злочин у Мачви, у селу Драгинцу и целој јадарској долини, који сте проучавали, није. Шта је узрок покоља у Драгинцу и мачванском крају?
Узроци свих одмазди и терора над цивилним становништвом били су исти: оружани отпор је разбеснео окупациону власт која је на то одговорила најмонструознијим познатим одмаздама са смртним квотама. Своја сазнања о томе изнео сам и у раду „Пешадијска 342. дивизија, командни кадар и ратна кретања пешадијских пукова и батаљона одговорних за ратне злочине у зони Јадра“, представљеном на скупу одржаном прошле године у организацији Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица и Националног парка „Козара“.
Страхотни масакр над становништвом већине села овог подручја током октобра месеца 1941. је необјашњиво остао у неком слепом пољу послератне стварности и јавности. У односу на придавање пажње каква је дата другим масовним злочинима извршеним у градовима октобра те године, може се рећи да у свести свих генерација протеклих деценија овај у Мачви није ни постојао као моменат који одређује карактер страдања српског домицилног становништва током периода 1941–1945. Спомиње се тек последњих неколико година. Мислим, такође, и да је меморијално обележавање локалне заједнице апсолутно недовољно ако се узме у обзир величина злочина, окрутност и број жртава који, како показују дневни и збирни извештаји јединица које су спровеле злочин, превазилазе бројеве жртава у Крагујевцу и Краљеву. После ослобођења Лознице 31. августа од стране војночетничких одреда предвођених потпуковником Веселином Миситом даљу устаничку борбу су у периоду јесени предводили заједно јадарски војночетнички одред с поручником Ратком Мартиновићем и игуманом манастира Троноше Георгијем Бојићем, као и Владимиром Зечевићем. Ослобађају и Крупањ 4. септембра, а Бању Ковиљачу 6. септембра. Касније, Зечевић и Мартиновић прелазе у Ваљевски партизански одред.
Када се код нас појављује немачка злочиначка дивизија која ће спровести покољ у знак одмазде због устанка?
Команда 342. пешадијске дивизије евидентира на терену који је покрила, у дневним извештајима нивоа пука и батаљона, сопствене губитке и позиције по местима борби, као и војночетничке позиције под командом капетана Драгослава Рачића и партизанске позиције под командом Небојше Јерковића од 2. 10. па до 17. 10. 1941. и надаље, у периоду када су биле највеће борбе на овом терену. На дневном нивоу је лако закључити управо по тим позицијама са ким су вођене борбе током октобра, што је до сада већ увелико требало да је урађено када је реч о том делу ратних операција. Бемеове инструкције чишћења Цера и Иверка су резултирале јаким отпором, а о заједничкој команди коју предводи командант церског четничког одреда Драгослав Рачић говорио је командант ваљевског партизанског одреда Драгојло Дудић. Стручњаци који се баве анализом војних операција и конкретних битака, на основу ових евидентираних позиција, могли би да прецизније одреде профил јединица које су биле у борбама, јер извештаји немачких батаљона дефинишу сопствене и непријатељске губитке са бројевима погинулих, али без наглашавања којих непријатељских јединица, тако да остаје да се упореде позиције и кретања немачких борбених група са поменутим позицијама и видеће се са ким су борбе вођене, што за војноисторијске стручњаке није проблем и радо ћу уступити микрофилмовани материјал ономе кога ова тема интересује. Највеће борбе су, иначе, вођене од 13. 10. на правцима Драгинац–Цикоте и Драгинац–Завлака–Д. Бадања. Дакле, узрок, мотив и последице су исти као и на осталим подручјима на којима је оружани отпор пружан. Борбе, погинули немачки војници, а затим спровођење одмазде.
Како су Немци спроводили одмазде на окупираним територијама где је пружан отпор?
Доктрина терора окупационе нацистичке власти имала је у ствари два колосека у практичном смислу у многим државама. Детаљно је развијен систем разарања државе која се окупира и који се спроводи свим могућим средствима, директним – прејаким стратегијским војним притиском и брзим сламањем оружаног отпора, и индиректним – уношењем безрезервног раздора и подела свим средствима и облицима развијеним полицијским и безбедносним апаратом. По успостављању војноуправног окупационог система после капитулације неутралне земље, циљ је дезинтеграција постојећег државног уређења и дехуманизација и физичко обуздавање конститутивног народа који има вековни континуитет државности на одређеном простору. Уз идеолошке примене нордијске расне теорије о односу према Словенима на крају Другог светског рата резултирао је са око 30 милиона погинулих припадника словенских народа, у ствари више од половине укупног броја жртава. Ту се јасно види геноцидна намера и пракса, јер је перспектива тадашњег натчовека била проткана и умрежена скоро комплетним научним, просветним, политичким и војним потенцијалом са циљем усмереним да преобликује, сваки биолошки, идентитетски, духовни и културни облик живота са доживљајем рата као уметности и плесом смрти који је повео.
Крагујевац и Краљево су, како рекосмо, били од почетка у средишту пажње после рата, али Драгинац са околином је успут помињан. Колико је људи тамо побијено, какав је карактер тог злочина и како га сагледати? Зашто нису спроведена истраживања?
Ратни злочини су извршени на подручју западне Србије где су се кретале јединице које смо набројали. Подручје је доживело одмазде у виду физичке екстерминације становништва и било уништено у сваком смислу, од биолошког до имовинског. Ови догађаји се одвијају у истим данима када трају борбе око Краљева и напади око Крагујевца и када ти градови подносе сличне одмазде. Важно је објединити перцепцију страдања српског цивилног становништва у овом периоду. Период од краја септембра до краја новембра је испуњен масовним стрељањима становништва у Шумадији и западној Србији, али и на свим територијама тадашње раскомадане државе. Међутим, придавањем веће пажње дешавањима на овој територији, самим тим и злочинима ове дивизије, можемо рећи да се они по карактеру извршења издвајају за степен више од злочина у Крагујевцу и Краљеву. Подаци великог броја пописаних жртава говоре да је убијено много деце. Преко 100 до узраста 10-11 година, почев од новорођенчади. Од пописаног броја страдалника из најмлађе популације 305 их је било малолетно. То овај злочин по суровости приближава злочинима вршеним на територији НДХ, где је страдање деце свих узраста и у логорима и ван њих била честа појава. Највећи број малишана страдао је у селима Коренита и Цикоте. У широј зони Јадра угашене су и спаљене читаве породице са кућама. Одрасли и деца убијани су од кућног прага до места групних стрељања. Страдали су мештани села Драгинац, Коренита, Цикоте, Лешница, Доњи Добрић, Чокешина, Ново Село, Јадранска Лешница, Грнчаре, Милина и Јошев, Велико Село, Текериш, Горња и Доња Бадања, са свим пограничним селима и засеоцима која су окупаторске немачке јединице обухватиле као казнену меру током борби на овој територији.
Додатни, веома тежак и потпуно непознат детаљ који је показала анализа деловања свих јединица 342. пеш. дивизије и свих пукова и батаљона пешадије, артиљерије и инжињерије који су као здружене борбене групе спроводиле операције „чишћења“ овог подручја, јесте сазнање о намери много већег планираног броја од 3.590 стрељаних који и сами пријављују до 7. 11. 1941. Извештаји су прилично прецизни, некад на дневном нивоу, а најчешће на месечном, и садрже бројеве сопствених губитака, непријатеља, и стрељаних. Тако се анализом дошло и до збирних тромесечних извештаја који су показали велике бројеве страдалих, али и намере које су нам биле потпуно непознате. У ствари постојала је намера да стреља много више народа.
Каква је била „аритметика смрти“ тих дана у Мачви?
Квотно срачунавање смртне аритметике и коментари о одређеном броју некажњених лица са посебном формулацијом од 5.960, испрва је изгледало прилично збуњујуће. Међутим, поновљеном анализом се открило да је команда 342. пешадијске дивизије (са три пешадијска пука од по 3. батаљона 697, 698, и 699, једном оклопном јединицом, једним инжињеријским батаљоном, артиљеријским пуком са три одељења и једним одељењем везе) имала намеру да изврши и примени смртне квоте 100:1 и 50:1, за све погинуле припаднике дивизије од момента када су ушли на окупирану територију тј. 20. 9. 1941. Они у новембру срачунавају број жртава за своја 32 погинула и 127 рањених, што према смртној квоти даје намеру о потребном броју за стрељање од 9.550 талаца. Када се одузме, како каже формулација официра који је писао „генерално некажњених још 5.960“ види се јасна намера која није извршена, али у сваком смислу показује карактер окупационих снага према српском домицилном становништву.
Шта смо предузели да, после рата, ове злочинце процесуирамо?
Сазнање да је постојала јасна геноцидна намера окупаторских трупа која, само због околности, није спроведена до краја још један је доказ зашто послератна тужилаштва, наука и просвета нису смеле да оставе нерешеним ни у правном, ни у научном, ни у меморијалном смислу овај злочин. Необјашњиво тих и по страни остао је у односу на све остале почињене злочине, који су деценијама доминирали својим нерешеним и лицитираним бројевима страдалих. Осим почетне истраге надлежне послератне комисије и пописа жртава рата, који нису довољни за потпуну обраду ратног злочина из овог краја, никаквог другог епилога није било. Било је аутора који су обрадили и поменули ове злочине са јаким идеолошким набојем, нико од њих није спорио подизање велике устаничке борбене ватре управо у овом делу окупиране Србије, али деценијска тишина о јадарским страдалницима је прегласна. Одговор на део питања зашто нису спроведене на првом месту истраге од стране тужилаштава које су законски биле обавезне, а после и комплетна научна истраживања, немам. Потпуно је невероватно да је све изостало и сва је срећа да су потомци, као и локална заједница, обележили места страдања и гробнице, али није јасно зашто 1961, када су гробнице измештене, није спроведен целокупан поступак антрополошке инспекције скелета. Постојећи спискови страдалих жртава, који су после рата формирани и прикупљани од надлежне комисије и локалних власти веома су драгоцени и биографских података има за 2.677 укупно страдалих лица са ове територије (од овог списка историчари констатују 2499 током одмазде) што показује да за пријављених 3.590 стрељаних лица у извештајима дивизије, постоји приличан број података који недостаје. Ту је потребно и додатно утврдити који је број од тих лица везан за стрељања талаца-цивила, а који број евентуално припада јединицама из којих су заробљени војници, па стрељани. У правном смислу не мења чињеницу да се злочин креће у оквирима против цивилног становништва и злочина против ратних заробљеника у којима је наравно прекршен огроман број чланова 4. и 5. Хашке конвенције о законима и обичајима рата на копну, тада важећих.
Детаљно сте се бавили трупама које су извршиле масовне злочине у централној Србији 1941. Ко су били ти људи и који је састав тих јединица био? Ко су они који су дошли у Мачву и тамо обавили свој џелатски посао?
У раду су приказана сва кретања јединица од формирања и мобилизације, преко позиција у Француској, затим свих позиција са формираним борбеним групама и кретањима на нашој територији, наравно долином Јадра када су извршени злочини над великим бројем села са нагласком на место Драгинац, затим краћим померањем средином јануара 1942. и кретањем на територији НДХ када су придружени 718. пеш. дивизији, и на крају одлазак 18. 2. 1942. на територију Совјетског Савеза исто са свим позицијама и кретањима. Поред ових детаља приказан је и целокупан командни кадар сва три пеш. пука, команданти свих 9 батаљона, команданти свих оклопних, артиљеријских, инжињерских јединица везе, свих ађутаната као и начелника одељења команде, начелника за снабдевање, обавештајног одељења, лекарског и ветеринарског одељења.
Приказана је и целокупна ратна биографија свих команданата са свим прекомандама до краја рата. Истраживање је дало добре резултате, али утврђивање свих чињеница за сва лица доста дуго траје и веома је исцрпно. Међутим, без тога је немогуће обрадити ратне злочине са свих потребних аспеката. На тај начин се пружа један шири и детаљнији увид у многе непознанице, као и материјал који је могуће форензички обрадити и анализирати. Управо тако је обрађен најновијим психолингвистичим форензичким методама материјал мајора П. Кенига, одговорног за злочин у Крагујевцу. Они ће употпунити сав досадашњи рад који сам спровео и ставити тачку на коначне бројеве страдалих у том злочину.
Злочинци су из Србије одлазили у Грчку и Совјетски Савез и настављали да чине злочине. У Грчкој су убијали Грке и Италијане који су стали на антифашистичке позиције, у Украјини су убијали „нижу расу“ словенску. Ипак, сви резултати ваших досадашњих истраживања показују да су џелати српског народа наставили да мирно живе у послератној Немачкој, да им длака с главе није фалила, да су мирно умрли. Нико их из Југославије није систематски тражио, па су избегли да се суоче са суђењем за своја непочинства. Који су најкарактеристичнији примери?
Да, то је било изненађујуће, међутим, том изненађењу је допринела чињеница да се судски процеси одговорним лицима нису спроводили. При томе овде не мислим на велики број генерала и вршилаца високих војних и полицијских функција, као и једног броја нижих официра које су савезници предали послератним властима после уништења у зонама коначних борби, и који су осуђивани у процесима на војним судовима, већ мислим на директне извршиоце и командне официре јединица које су на терену то спроводиле. Показало се да и поред послератних пријава са досијеима са оптужним материјалима и доказима од стране Државне комисије за злочине окупатора и његових помагача и стављања на листу тражених злочинаца комисије Уједињених нација за ратне злочине (United Nations War Crimes Comission), многа од ових лица нису потраживана. Што се тиче претходно поменутих догађаја, неколико команданата за које се уопште није знало, нити су евидентирани, или бар ја на то нисам наишао у документима, преживело је рат. Један од њих је командант пеш. пука 697. пуковник Ханс Рот. У чину пуковника од 1933. и са места начелника Цвајбрикена долази на место команданта пука 697. и преузима команду у периоду од 8. 10. до 17. 10. 1941. На том месту остаје до 31. 7. 1942. када је прекомандован у официрску резерву своје војне области, где добија и чин генерал-мајора 1942. и постаје командант Келна 1943. На том месту остаје до фебруара 1945.Умро је 1961. у Дармштату. Такође и командант 2. батаљона 697. мајор Валдемар Фрајхер фон Гаал, који је касније командовао гренадирским пуком 957. умро је у Франкфурту 1965. г. Такође, шематизам пукова показује и команданта 3. батаљона 698. који је био и стациониран у самом Драгинцу, месту крвавих српских страдања, све време, мајора Стефана Костањеца, мада је за њега мало теже утврдити ратну биографију јер је отпуштен из војске током 1942, и за њега постоји могућност грешке. Умро је 1967. Што се тиче других лица ту је и мајор Паул Кениг који је руководио злочином у Крагујевцу. Био је командант I батаљона 724, затим командант пука 724, командант резервног гренадирског пука 68. и посебне борбене групе „Кorps abteilung C“ у оквиру 217. и 183. пеш. дивизије. Мајор –1941, потпуковник – 1942, пуковник – 1944, рођен је у Липерсдорфу, а у цивилству је био наставник једне државне гимназије у граду Цвикау. У једном тренутку после рата је дошло до контакта са једном од безбедносних служби савезника што му је одредило даљу судбину. Он је лице које никако није смело да буде предмет локалних легенди. Такође ту је и мајор Ото Деш, који је био командант пука 749. стациониран у Краљеву током јесени 1941. Био је командант 2. бат. 106. ловачког пука и 81. гренадирског заменског пука 529, командант у Триру 1944. и Курландији у марту 1945, такође је постао потпуковник и пуковник, живео је до касних шездесетих. У праву сте: људи одговорни за злочине су преживели, неки краће, неки дуже.
Ушли смо у епоху радикалног ревизионизма и код нас и у свету. Поред бројних тема једна од мета је Јасеновац, НАТО наратив посматра злочине из грађанског рата 1990-их како одговара политичком тренутку и док једне жртве постоје, друге су невидљиве, кампања измештања одговорности за Први светски рат је исто тако била покренута. Како бисмо, на нов и поуздан начин, могли приступити овој проблематици и свим овим темама?
Приступ чињеницама, а затим и њихово пласирање један је од начина да се можда уведу те ствари у нормалне токове. Не сме да се губи контакт са здравим разумом и да се пристаје на атмосферу утакмице. Плашим се да је то само један део шире и веће комбинаторике и шта год да је мета и тема, углавном је производ осионе медијске моћи и геополитичких шаховских потеза. У том случају, још више је важан приступ који се односи на озбиљан рад свих слојева друштва и струка и целокупног научног и просветног апарата који у једном племенитом свеобухватном приступу истовремено и прихватају и пласирају садржаје. То што сте навели нису усамљени примери и када се узме само прошли век као један мали део прошлости, видимо да постоји огроман број догађаја, а међу њима и злочина, који могу да се сврстају у отприлике три варијетета. Једни су познати и заузимају општа места и према њима постоји један друштвени конструкт који ствара тотемски однос према теми и вуче све врсте психолошког односа и палете амбивалентних осећања, затим други који су у исто време и познати и непознати и према којима је немогуће стећи дубљи однос и став јер су „негде тамо далеко и ко зна када су се догодили“ и трећи који су апсолутно непознати и налазе се на слепом пољу цивилизације. Тада је манипулација свим садржајима могућа.
Шта је резултат?
Резултат је да на крају освану дани и времена у којима многи народи и државе више не постоје, а да нису нестали у светским ратовима, да су потпуно исцрпљени ресурси које су имали, а умрли су од глади. Бивши савезници убеђују свет да нацисти нису нацисти и поред ознака СС дивизија, кличу им заносно у парламенту у ретроактивној уобразиљи и не виде фотографије својих очева и дедова загрљених у савезничким зонама како газе тевтонског кербера, потомци досељеника изгласавају да Абориџини нису конститутивни народ на својој миленијумској територији, икс-икс и икс-ипсилон хромозоми не одређују људско биће и његов пол, не зна се чији су скелети без шака у Конгу који нису прикупили довољно каучука за гумарску индустрију, не зна се ни где су милионска северноамеричка племена ни како су варане конфедерацијске вође мировним преговорима. Храна са штампача је боља од природне, хуманим компостом се засејавају њиве.
И на овим просторима заборав није оскудевао, па се не зна ни где је 1.800.000 Срба са територије НДХ, не зна се да је најмлађи каплар Првог светског рата Момчило Гаврић због коментара о понашању староседелаца приликом преласка Албаније био хапшен и до смрти није говорио, као и да су његови осакаћени ратни другови терани са Теразија јер су – ружили град, искуцавају се длетом знамења идентитета са надгробних плоча предака страдалих у биткама. Сличном логиком заборава хиљаде страдалих мученика доживљава да буду непримећени попут драгиначких и јадарских, и тако можемо да набрајамо унедоглед. Многе од ових ствари савремени човек перципира, али га дигитална удобност на саломијски начин опчињава.
Насупрот свему, дубока етика и приказивање чињеница прилично разоружава харлекинске жонглере наратива, и тако је увек и било. Само преданим радом у оквирима свих професија, без страначко-комшијске тријаже кадрова, у тренуцима који долазе, моћи ћемо да очувамо племенито наслеђе са избегавањем странпутица и разорних идеологија. То је једини начин да један народ опстане и да са високом свешћу пренесе даље своје наслеђе генерацијама које долазе које год да је питање посреди. Спектар различитих дефинисања живота и окружења у духовном и културном коду и приступ новим изазовима са примењеном анализом грешака из прошлости, одлучиће судбине многих народа у овом веку на свим континентима.
Извор: Печат
