ВИДИКОВАЦ ВИДОВИТОГ: КО ТО БЕШЕ ЖАРКО ВИДОВИЋ 

ЗАВЕШТАЈНИК

 

Пишући о Жарку Видовићу ( 1921 – 2016 ), песник и есејиста Драган Хамовић истиче:“Да је нам је само пренео причу о личном учешћу у историји свога века, Жарко Видовић би нам завештао пажње вредно наслеђе. Али, он је оставио много више, још увек несагледано и до краја неиздато дело, са чијим се поставкама можемо свакојако спорити, али се свих нас сржно тиче и побуђује отворене духове жедне смисла. Видовићева прикљученија делују скоро као апокрифна повесница, када се у поредак нанижу: предратно скојевско опредељење, усташка тамница у Сарајеву, ђурђевдански воз до Јасеновца, спасоносно слање у северне радне логоре преко београдског Сајмишта, бег из Норвешке у Шведску, сусрет са мадам Колонтај, ратне студије у Упсали, повратак у ослобођену земљу и у затворе Озне, наставак студија у Београду и почеци универзитетске каријере и полемичног јавног делања у Сарајеву, професура у Загребу и коначно изгнанство у Београд, у кутак Института за књижевност и уметност те у слободни интелектуални форум кафане „Видин-капија“ те у литургијско сабрање Цркве Св. Марка. Говорио је и писао с миром човека што је „овај грдни свијет испитао“, без роптања, али и без устезања, без самоуздизања и саможаљења, уредно плаћајући цену своје слободе и својих погледа, тај необични припадник још неосвешћеног логорског народа, чије логорско искуство наткриљује све поделе које тај народ и даље прате…“

Вреди се сетити неких од основних Видовићевих теза, насталих као сржни израз „живота човека на Балкану“.

 

ЛИТУРГИЈА И ЛИЧНОСТ

 

Видовићев поглед на свет био је литургијски, и то указује на чињеницу да је, по њему, Свето Писмо за православне књига која се богослужи, и чијом се речју, у Литургији речи, на словесни начин причешћујемо, спремајући се за Свето Причешће Телом и Крвљу Господњом у другом делу Литургије, после узношења Часних Дарова. Тајна човекове личности је, схватамо то из Видовићевог дела, надумна. Јер, православна антропологија је, као и теологија, на неки начин апофатична: саздан по лику надпојамног Бога, и човек никад не може бити до краја испитан ( „Тајна чојку човјек је највиша“, рекао би Његош ). Ипак, искуство Свете Литургије нас уводи у сусрет са слободом у Богочовеку Христу, Који човека ослобођа греха као промашаја битијног циља, ђавола као извора поробљавајућих страсти и смрти као раскидања психофизичке целине која прети човеку од његовог уласка у грехопадни свет. Остварена у Христу, личност човекова постаје својеврсна иконичност његовог постојања. Пресаздавамо се у пуноти сопствене призваности управо тамо где смо слободни да о својим поступцима одлучујемо упркос претњи смрћу.

 

 

РОЂЕЊЕ ЛИТУРГИЈЕ ИЗ ДУХА ТРАГЕДИЈЕ

 

Видовић је полазио од самих основа европског наслеђа, оних античких, и кретао се ка савремености као суверени зналац историје културе, али и као, животом остварени, мудрац.

Оглед „Трагедија и Литургија“ нам указује на античку трагедију као оду у славу жртве која је утемељила заједницу. Оно што је невино, полаже се у темељ заједнице. Видовић доказује да античка трагедија није била позориште у данашњем смислу, него баш ода у славу спасоносне жртве (Дионис, бог вина, раскомадан је и оживео; у његову част, током дионисијских мистерија, жртвован је јарац, трагос, од чега трагедија и настаје). Есхил и Софокле били су свештеници-жртвоприносиоци, па тек онда писци. Град Атина је тако три дана славио Прометеја, који је отео ватру од богова и дао је људима, због чега је кажњен прикивањем за Кавказ, да би га захвални Херакле касније ослободио. Током та три дана атинског славља, извођена је Есхилова трилогија:“Прометеј Ватроноша“, „Оковани Прометеј“, „Ослобођени Прометеј“. Глумац није имао позоришну улогу Прометеја, него се с њим поистовећивао, као што свештеник и епископ у Литургији прасликују Христа. Античка трагедија, са својим стремљењем ка катарзи, била је припрема за хришћанску Литургију, закључио је Жарко Видовић. У том истом огледу, он је разградио фројдистичку конструкцију тзв. „Едиповог комплекса“, по којој сваки мушкарац несвесно жели да убије оца и спава с мајком. Едип грчког мита, указује Видовић, није убио оца и оженио се мајком, него је, у незнању, убио биолошког родитеља и оженио се биолошком родитељком. Прави отац и мајка били су му пастир и пастирица који су га одгајили када га је родитељ, краљ Лај, као новорођенче бацио у шуму да умре. Убијајући Лаја и женећи се Јокастом, Едип није знао шта чини, па је себи ископао очи и напустио престо чим је схватио шта се десило. Његова кћи, Антигона, понеће трагичну кривицу очеву и такође ће бити жртва која утемељује заједницу.

Зато у свом огледу о трагедији и литургији Видовић пише:“Суштина трагичне жртве је у томе да потомак прихвата дугове предака као своје… идентитет личности је заветни, клетвени, као када унук признаје дедин неплаћени дуг као свој, па – ако треба – и читавог живота настоји да тај дуг исплати.“

Благослов је одужити дуг предака: тако се рађа заветна истина једног народа.

 

МЕТАФИЗИКА ИЛИ ЗАВЕТ

 

Отац Јустин Поповић, човек који је Жарка Видовића најдубље укоренио у православном предању, тврдио је да су три највећа пада у историји – пад Адама ( одступио од Бога), пад Јуде ( издао Бога ), и пад римског папе ( прогласио себе за бога ). Како је папизам постао сама срж западног хришћанства, које је, преко схоластичке метафизике, потонуло у нихилизам „смрти Бога“, Видовић је показао у огледу „Папска црква – света држава“, после кога је морао да напусти Загреб, јер кроатокомунисти нису могли да поднесу помен великоинквизиторског духа као темеља западне цивилизације.

Завет, као основно начело европске историје, напуштен је, подсећа нас Жарко Видовић, и историја, као живи живот, претворила се у метафизичко насиље над слободом и љубављу.

Пишући текст „Свети Сава и римско право“, Видовић нам је дао текст из кога сазнајемо зашто су први закони устаничке Србије, које је писао прота Матеја Ненадовић, били утемељени у христијанизованој римској правној традицији, која нам је дошла преко царства Источних Римљана, од Запада погрешно названог Византијом. Да је извор права у Цркви, видимо из народне песме „Урош и Мрњавчевићи“, јер је глас анђела позвао праведног судију Марка Краљевића да се, бежећи од неправде наоружане сечивом, склони у храм.

Видовић се, подробно и пажљиво, бавио и питањима односа нације према империјално – метафизичким творевинама европске историје, али и према демократији, чији је основни предуслов морал као, по Видовићу, завичајна обичајност, својеврсна „херменеутика савести“.

 

ОПАСНОСТИ ЕПСКЕ НАИВНОСТИ

 

Шта је епско, а шта је заветно? Разлика је огромна, и Видовић нам ју је показао и доказао:“У време југословенског просветитељства пре рата, заветна свест била је потпуно потиснута. Они који су наступали заветно, били су исмевани са становишта просветитељског, грађанског, европског. У епском оптимизму најзначајнија је лаковерност, односно менталитет лаковерности, који се у српском народу задржао до данашњег дана. Тај менталитет је опасан по нас саме, јер нема свести о Злу. Албер Ками је рекао да сваки убица мора, да би задржао неки свој мир, да има метафизику којом жртву проглашава кривцем, а себе праведним доносиоцем и извршиоцем пресуде. Убица прво створи представу о томе да је он невин, а да је онај кога треба да убије – крив. Зато, осим покајањем, и нема друге борбе против Зла. Против Зла се не можемо борити оптуживањем, против Зла се боримо признањем своје кривице, свог греха.“

Кренемо ли путем епске бесловесноти, нећемо  далеко доћи. Јер, епско је сујета. Зато смо, да бисмо из епског изашли на чистину заветног, ишсли путем крстоваскрсним. И зато смо, рече Жарко, логорашка нација.

 

МИ СМО ЛОГОРАШИ

 

У огледима о Светом Вукашину Јасеновачком, о опстанку и жртви, као и о западним бомбама баченим на Србе на Васкрс 1944. и 1999, дати су докази за једну од основних Видовићевих теза:„Ми нисмо ни четници ни партизани, тако се делимо ми. За непријатеље смо сви ми исти – сви смо ‘логораши’, логорашка нација! Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице.“

Као што смо рекли: трагедија је ода у славу жртве која је утемељила нацију. Један од хоровођа нашег трагедијског „кола око Цркве“, који је жртви Срба утемељеној у жртви Христовој испевао најумније оде, био је свакако и Жарко Видовић.

Истина о нашем страдалништву мора бити мера и провера како наше историјске, тако и надисторијске стварности којој стремимо.

 

САМОСВОЈНИ ХЕРМЕНЕУТИЧАР

 

Пошто, како је рекао Хелдерлин, човек песнички станује на земљи, а оно што остаје утемељују песници, јасно је зашто је Видовић био самосвојни хеременеутичар: противстављајући метафизички рационализам херменеутичкој „суптилној наивности“, он настоји да покаже да су платонизам (у његовом изворном виду) и источно хришћанство, лишено схоластике, „савезници“ у схватању херменеутике као вештине „распоређивања нагласака“, која нема за циљ да уметничко дело подвргне идеолошкој вивисекцији, него да га отвори за реципијента на начин „празничне логосности“. За то је потребно „праповерење“ душе коју Хермес води ка надсветовној преображености, ослобађајући је „хадске“ дезоријентисаности, то јест метафизичких настојања заснованих на нарцисоидности тоталитарних апстракција.

Бити песник значи сведочити најдубље истине – зато за Видовића Његош није обичан песник, него сведок заветности, доњег камена српског постојања као свечовештва.

 

КАКО ДА СЕ ОБНОВИМО

 

Видовић је српску будућност видео као самоспознају кроз дијалог, покајнички покрет ка Царству Господњем са ближњим испред себе и поред себе. ( Али и у себи, јер је ближњи наше истинско ја ). Жарко Видовић је говорио о неопходности другог да бисмо познали себе: „Ја не могу, физички, ни дан данас да замислим како изгледа моје лице, не верујем да то можете и ви, не верујем да ико има представу о свом лицу — једино кад се погледа у огледало, а то огледало, нарочито у душевној самоспознаји, могуће је једино у — Диалогу. Ја морам имати саговорника пред собом да бих из његовог лица сагледао свој портрет душевни. Тај Диалог мора да буде смирен, (да постоји) спремност на признање својих слабости, греха и, (са друге стране), пријатељство саговорника да то не дочека са страшном осудом. Јер ми само један другом у Диалогу можемо сагледати душевно лице. Дух Свети делује на моћ осећања. А моћ осећања је моћ да ја у човеку видим Истину коју разумом не могу да видим.”

Узрок и услов самопознања је Црква као Сабор у Логосу Христу. То јест, по Видовићу:“Спас је, пре свега, у историјској свести, која код Срба значи обнову заветног осећања припадности саборној нацији – заветној заједници. То можемо тек кроз смиреност која значи ослобођење од страсти – егоцентричних осећања. Егоцентрична осећања човека одвајају и од заветне заједнице – нације, Цркве и од Бога. Наш патријарх је дивно рекао да морамо ЈАКЕ РАЗЛОГЕ ИЗНОСИТИ БЛАГИМ РЕЧИМА! Нас спасава само ИСТИНА, а никако некакав политички програм. Нема тог политичког програма који може бити остварен ако, пре свега, не утврдимо истину. Да би се утврдила истина, потребан је морал. Не може човек ни да тежи сазнању истине, нити да се усуди да је проповеда и каже – без моралног напора. За истину није довољна интелектуална способност – већ морални напор. А морал је – морално осећање, осећање дужности које произилази из осећања припадности духовној заједници. Човек који нема то осећање – нема ни снаге за морал.“

А морал је, понављамо, завичајна обичајност.

 

ВИДОВИЋЕВ ВИД

 

Тумач књижевности, Павле Ботић, у Видовићу сазире нашег кључног историософа.

Народ је, појао је Видовић, „коло око Цркве“, а његова историјска свест је празнична заједница. Појединци одлазе, прибрајају се праоцу Аврааму, али заједница траје у Христу. Време се, кроз личности предака, сабира у саће вечности. По Ботићу на Видовићевом трагу, заветни народ је народ који је уобличен око истинске вере, историјске свести, заједничког – ратничког и мученичког – искуства, и „лучезарне“ поезије.

У огледу „Сазнање правом вером у делу Жарка Видовића“, Ботић указује да је српски мислилац водио оштру и бескомпромисну борбу против окултизма у философији, демонизма радикално секуларне уметности, бесмисла пуког телесног сазнања, идолопоклонства квазихуманистичке културе, науке и технике. Устајући против метафизике као интелектуалног оправдања свепрождирућег егоцентризма, Видовић је указивао на квазинаучне праксе универзитетске психологије и социологије, али и академске теологије и секуларних медија чији је циљ, по Ботићу, да разоваплоте човека и сведу га на „тело, појам или број“.

Психологија, психоанализа и социологија нису и не могу бити науке о човеку, него само о понашању човековом, сматрао је Видовић. Наука о човеку могућа је само Богочовеком. Основа секуларних друштвених наука је, пре свега, папистичка квазидуховност која човека поистовећује са „бићем заједнице“, тобож објективно светим, при чему је појединац само „моменат“ те заједнице, „генеричко биће“, припадник рода схваћеног као језичка заједница.

 

ЗАПАДНИ ЧОВЕК И РАШЧОВЕЧЕЊЕ

 

Ботић уочава да је Видовић упозоравао како староадамско – фаустовско критизерство непрестано измождава западног човека и његову науку, која једино отвара нова питања, као ране, али их не исцељује. У вртложењу отпалости од благодати Божје, јавља се магијски доживљај стварности као покушаја стапања са светом у коме човек губи себе, духовно се онесвешћује, и мисли да је то „свејединство“ некакво блаженство ( јесте, али „опијумско“, безблагодатно, имперсонално, лишено истинске радости као сусрета са Оцем). После таквог „блаженства“, опет почиње „критика свега постојећег“. Зато Ботић истиче:“Бестрашћу Видовићеве богоосећајности, неприхватљив је адамовско – фаустовски тзв. критички дух, који неуморно кривотвори и оспорава“.

Запад, да би побегао од сенке смрти и апсурда, себе погружава у непрестано бесмислено делање. Мефистофелес је сушта акција, одзив на Фаустов призив заснован на погрешном схватању благовести о Логосу, Смислу човека и света. Немачки волшебник је, наиме, читајући Јеванђеље по Јовану, свео Логоса, Који, са Оцем и Духом, ствара, спасава и пресаздава човека и космос, на пуко „дело“, на „брже, јаче, боље“. Знање је моћ, а моћнији је у праву: то је Запад. Интелигенција без љубави је, уосталом, баш онако како је тврдио Свети Јустин Ћелијски, „готов ђаво“.

 

О ПРОМАШАЈУ ЗАПАДА И СЛОВЕСНОЈ СНАЗИ СРБА

 

Која је основна промашеност Запада? По Видовићу, то је губитак изворности хришћанске вере, која се не може свести на земаљску организацију, ма како ефикасну.  Запад се коначно подигао против Христа зато што је, после отпадања од  Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, поистоветио хришћанску веру са покорношћу папи, па, кад се у папу разочарао, и Христа је презрео.    Зато је кнез Мишкин Достојевског говорио да је римокатолицизам гори од атеизма јер проповеда унакажен лик Бога Љубави.                     Изгубивши епиклетички карактер, римокатолицизам је себе осудио на отпадију, јер без силаска Светога Духа обредна заједница не може постати Црква. Зрелост рационалности, која је настала секуларизовањем папистичке схоластике, није истинска зрелост православног хришћанина, који има зрелост детета, онакву каква је и Христова.

Морамо постати деца – не умом, него злобом, како нам је то објаснила реч Светог апостола Павла. Ботић истиче да је управо због тога Видовић кренуо путем сведочења наново стечене чедности ума и срца:“Опкољен хуманистима ( универзитетским паганима) у пустињи метафизичког Вавилона вапијући глас праве вере Жарка Видовића прповеда подвиг девствености ( девствености, духовне зрелости!)“

По Видовићу, само чедан ум може сагледати смисао историје. Како каже Ботић:“Историја има смисла ако се есхатолошки испуњује и окончава вечношћу у Царству Небеском“.

Зато је земно за мало и кратко, а небеско увек и довека. Са свим својим слабостима и лутањима, Срби, Видовићев народ, и даље чувају ову заветну истину. Зато нас нихилистички Запад мрзи. Зато смо и јаки у Смислу Који нам се открио као Христос, Спаситељ човека и света, Бог наш и Бог видовитог Жарка.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ