ВИДОВДАНСКО САБРАЊЕ ПРОТИВ НАСИЉА НАД СРБИМА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

УМЕСТО УВОДА: ДА ЛИ ЈЕ ВРЕДЕЛО

 

Прошло је десетак дана од Видовдана 2023, када је у Београду одржан протест подршке нашем народу на Светој Земљи. И шта смо постигли?

Да ли Покрет за одбрану Косова и Метохије има било каквог смисла у часу кад се светски поредак руши и пресаздаје, а ми, сламка међу вихоровима, немамо снаге да одбранимо своје сународнике?

Да ли било каква борба у времену у коме живимо има било каквог смисла?

То су само нека од питања која се пред нас постављају, и траже одговор.

Ако је човек хришћанин, одговор је јасан: свака борба за Светињу има смисао, и мора га имати, јер је Христос, за кога су кнез Лазар и његови, дали животе, Смисао човека и света. А Он је победио и победиће, без обзира на тренутне смутње и вртложења историје.

Западна кула вавилонска полако се руши: они су, у потоњој деценији 20. века, изгледали несрушиви, и тада су ударили на Србе, да им затрли семе и племе. Па су кренули на Блиски Исток, где је падала једна по једна суверена власт. Па се чинило да ће Русија остати да куња, у запећку историје. Али, „пуче колан Свечевој кобили“, рекао би Његош. Или, како то каже Гевин Мортимер, новинар угледног англосаксонског гласила званог „Спектејтор“:„Крах из 2008. био је тек први у низу оних који су потресли Запад, а сваки од њих је додатно крунио темеље западног поретка. Збацивање пуковника Гадафија 2011. подстакло је серију дешавања која су водила ка првој мигрантској кризи, а Ангела Меркел је испровоцирала другу кад је четири године касније отворила европске границе за више од милион миграната; муслимански тероризам је иза себе оставио стотине мртвих; закључавања због COVID-19 изазвала су непоправљиву економску, психолошку и друштвену штету; опседнутост заштитом животне средине је изнова пробудила класне поделе; прогресивистички радикализам је потпиривао идентитетске тензије, а рат у Украјини је лансирао цене енергената и инфлацију у небеса”.

Није Запад оно што је био. Никад неће ни бити.

А ни Руси нису били баш будале. Видело се то по филмовима које су снимали, спремајући се за ратове који долазе. Филмови „Ми смо из будућности“  ( први је режирао Андреј Маљуков 2008, а главне улоге играју Данил Козловски, Андреј Терентјев и Владимир Јаглич;  наставак је дело Александра Самохвалова) били су конципирани  веома занимљиво: група младића из савремене Русије изненада се обрете у Другом светском рату. То су момци који живе у субкултурама савременог света ( један је, рецимо,скинхед, који верује да је нацизам био „кул“, а други је репер-пацифиста ), и који су далеко од правог поимања онога што се збивало у рату ( јер, како је могуће да међу православним Словенима, које је Хитлер истребљивао као „нижу расу“, буде оних који сматрају нацистичко лудило неким добром, „наложени“ на „аријевску причу“?)У другом филму, јунаци из првог дела, Борман и Череп, одлазе на Украјину, и тамо упадну у велике борбе руских војски против немачке групе армија „Галиција“.

Подвиг руског народа у том страшном сукобу био је огроман. Наш познати делатник у америчкој емиграцији, бивши официр краљевске војске, Драгослав Ђорђевић, био је, за време рата, у немачком ропству, да би, после ослобођења из логора, отишао у САД.  Забележио  је разговор групе наших људи који су решили да се, као антикомунисти, придруже америчкој војсци у рату против Совјетског Савеза ( ако до таквог сукоба икад дође ), и који су о томе причали с једним Немцем. У књизи разговора са Милошем Јевтићем ( у књизи „Преко гора и мора“, Лондон, 2001.), Ђорђевић бележи одговор тог Немца:“Мој господине, ја сам био, као лекар у једном немачком пешадијском пуку, четири године на Руском фронту. Ми, Немци, заиста смо се добро борили, али како можете да победите руског војника? Кад смо их заробљавали, у њиховим џеповима смо налазили некакву пшеницу, јечам, зоб, кукуруз. То је било њихово следовање, а борили су се као ђаволи. Како можете да их победите са војницима који морају да имају прво доручак, па одмор и кафу, па ручак, па опет поподне кафу или чај, па вечеру? То су далеко слабији борци од руских. И не заборавите да се они боре за руску земљу“.

То је, свакако, и порука филмова „Ми смо из будућности“, као у Ракићевој песми „На Газиместану“, где савременик, пред прецима и отаџбином, „неозарен старог ореола сјајем“, даје реч да ће у будућој борби положити живот, знајући зашто то чини. Русија се, и кроз филмове, спремала за одбрану од злочиначке агресије Наполеонових и Хитлерових наследника. И то траје. И трајаће. Русија да изгуби не може – осим ако није крај света, када ће звери – антихристу бити дато да ратује са светима ( хришћанима ) и да их победи. (Откр.13,7)

Али, коначни победник биће, опет и опет, Христос.

Зато не само Покрет за одбрану Косова и Метохије, него и свака наша суза и уздах, а нарочито сузе и уздаси и муке наших Косоваца и Метохијаца, имају значај пред Богом Правде, за Кога, како рече у доба бољшевичког лудила, старац Аристокле – и мувље крилце има своју тежину. Не падајмо духом, него се умом, срцем и вољом узносимо ка честитоме кнезу, који нам, као и својим витезовима, рекао да умрети за завет Христов значи живети вечно.

Од нас се, сада, не тражи да умремо, него да се не одрекнемо Косовског завета, и да бранимо своје светиње. А остало препуштамо Богу Правде, Коме пева наша химна.

 

 

МАЈСКИ ПРОТЕСТИ

 

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије од 2018. године неодустајно диже свој глас у име целог нашег народа. Ове, 2023, у доба најжешћег НАТО – шиптарског терора, то се могло видети као и увек до сада. Почело је крајем маја.

Милош Ковић је објаснио зашто је тада ПОКиМ одржао тродневни протест:“Узрок тродневног протеста било је рањавање преко 50 Срба у Звечану од стране КФОР-а, односно чињеница да се у Београду тим поводом нико није огласио. Блокирали смо ауто – пут на сат и по,  демонстрирали испред амбасаде Немачке и зграде Председништва, потом блокирали Славију да бисмо изразили пуну солидарност са Србима на Косову и Метохији и незадовољство због тога што Александар Вучић и Влада Србије не испуњавају уставне обавезе и не штите тамошњи српски народ. Затражили смо да они поднесу оставке уколико нису у стању да врше своју дужност. Захтевали смо, такође, одбијање немачко-француског ултиматума, прекид преговора под окриљем ЕУ и њихов повратак у законске оквире Савета Безбедности Уједињених нација. Довођење у било какву везу ових протеста са политичким странкама, са протестима грађана који се одржавају петком или са тобожњим намерама Александра Вучића да те протесте обесмисли, смешно је и злонамерно.

Прећуткивање нашег протеста од стране режимских медија и злонамерне интерпретације са друге, тобоже опозиционе стране, показују да се овде не трпи било какво залагање за заустављање прогона на КиМ, нити било какав покрет који није под контролом овог или оног центра моћи.“

А то се, у окупираној Србији, не сме дозволити.

 

 

ПОЗИВ НА НОВА ОКУПЉАЊА

 

Протест је, упркос свим прећуткивањима званичних медија, настављен на Видовдан 2023, испред цркве Светог Марка у Београду. Низ интелектуалаца је, данима пре тога, позивао грађане на окупљање. Тако је Мило Ломпар истакао да смо, потресени дивљачким насиљем над нашим сународицима на КиМ, дужни да бранимо опстанак отаџбине и очување смисла сопствене историје, и да, упркос чињеници да су нас поступци председника Србије и актуелне власти, довели до невиђене апатије, треба устати у одбрану своје прошлости и садашњости, али и будућности – како у име родољубља, тако и у име истинске демократије. Бранислав Ристивојевић је нагласио да, док траје распеће Косова и Метохије, не смемо дозволити нови „Бљесак“ и „Олују“. Зоран Чворовић је упозорио да је преко 80% грађана Србије против НАТО пакта и увођења санкција Русији, као и за Косово и Метохију у Србији, али да власт шурује са НАТО пактом и учествује у вежбама („Платинасти вук“) са том злочиначком организацијом. Феђа Димовић из „Беорадског синдиката“ је подсетио да Србин са Дорћола не сме да заборави Грачаницу.

На платоу испред цркве Светог Марка окупило се неколико хиљада грађана, којима су се обратили: Часлав Копривица – професор Универзитета у Београду, Митра Рељић – професор Универзитета у Косовској Митровици, Стефан Ђорђевић – докторанд на Универзитету у Београду, Рада Стијовић – лингвиста и научни саветник, Ратко Ристић – проректор Универзитета у Београду, Ђорђе Вукадиновић – уредник Нове српске политичке мисли и Слободан Самарџић – професор Универзитета у Београду.

РЕЧ ЧАСЛАВА КОПРИВИЦЕ

Часлав Коривица је истакао:“ Знајући какво нам је стање у земљи, могли смо се окупити и због неоколонијалне привреде у рукама странаца, због системске негативне друштвене селекције и корупције у Србији, због необуздане инфлације, због тога што овом земљом заправо влада Кристофер Хил, због окупираних медија који емитују лажи и бахатост, а ћуте о КиМ, због уништавања ЕПС, због много тога другога. Вјерујем да смо и ми овдје, као и сваки пристојан грађанин ове земље, одлучно против свега тога. Али сада нас је овдје сабрало оно што је у Србији овом тренутку далеко и неупоредиво то су свети Видовдан и у сваком погледу посрнула српска власт, која саучествује у ономе што је најозбиљнија опасност укупном опстанку Срба и Србије на Косову и Метохији.

Када, с Божјом помоћи, спасемо КиМ, а то би, само засад, значило: не допустити предсједнику Србије да заврши у фебруару, прихватањем њемачко-француског ултиматума, започели процес предаје јужне српске покрајине – када дакле то будемо спријечили, све друго ћемо у својој земљи много лакше поставити на своје мјесто. А ако, далеко било, „проспемо“ Светињу косовску, тешко да би икакав други бољитак у таквој самоосакаћеној Србији био могућ. Србија чији би грађани допустили велеииздајничкој власти да је лиши Косова и Метохије постала би напросто неодржива.“

Вреди запамтити.

 

МИТРА РЕЉИЋ О НАШИМ УТАМНИЧЕНИЦИМА

 

Проф. др Митра Рељић, хероина српског хришћанског отпора са КиМ је говорила о Србима које хапсе и затварају, а о којима наша држава не води нимало рачуна:“У Витомирици, крај самог пута, зјапе темељи срушене куће Милорада Ђоковића. Милорад, неспреман да се одрекне очевине и спреман да „изазове храброст“, после вишегодишње голготе, допао је тамнице у Подујеву. У низу „злочина“, на терет му се – пише Живојин Ракочевић – ставља наводно убиство дванаест Албанаца баш на његовом имању које је 1913. године починила војска краља Николе.

И Милорад, и Слађан, и Милун, Радош, Душан, Урош, Далибор, Немања, Драгиша, Ненад, сутра ко зна ко. Сваки нови утамничени Србин баци сенку на страдање раније усужњених, од којих су неки осуђени на вишегодишње робије.  Колики нас се још сећају Зорана Колића из Добротина, Ненада Арсића из Чаглавице, Душка Арсића из Матичана, Горана Станишића из Словиња, Зорана Ђокића из Пећи, Златана Крстића из Неродимља, Гаврила Милосављевића из Истока? Већини њих приписан је „ратни злочин“ пошто су одбили да продају кућу или се усудили да се примакну својој, од стране Албанаца узурпираној имовини. А шта чине наши државни представници? Они нам нашироко препричавају оно што сви видимо и знамо, јадају се да су преварени. Као да нису знали да ће управо тако и бити. Успут вежбају с НАТО deathmakers-има који аминују приштинска злочинства, који су колико јуче сејали смрт над Србијом, тровали нам тле, крв рођене и нерођене деце. Освежавају нам памћење о „савезништву“ с Американцима и њиховим тобожњим добрим намерама. Заборављају да државу која тако често пружа руку помирења и гостопримство осведоченим непријатељима свог народа, тешко да ико може узимати за озбиљну.“

Млади Стефан Ђорђевић је подсетио окупљене да од српске власти свако очекује да ради у интересу своје државе  народа, али да она сарађује са шефом оне окупације којом је Србија поробљена – а то је амерички амбасадор Хил.

ШТА НЕ СМЕМО ДОПУСТИТИ

 

Проф. др Рада Стијовић је нагласила да се не бави политиком, и није члан било које странке, али да на скупу говори јер се више ћутати не може. Догорело је до ноката: „И док, с једне стране, насрћу на живе људе, Албанци (уз помоћ својих господара), с друге стране, насрћу на српску прошлост и културу, а све с истим циљем – да Срби нестану, да се затре њихов траг и да се потпуно овлада њиховом исконском земљом. Све што нису уништили или оскрнавили у ранијим погромима, они отимају ширењем грубих неистина. Чак и Високе Дечане проглашавају својим културним наслеђем, а себе најстаријим становницима Косова и Метохије. Али, и да нема никаквих других доказа о српском хиљадугодишњем постојању на овим просторима, довољно би било то што готово свака стопа косовско-метохијске земље – сваки поток, извор, шумовит терен, голет, насељно место – било Србима било Албанцима – носе српско име. Наравно, говорим о именима која су настала спонтано, а не по диктату политичара. Та слика не би била таква да су Албанци долазили на пусту земљу. Ова имена, као и имена људи, забележена су и у средњовековним српским црквеним књигама, а у турско време и у турским пореским књигама – тефтерима, и носе исто сведочанство – да је стариначко становништво српско, да су Косово и Метохија српска земља.

Нису Косово и Метохија први пут окупирани, али Косово и Метохија никада до сада нису нашом вољом предати. Српски народ и српска култура на Косову и Метохији одолевали су вековима безакоњу. Тровековне мучне и невољне српске сеобе нису потпуно опустошиле ове крајеве. Нови погроми имали су карактер и размере сатирања. Никада у историји овде није било мање Срба.

Не дозволимо да наша генерација буде упамћена по срамоти да је свесрпска отаџбина – Косово и Метохија, очишћена од Срба. Не допустимо да будемо они чија је власт предала Косово и Метохију.“

Ако допустимо, бићемо под вечном срамотом.

ОТИМАЊЕ РЕСУРСА

Ратко Ристић нас је подсетио да, у тренутку кад се Срби прогоне као дивље звери, нема западних људскоправашких НВО да се старају о њима. Нема никог да спречи рушење српских гробова. За то време, по Ристићевим речима, „ретардирани Аљбин Курти“ поклања папи Фрањи монографију манастира Леснова, као албанске баштине, иако је то задужбина Душановог војводе Јована Оливера. Пред нама је геноцид над Србима: уништење народа, брисање трагова, присвајање културно – историјских споменика. КФОР под контролом НАТО пакта помаже арбанашкој мањини да заузме Север Косова, јер се спрема нешто озбиљно. Наша власт, са своје стране, спречава сваки озбиљан отпор Срба са Севера – чињеница је да је „Аца Србин“ демонтирао тамошњу цивилну заштиту. За то време, дотични стално жали што „Рио Тинто“ не копа литијум у Јадру, хвалише се тиме да Србија лежи на злату, тврди да ће овде бити отворене на десетине рудника који ће ову земљу претворити у депонију. И, наравно, никад нам не каже да је један од разлога за отимање КиМ невиђено ресурсно богатство у овој српској покрајини. Зато нам је потребна патриотска власт – честити људи којима се зна порекло имовине и диплома, свесни да је корупција највећа издаја свог народа.

НИСМО НИМАЛО ПРЕТЕРИВАЛИ

Ђорђе Вукадиновић је истакао да је он још 2013. указивао на Бриселски споразум као на издају: „И ако је пре десет година неко можда мислио да „мало претерујемо“, ако је неко имао неке илузије, или макар наде да „није све тако црно“, и да је то „немогуће“. И да је „сигурно у питању неки лукави план“. Данас, десет година касније, док Куртијеви специјалци, са дугим цевима и оклопним возилима, крстаре севером Косова и Метохије, из авиона је јасно да, нажалост, није било никаквог „лукавог плана“, већ само голе предаје и издаје. Драги пријатељи, занемарите КО ово говори, КО је позвао, КО организује, КО стоји испред или иза ове говорнице. Само размислимо заједно, или макар само поређајмо чињенице: Ти ИСПУНИШ све болне, понижавајуће и вриштећи неуставне обавезе из Првог бриселског споразума. А друга страна не испуни ни једну једину – која је, узгред речено, апсолутно недовољна и неадекватна „компензација“ за оно што си ти дао и предао. А они ти кажу да та њихова, понављам, једина обавеза „није у складу са уставом Косова“, те да не могу и неће да је испуне?! НЕЋЕ да формирају „Заједницу српских општина“ – А ТИ И ДАЉЕ ПРЕГОВАРАШ! Потписујеш и „имплементираш“ нове споразуме, а да друга стана није испунила своје обавезе из претходних споразума. И тако пуних десет година. НЕЋЕ да пусте похапшене Србе, лове их као зечеве на територији на коју, пре твог доласка на власт, нису смели нос да помоле. А ТИ ОСЛОБАЂАШ ухапшене косовске специјалце, које си претходно сам назвао „терористима“. КАЖЕШ да, због непоштовања Србије и српских интереса, нећеш ићи на разне евро-атлантске сеансе, журке и скупове. А онда, када те „замоле“ пријатељи из Брисела или Вашингтона, одеш као бела лала.“

Ипак, Вукадиновић нас је подсетио да борба траје вековима, и да предаје не сме бити:“А ово је, ма колико лоше деловало, још далеко од готовог, драги пријатељи. Биће готово тек ако и кад ми то прихватимо и са тим се помиримо. А то се никада неће догодити. Да, тешко је. Али бивало је и теже. Страшно је, али бивало је и страшније. Ноћ је најтамнија пред свитање. На Косову и на Видовдан се то најбоље види.“

Ко не види, слеп је.

 

ПРОТИВ НЕПРАВДЕ И НАСИЉА

 

Слободан Самарџић је рекао да Србијом харају неправда и насиље, и да се због тога одржавају протести, али да су највећа неправда и насиље управо на КиМ. Зато, ако се боримо протестима против насиља, онда нам на првом месту мора бити Косово, јер тамошња неправда и насиље нису обични, него је у питању терор који могу издржати само надљуди. Ти надљуди су управо Срби који не напуштају своја огњишта, а које наша власт не штити онако како би то морала да чини. Мада у терорисању наших сународика сарађују пре свега Албанци и Запад, домаћа власт им асистира, тако што се према Србима са Космета понаша као да су дијаспора. Већ годинама, нагласио је Самарџић, та иста власт, на челу са председником Србије, корача ка амбису. Остао је још један корак до понора, и само крајње наивни и крајње покварени могу да тврде да тај корак неће бити учињен. Ипак, дужност свих нас је да тај корак спречимо. Његош је давно рекао да су наша права на Косову закопана. Тако је и данас. Ипак, ми, који имамо Косовски завет, не смемо клонути духом.

Протест су подржале национално – демократски оријентисане странке, Двери и Патриотски блок и Заветници, сматрајући да је веома важно да се очува надстраначка природа борбе за нашу Свету Земљу. Слободан Јанковић из Српског демократског савеза је нагласио:“Са свим манама, недостацима и проблемима, јасно је да родољубиве странке, а уз њих и остале организације треба заједно да делају у условима губитка слободе и чињенице да су Вучић и влада тек колонијалне испоставе. На чему треба да се сједине? На само неколико основних ствари: 1) Косово је Србија, 2) не у НАТО, 3) нећемо санкције Русији, 4) због свега претходног нећемо у ЕУ, 5) у Сребреници није било геноцида, 6) Јасеновац је највеће стратиште на Балкану у Другом светском рату и не пристајемо на напоре да се селективним приступом грађи умањује број страдалника.7) Дужни смо да чувамо завет Светога Саве.“ Кратко, али јасно.

 

ЗАХТЕВИ СА ПРОТЕСТА

 

На протесту су преовладавале државне заставе Републике Србије, а грађани су носили транспаренте на којима је писало „Не дамо светиње, Космет и ћирилицу“, „Звечан је вечан“, „Ванредни избори на свим нивоима“, “Вучићу, одлази“, “Доле француско-немачки издајнички споразум“, “Хил persona non grata“ и друге. Након обраћања говорника, одржана је протестна протестна шетња од цркве Светог Марка до зграде Председништва Србије, где је проф. др Слободан Самарџић прочитао захтеве са овог протеста. На челу колоне је све време био велики транспарент на коме је писало “Стоп терору над Србима на КиМ“.

Ево списка захтева:“1.Државни органи Србије морају хитно да предузму све потребне мере и активности ради заштите српског народа у покрајини. То подразумева:
– План и подршка самоорганизовању и самозаштити Срба, пре свега повратком цивилне заштите која је укинута 2013. године на основу Бриселског споразума
– Организовање избора у свим општинама са српском већином на основу закона Србије;2.Да се пониште сви бриселски споразуми (2013, 2015 и 2023) и њихови пратећи документи;3.Да се што хитније сазове седница Савета безбедности УН на којој би се изнеле чињенице о перманентном албанском терору у покрајини и донели закључци о обавезама цивилне и војне мисије УН на основу Резолуције СБ УН бр. 1244;4.Да се утиче на међународне представнике на КиМ да обезбеде слободу кретања преко административне линије;5.Да се преговарачки процес о политичком решењу текуће кризе и статусног питања врати у Уједињене нације;6.Ове захтеве упућујемо органима Србије који су Уставом и законима обавезни да воде државну политику на Косову и Метохији. Деценијски пораз ове политике потиче од узурпације одговарајућих државних функција од стране председника Републике Александра Вучића. Његово одстрањење из косметске политике основни је услов одбране и спасавања наше јужне покрајине.“

То јест, не догодине, него ОВЕ године у Призрену.

( ШИРА ВЕРЗИЈА ТЕКСТА ОБЈАВЉЕНОГ У „ПЕЧАТУ“, 7. ЈУЛА 2023. )

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ