ВИДАЊЕ ВИДОВИТОМ ИСТИНОМ: НАД КЊИГОМ ДР ВЛАJИСАВА М. ПАПИЋА „ИСТИНИТА ПРИЧА О МОМ ОЦУ И ДЕДИ“
УМЕСТО УВОДА
ЉУБОМИР СИМОВИЋ: ЗАПЕВКА НА ГРОБУ КАПЕТАНА ШУЉАГИЋА
Већ смо земној препуштени сили,
њеном суду, њеном руганију;
већ смо Јудин целов окусили!
А тек ћемо у Гетсиманију!
Већ су страже у недоба глуво,
у капама где се ваши коте,
коцком наше разделиле руво!
А још нисмо стигли до Голготе!
Војници су у мраку заспали,
угасивши лучеве и свеће:
осуђене, већ су нас распели!
А тек расте дрво за распеће!
Већ нас голе кундацима гоне,
већ у главу уперена цев је!
А тек ће нас у сточне вагоне,
тек ће, преко Драве, за Кочéвје!
Већ крваву варицу варимо,
већ прискаче крвник, да нас коље,
већ гинемо, и већ крваримо!
А тек ћемо на Лијевче поље!
ПАПИЋИ ИЗ ПРАЊАНА УОЧИ РАТА
Ово је прича о породици Папић из Прањана, која се, као и толике друге српске породице, нашла у крвавом вихору Другог светског рата. Записао ју је др Влајисав Папић, унук Љубивојев и син Миодрагов.
Љубивоје Папић, који је остао сироче као мали, био је поштени сиромах и убојни радник ( тако се некад говорило за вредне и радене људе ), и имао је синове Миодрага, Душана, Ранислава и ћерку Радовинку. Уочи рата, трудио се да сазда и пресазда, заметне и обнови, и да децу изведе на прави пут. Градио је нову кућу. Кућерак у коме је живео имао је две собице – мора се проширити, деци крила расту.
Негде из даљине, из несрећног и усковитланог света, чула се потмула тутњава:“Много се намучио као дечак и гледа да му се деца сада не муче као он, али године су тешке а он је сиромашан човек. Само да рата не буде. Чуo је Швабо поново гомила војску. Сећа се шта је Швабо урадио у Првом светском рату. Колико се људи из Папића није вратило кући из рата. Колико је удовица и сирочади остало. Ваљда неће поново.“
Али хоће, они увек хоће. Нарочито да побију Србе, који су им увек на путу када креће „поход на Исток“.
Ни у самој земљи није сигурно. Велике су идеолошке поделе. Појавили се се неки комунисти, који следе цареубице из Русије, бољшевике.
МОБИЛИЗАЦИЈА
Хтео би Љубивоје да живи мирно, али – кад су Срби живели мирно? Спрема се мобилизација. Траже његове старије синове. Он, са својих четрдесетак година, хоће да замени децу у краљевој војсци. Није служио редовну војску, али хоће на обуку. Његова супруга га спрема за пут ( проја, мало сира, комад сланине, ракија – посуда затворена кукурузном кочањком ). Скромно, али часно, кад год Србин иде на војну.
Први пут је, у возу мобилисане војске, на путу ка Петроварадину, сагледао панонску равницу, где је земља, како каже, „плодна и лакорадна“. Да му је мало те земље, да се дигне и полети ка сунчевој светлости.
Изнад њега је у касарни спавао Божо Кантар, Србин Крајишник из села Пеуље, општина Босанско Грахово:“Божо је био препланули сељак, четрдесетгодишњак, имао је жену и два сина./…/Љубивоје мали, ситан, кошчат сељак из Шумадије, а Божо висок, стасит, наочит, преплануо сељак из Крајине са крупним шакама, великим стопалима и танким увијеним брчићима.“ Божо је бринуо о њему кад је Љубивоје оболео од тифуса. На рукама га је носио.
Немачка војска Љубивоја је затекла у болници и бацила на гомилу лешева. Преживео је, и на једвите јаде се довукао до села, препун тешких мисли:“Шта ли је са његовим пуком, Божом Кантаром? Да ли су дошли до Прањана, где ли су му Миодраг и Душан? Ранислав је млад, а Рада девојка. Чуо је он да је Швабо у оном рату убијао и нејач по Мачви. Кад би имао крила да сад прелети брда и долине и слети на Галовиће.“
Вратио се, и, после опоравка, живот се наставио.
Његов син Миодраг, добар и поштен момак, био је слуга код чувеног газде са Каблара, Гвоздена Чвркића. Као и многи србијански младићи, знао је шта значи тежак живот – није наш сељак случајно звао тежак. У службу Гвоздену Чвркићу отишао је с очевим сатом, нешто новца и храном коју му је мајка спремила. Служио је две године, часно и поштено, и изгледало је као да ће стећи услове да постане свој, домаћин какав се пожелети може. Не беше суђено.
Рат је преорао наде и снове људске.
МИОДРАГ И ДУШАН
Немачка окупација. Срби не пристају. Буне се. Али, и деле се у буни. Као и увек кад је тешко – није нам довољан непријатељ – туђин. Закрвимо се узајамно.
Долази комшија Превислав да тражи Миодрага и Душана у краљеву војску:“Окупљамо распуштене официре и војнике и вршимо мобилизацију оних који хоће с нама у борбу. Окупићемо се на Равној Гори то нам је ту близу. Помоћи ће нам краљ Перо који је морао да оде у Енглеску. Помоћи ће нам отуд заједно са Енглезима у оружју и новцу.“
А онда стиже и позив од партизана Костатина:“Чули смо да твој комшија Превислав Раилић мобилише момке у четнике. Они су за нас издајници јер подржавају краља, али за сада имамо исти циљ да се одупремо Немцу. Збор омладинаца је тринаестог овог месеца у Леушићима код Жижовића грма тамо где је вашар.“
Неко, опет, мора да иде у рат. Отац, раслабљен тифусом, неће моћи. Хтео би, али му мушка деца не дају.
Момчина Миодраг, прекаљен у служби Чвркића, бира у име свих:“Ти се, оче, ниси опоравио од болести и још си ровит. Ја и Душан смо ту да осветламо образ наше куће. Ти, оче, остани да помажеш мајци а ја мислим да би нас двојица требали да идемо. Ја бих са Превиславом у четнике. Он је незгодан, оштар и груб, старији сам и лакше ћу то издржати, нек` Душан иде у партизане. Ту има више омладине, па чак и девојака, и то школованих, можда му се и посрећи да неку школовану упозна и ожени се. Да не правимо раздор када нас има двојица, а исто се боре и једни и други против Швабе.“
Тако је изгледало – обе војске имају исти циљ. А испало је страшно и страшније од страшног.
У ДВЕ ВОЈСКЕ
Миодраг се нашао у Таковском четничком одреду, код Звонка Вучковића, спреман да погине за веру, краља и отаџбину:“Да му је да он понесе заставу, да га виде отац и мајка, да га виде комшије да га види она Дуца ћерка Драгољуба Ђуровића, солунца. Још да има официрску униформу па да кврцне чизмом о чизму.“
Душан се, у Такову, уместо под крстом часним, нашао под звездом петокраком, али се ипак надао да неће сви бити тако лоше. И они су, ваљда, неки Срби. Његова сестра Радовинка машта о партизанима:“Чула је од Петка Ивановића да у партизанима има другарица. Шта би комшије и село рекли кад би она отишла у партизане? Отац и мајка би рекли да то није за девојке. Можда се Душан загледао у неку другарицу, па заборавио да се јави кући. Не би смела ни за које паре да их пита да оде у четнике или партизане. Више би волела у партизане – ту има девојака. Богами и Петко Ивановић је наочит момак. Отишао у партизане. Лепо свира кларинет у сеоском оркестру Ћизери.“
Устанак је почео. Миодраг, са Дражом и штабом равногорских устаника, као пушкомитраљезац, долази свом дому. Љубивоје би да полети:“А тек кад га је угледао у строју са оним пушкомитраљезом. Дошло му да изађе пред строј и комшије и викне: „Ово је мој син“. Али морао се понашати озбиљно, мушки, безосећајно. Није смео показати да је слабић пред комшијама, женом, ћерком, пред синовљевим саборцима, врховним комадантом Дражом. Што је овај Дража неки народни човек. Види се да је школован официр у кога сви верују.“
Тако је било. Дража јесте био народни човек. А завршило се тријумфом мрака са пет крака.
МАЈЧИНА СМРТ
Велика је реч мајка – сеоска сторучица мајка наша, како каже Бранко В. Радичевић.
Али, Миодрагова и Душанова мајка се разболела. Љубивоје се нада да је у питању само прехлада:“Иде да се купа у шталу. Ударила је промаја. Вуче кроз онај шубер. Увек се до сада зими и лети купала у штали. Склањала се од укућана, било је срамота од деце. Нису имали неку просторију у кући где би се окупала и где би се и они окупали.“ Ипак, стање се погоршава:“Све чешће је почела да кашље, некад са појавом крви у испљувку. С времена на време са високом температуром. Знојила се ноћу, изгубила апетит. Све више и више је мршавила и осећала слабост тела. Била је болесна. Мора ових дана да је води код лекара у Чачак.“
Миодраг свраћа кући, и стрепи:“Мајка Анга му изгледа нешто чудно. Као да је нагло остарила, поседела. Руке јој отежале, поглед отупео. Чини му се да је омршала. Осетио је када ју је загрлио и подигао данас да је неприродно лака. Слабо је и причљива. Гледао ју је вечерас када су вечерали да ништа не једе. Да ли је нешто болесна ? Можда се сикира за њима. Много ради сада кад нису он и Душан кући. Хтео је да је пита да ли је добро да није нешто болесна“.
Болест побеђује. Болесница одлази смерно и светло, као толике наше мајке и супруге кроз векове. Мужу поручује:“Осећам, Љубивоје, да нећу дуго. Скоро ћу да умрем. Била сам ти добра жена. Родила сам ти четворо деце и одгајили смо их заједно, хвала Богу. Сада су момци и девојка. Нећу дочекати да се пожене и Рада уда. Сахрани ме поред твоје бабе Воисаве. Била је добра жена, много сам од ње научила. Мајку ти нисам упознала. Овој кући је потребна женска рука. Заклињем те, немој остати удовац, ожени се. Ваљда ћу за живота видети Миодрага и Душана. Ужелела сам их се. Одвојила сам тамо и одело у шифоњеру у ком ћеш ме сахранити. Узми ону срџаду и њом покри сандук. Нека ме трубачи Ћизери испрате у гроб. То је моја последња жеља. Љубивоје, сутра је Туциндан. Пости се, стави на шпорет пасуљ да се укува. На сутрашњи дан се пре двадесет и једну годину родио Миодраг. Као да је јуче било – кад би дошли Душан и Миодраг да их видим последњи пут. Умрећу, нећу их видети. Зовни Раду да дође, желела бих и њу да видим“, тихо напрежући се изговори Анга.“
Синови долазе на Бадњи дан, да последњи пут виде мајку, којој је Бог испунио жељу да их сретне. Јер, срећа је сусретна – она је светло сретање са милима:“Раширеним очима утонулим у очне дупље гледала је своју децу. Није могла да их се нагледа. Поче убрзано да дише. Обли је неки мртвачки зној. Низ бледе образе спустише јој се две сузе. Полако су клизале ка бради. Закашља се и крв јој крену на уста. Радовинка јој белом марамицом обриса уста. Дубоко удахну ваздух и испусти душу.“
На тужни други Божић је сахранише.“Поред ковчега са једне стране били су Миодраг и Душан а са друге Ранислав и Радовинка. Миодраг и Душан обојица у униформама са капама на глави. Униформе готово исте само су се капе разликовале и ознаке на њима. На Миодраговој капи кокарда а на Душановој звезда петокрака. Љубивоје сахрани своју жену, а Миодраг, Душан, Ранислав и Радовинка мајку.“
Отац се, по аманету своје покојнице, други пут оженио Дринком, која се труди да буде добра супруга и маћеха. А рат траје, и носи са собом крв и тмину братоубилаштва.
ГРАЂАНСКИ РАТ
Оно чега су се сви највише плашили настало је – грађански, братоубилачки рат: „Почели су се убијати, клати. Тешко је било разликовати једне од других. Иста вера, исти језик, иста одела, исте команде, неким иста мајка./…/ Међусобни сукоби су их изнурили и ослабили да су заборавили ко их је окупирао и ко их је завадио. То су искористили Немци и кренули су у завршну офанзиву./…/ Нема победника у братоубилачком рату. Сви су изгубили. Победник је онај ко их је завадио.“
Миодраг Папић, поштени младић из Прањана, размишља о узроцима братоубиственог поводња:“Рече Драгољуб Папић да су комунисти изазвали грађански рат у Русији. Не верују у Бога и ништа им није свето. Не смета им да удари брат на брата. Предводи их неки Тито. Шта им то значи? Ко је он? Неки кажу убачени комуниста од стране Руса. Други кажу да је негде из Хрватске из Загорја. Нико не зна ко је чак и његови најближи сарадници. Зову га друг Тито. Какви другови? Ваљда смо браћа и сестре.“
Британци, после свега, вођени логиком Империје, престају да помажу четнике, и окрећу се партизанима:“Последњи пут у баченим пакетима није било помоћи у оружју ни новцу. У њима је била храна. Чоколада и бомбоне за жвакање. Неки су борци почели гунђати да смо издати, остављени од Главног штаба и Драже Михаиловића, краља, савезника. Да нама дају чоколаду и бомбоне за жвакање, а партизанима муницију и оружје.“
Стрепња се увлачи у душе и умове Срба, који виде шта их чека у будућности Стаљинових и Титових следбеника.
СПАСАВАЊЕ АМЕРИЧКИХ ПИЛОТА
А онда је, 1944, почело спасавање савезничких пилота. Аеродром – Галовића поље у Прањанима. Дража је наредио:“Формације савезничких авиона, дејствујући на објекте непријатељске територије, прелећу нашу земљу. Из оштећених авиона посаде се скакањем спасаваjу. Предузмите потребне мере да их од непријатеља сачувате. Спасени авијатичари из свих крајева биће вама упућени. Припремите њихову заштиту, снабдевање и евакуацију“.
Миодраг се, под командом Звонка Вучковића, залаже на изградњи аеродрома и одано служи ратном циљу српске слободе, чинећи за спасавање пилота све што се може. Командује градњом Првослав Раилић, чудан, али способан човек. Упознајући савезничке пилоте, о којима наш народ брине као о својима, Миодраг стиче лепа, човечна познанства. Чак су му, кад су полетали, нудили да крене с њима и спасе се. Али, куда би он из својих Прањана?
ОСТАВЉЕНИ
И глас, тешки глас стиже – нема наде за краљеве следбенике, бранитеље домаћинског поретка. Слуша Миодраг црну слутњу, засновану на стварности доба које стиже као мрак који ће прогутати један страдални народ:“Е мој момче, дошли су црни дани за нас Србе. Остављени смо на цедилу. Узалуд смо се трудили да докажемо да смо сви Срби, да нам је краљ заједнички, интереси заједнички, да смо браћа, да смо заједно јачи. Али није помогло, они су се с нама разбратили и браћу издали. Највише су се на нас окомили, ни Немци ни усташе нису нас побили колико су нас они поубијали. Видео сам у Босни свашта. Многе породице су завили у црно само због комунизма. Убили су и Бога у себи. Ми недељом и празником идемо у цркву они пред црквом у порти воде козарачко коло. Коње у цркву угоне и за олтар везују. Ми се молимо Богу они певају неком безбожнику Титу. Нема ту помирења, мој Миодраже.“
Дражи је, такође, све јасно:“Од свих савезничких војски у свету, ми смо једина која се бори не само на једном, чак ни на два, већ, на три фронта. Први је против силног, свирепог и до зуба наоружаног окупатора, други је против усташа, а трећи, најжалоснији и сада већ најтежи, онај који су слуге Црвене интернационале отвориле против националне Југославије. Док ми подносимо троструке ударце, савезници нас напуштају, а последњима још и помажу.“
У Прањанима, на народном сабору, тужан је ђенерал Михаиловић. Због своје војске и због народа. Српски свет уплашен, збуњен, не зна шта га чека:“Партизани су много ојачали. Улазе из Босне преко Дрине у Србију. Руси прелазе Дунав и. колико сам чуо, ушли су у Кладово. Савезници окренули леђа Врховној команди. Понестало муниције и хране. Све више бораца дезертира, Миодраже, не пише нам се добро. Побиће нас све или Руси или партизани.“
А онда иде битка на Јеловој Гори, коју је опевао песник Љубомир Симовић:“ На врх Дрмановине сиђи, узми дурбин,/ па низ Јелову гору до Јасиковца,/ од Јасиковца према Спасовњачи,/ од Спасовњаче до на Ђаков камен,/ на Околишта, па према Кондеру,/ од Кондера преко Шупље липе,/ на Бобију, на Савин камен и Кик,/ са Крушевља на Таталију,/ од Ланишта до Велике равни,/ с Велике равни до у Губин дô,/ с виса на вис, дурбином заокружи://зелене се, у недоглед,/огромне шумске масе: букове шуме прве,/ друге и треће класе./ Скини капут,/засучи рукаве,/ узми ашов,/будак ил мотику,/и, засуканих рукава,/ гологлав и бос,/ под којом хоћеш/ од ових букава/ копај, ископаћеш:/ иструнулу чизму,/ зарђалу цев,/ шуноглу, пређицу,/ табакеру, или људску кост.// Широм ових шума и ливада,/ по јаругама и по јендецима,/ Нико не зна колико хиљада/ и хиљада погинулих има.//Ал зна се да нема/ Ни једног од ових које трава крије/ ко од руке кума, оца, сина,/или брата, погинуо није.“
Покољ тај братомрзачки оставио је трагове до данас.
ИСКУСТВО СРЕМСКОГ ФРОНТА
После крваве битке на Јеловој Гори, Миодраг бежи да се сакрије, да избегне страдање четника које партизани немилосрдно гоне. Крије се код ујака, који му каже да партизани нуде амнестију четницима који им се придруже. Миодраг пристаје да буде партизан, ако ће то спасити породицу. Пријавио се у борбу:“До јуче је носио четничко одело, кокарду, пушкомитраљез, певао четничке песме, слушао политичке говоре против комуниста, комунизма, Интернационале, Карл Маркса, Фидриха Енгелса, Лењина, Стаљина, Тита. Одједном преко ноћи постао је партизан.“
Одмах га шаљу на кланицу Сремског фронта. Тамо гледа погибију младих Србијанаца, углавном лишених војне обуке, и често ненаоружаних. А партизанска команда је србоубилачка. У писму за надређене, које је понео са собом на фронт, пише да Миодрага, ако преживи борбе, треба убити. Амнестија је, наравно, била лажна. Зато решава да напусти фронт, где ће сигурно страдати, или од немачког или од партизанског метка.
Бежећи са фронта, и хранећи се чак и са гробова новоупокојених, долази до својих у Прањане. Копају бункер да би се сакрио, док лудило не прође:“Он у четницима није никог убио. Из партизана је морао побећи, сигурно би погинуо или био убијен са леђа. Шта је ту скривио и коме? Није он крив што је прочитао у писму да треба да га убију. Криће се још, па шта му Бог да.“
Хоће ли икад бити правде за краљеву војску?
СТРАДАЊЕ СРПСКОГ СЕЛА
Партизани, углавном Крајишници, стално претресају Прањане као четничко село. Опасности су све веће, а народ невиђено пати:“По селу су се прочуле њихове методе и сви су стрепели када им пред кућу дођу. Проширио се круг цинкароша, стрељани су јатаци, забрањивано ноћно кретање у одређеним рејонима, ускраћивано следовање хране сумњивим засеоцима или селима, као и појединцима за које се сумњало да су у вези са одбеглим четничким борцима. Вршена је мобилизација сеоског становништва, постављане су сеоске страже. Вршено је отимање хране, конфискација имовине. Деоба жита знала се условљавати хватањем зликоваца. Убациване су прерушене групе партизана у одметничке редове, постављане се заседе на терену. Вршен је притисак на породице одбеглих четничких бораца или јатаке. Многе четничке борце који су били ухваћени покушали су да придобију уз обећање живота. Често су тела ликвидираних четничких бораца јавно излагали утерујући страх нароу. Већ се по селима пронела вест да сви они одбегли четнички борци и дезертери из партизанских редова који се не буду предали проћи ће овако. Они који се буду предали и предали оружје биће амнестирани или ће им се часно судити.“
А шта ако лажу?
Јер лажу. Стално лажу. Лажу и кад лажу.
ОПЕТ СЕ ПРЕДАО
Његов Душан тугује, али, иако је партизан, не може да помогне Миодрагу – убили би га ако стане на страну свог брата. Онај Божо Кантар, кога је Љубивоје Папић упознао пред Други светски рат, сад је вођа партизана у прањанском крају ( синови Предраг и Ненад су са њим ) и поручује Душану да се Миодраг мора предати:“Душане, ти си добар борац. Претурио си са нама многе борбе, муке и патње. Сада си овде код куће. Знамо да ти је отац поштен и честит човек. Да сестра Радовинка треба да се уда за Петка Ивановића, нашег друга. Ранислав има шеснаест година и да добро учи. Али знамо да је Миодраг жив, да је побегао са Сремског фронта и да се крије ту негде у Папићима. Ти добро знаш шта ће бити са њим ако га ухватимо, а и са твојима који га чувају. Он није окрвавио руке у четницима, али је дезертирао из партизана. Душане, иди кући и нађи га и реци му да се преда мени овде у Прањане – гарантујем му часно суђење пред Војним судом Већа Чачанског подручја. Добили смо директиву од Врховне команде да се таквим као он суди часно и поштено. Па шта му суд досуди. Боље тако него да убијемо и њега и твоје“.
На Ђурђевдан 1945, уместо да оде код родбине на славу, Миодраг креће да се преда:“Спреман је да издржи све да би спасио сопствену главу и главе својих укућана. Двадесет и четири године су му, у пуној снази је, издржаће све.“
Дошао је до цркве у Прањанима:“Уђе у цркву, узе свеће и оде у гробље да запали свећу на мајчином гробу и гробовима осталих помрлих. Ко зна када ће поново моћи да дође на мајчин гроб? Ако се нешто њему деси и убију га, има ту места поред мајке. Најжалије му што ништа од потомства није оставио иза себе.“
Толики наши момци, жртве комуниста, не оставише потомство. И не остаде им гробниог трага, јер су их комунисти бацали у јаме као псе. Својим противницима нису признавали ни право на гроб.
ИЗ ПАКЛА У ПАКАО
Најтежи тренутак – брат Душан га, са осталима, спроводи у партизански затвор у Теочин. Тако му је наредио Кантар. Душан мора да слуша. Прете му да ће га убити ако Миодраг побегне. Сужањ на путу ка својој судбини посматра трагедију домаћинских кућа у Прањанима:“Проћи ће поред куће Милете Продановића који се, исто као он, предао и убише га партизани негде у подруму неке куће у Босни. Тако је чуо. Била је то богата и радна фамилија, али их партизани растурише због Милете./…/Да ли ће он икад имати породицу? Синове, па да им исприча све ово шта је доживео а они пренесу својим потомцима? Неће веровати.“
У Теочину везаника крваво туку, стављају му пушчану цев у уста, терају га да нешто призна. Пет пута га изводе на фиктивно стрељање да би га сломили. У Чачку опет бију, у Краљеву опет бију:“Одлазили су људи и више се нису враћали у ћелију.“ Причају да све знају о њему. Никог није убио, али им је крив – био је четник, побегао је са Сремског фронта, на коме је, по мишљењу лажних ослободилаца, морао остати да би га, упркос амнестији, убили. Сапатници из тамнице га саветују да, упркос батинама, увек мора исто да говори, иначе неће остати жив. Чим примете да мењаш исказ, стрељају.
Онда га изводе на обећано суђење – крив је, али га неће погубити:“Узимајући олакшавајуће околности у обзир, да му је брат у партизанима и да није чинио никакве злочине, као помагач, симпатизер и учесник четничког покрета осуђује се на две године и осам месеци затвора.“
Револуционарна правда!
У ЗАБЕЛИ, КУЋИ НЕОБИЧНОЈ
Правац Забела, једна од мучионица српског народа под комунизмом:“Надао се да ће у затвору у Забели бити нешто бољи услови него у истражном затвору, али се преварио. Чекали су га глад, собни смрад, спарина, тешки физички послови, малтретирање од чувара и физичко и психичко. Отворено су давали до знања да би било најбоље да сами себи одузму живот. Скоро сваког дана било је оних који су себи одузимали живот. Нису могли да издрже. Живот затвореника текао је по посебним правилима. Ни истрага није била завршена тиме што је осуђен. Цинкароша и увлакача било је много. Људи су се продавали за цигарету. Они који су оцинкарени ишли су на додатно испитивање које је подразумевало све оно што су прошли у истражном затвору. Миодрага је највише мучила глад. Докле су руке могле да дохвате испод жице ту травке није било. Пакет који му је слат од куће није ни један добио. Једва је вукао ноге када су ишли у поље да раде. По сунцу и жези радили су најтеже послове. Следовање воде на дан је било колико грло да се покваси. Људи су били изнемоћали, бледи, испијени, мршави. Често су падали од изнемоглости да би их стражари кундацима присиљавали да устану уз најцрње псовке и понижења. Падали су у несвест. Једни друге би вукли да не остану у таквом стању на врућини или зими. Често су их молили да их оставе да умру. И они који су их носили нису боље изгледали. Нарочито су прогањани и понижавани свештеници. Често су приређиване трке свештеника који су на леђима носили неког затвореника. Било је популарно међу стражарима јахање попова. Када су почели негде у марту 1946. године у Забелу долазити сељаци због одузимања вишка пољопривредних производа, одузимања земље, број мртвих се удвостручио. Нарочито оних који су дошли из Војводине. Ненавикнути на патњу и глад умирали су од болести и глади масовно. Затворска мртвачница је била пуна лешева који су одвожени на гробље. У Забели, грађеној за 1.700 затвореника, јуна 1946. године било је 6.428 људи. Ћелије седмог павиљона, у којима је пре рата боравио по један осуђеник, сада су на 10 квадратних метара примале 10 до 14 особа.“
За то време, Дражу су ухватили и суде му, а у његовом завичају поп је, сазнаје Миодраг, председник партизанског суда. А једног мајског дана заточеници су нарочито злостављани, јер је на Титов тобожњи рођендан неко окачио папир на коме је писало:“Друже Тито, љубичице бела, поздравља те из Лондона краљ Пера, поздравља те лепа Мариола да се селиш из њиховог Белог двора.“
Мудри земљак га саветује да не очајава и да не мисли на самоубиство:“Не помишљај на то, брате Миодраже. Проћи ће и ово само треба издржати. Ниси ти ко ове лале из Војводине. Све су то били поштени домаћини, радни људи, имали лепе куће, имања и своје породице. Сада су доведени до бескућника и просјачког штапа. Они нису навикли на немаштину и глад и зато оволико страдају и умиру. Нису навикли да немају ништа и зато су психички потонули и дижу руку на себе. Ти си више био гладан него сит, бос него обувен, радио си све послове, очеличио си се. Знам да си био и у служби, па ваљда си навикао да слушаш. Можда ти често нешто није било по вољи, али си ћутао и радио. Јесте да је овде хиљаду пута горе, али мора се издржати.“
Песник Рајнер Марија Рилке је рекао управо то:“Ко говори о победи? Издржати – све је“.
Пут је трновити Срба, који, како рече Писмо, трпљењем спасавају душе своје.
НА ИВИЦИ САМОУБИСТВА
Када је пилот Чарлс Дејвис из Вашингтона послао писмо његовом рођаку Радоју да захвали за помоћ при спасавању 1944, и поменуо Миодрага, тамничари су га опет злостављали и претили да ће га убити. Знао је да не може бити крив зато што га је неко поменуо у писму:“Али и за ситницу су изводили људе из куће и они се нису враћали. Знао је да је довољно било да те комшија мрзи и да покаже прстом на тебе иследницима ОЗНЕ, био би ухапшен или убијен.“
Зато је решио да себе лиши живота, а не да га они мрцваре:“Нема више смисла да се бори за живот. Нема ни жену ни децу, мајка му је умрла, слабо ће га ко и ожалити. Ко зна шта Душан који је био у партизанима мисли о њему. И сестра Радовинка се удала за Петка Ивановића, комунисту. Жао му је оца, много га је ценио и поштовао. Жао му је и оног сата који му је отац дао при поласку у службу и који је чувао са собом све до дана када је био ухапшен и када су га одузели. Постави полицу испод цеви и попе се на њу. Извуче учкур из пиџаме, пребаци га преко цеви и направи омчу. Полако навуче омчу преко главе, затегну је око врата. Прекрсти се и гурну ногама полицу испод себе. Уместо празнине испод ногу осети нечије тело испод себе које опкорачи и оно га подиже. Радојко Брковић из Теочина скинуо је са вешала 7. јула 1946. године Миодрага Папића из Прањана.“
Бог га је, преко племенитог Радојка, погледао. Казна му је, после свега, ипак скраћена и он је пуштен на слободу 17. јула 1946, када је Дража, његов командант, стрељан.
И он се враћа кући, да настави да носи свој крст, крст Србина који се нашао на удару историје:“Ранислав је стајао пред кравама и премештао кола до нових крстина за утовар.
-Оче, неки човек одоздо од моста на реци Чемерници иде ка нама! Ма оно је Миодраг! Познајем га по ходу!“
Књига се завршава речима које треба памтити:
Заветна порука: Не заборави!
Робијаш из Забеле:
Миодраг Љ. Папић
Прањани
Срез Таковски
Материјал сачува и проследи његов син
Др Влајисав Папић
ВЛАЈИСЛВ ПАПИЋ КАО ПИСАЦ
Влајисав Папић пише свеже и занимљиво, и уме да оживи слику наше сеоске прошлости.
Ево описа куће његовог деде, куће толиких наших дедова и прадедова:“У њу се улазило одмах преко прага у прву просторију где је био црни метални шпорет који је направио ковач Пуриша Јанковић, сточић са пар расклиматаних столица, две дрвене клупе и кревет где су спавали отац и мајка. Под је био земљани. Поред шпорета је био сандук за дрва, сандук за хлеб, метални жарач за ватру, метална кукача, и метални ватраљ за круњење кукуруза. Често је вечери, нарочито у зиму, отац помоћу ватраља крунио кукуруз у плетене корпе од врбовог прућа остављајући кочањке за ватру. Друга собица у којој су спавали Душан и Ранислав била је таман толика како је могао стати дрвени кревет и шифоњер где је Анга држала њихова одела. У соби је био патос. Кревет је прављен ручно од храстовог дрвета. Био је тежак када су га померали када је мајка чистила за славу и кречила овај собичак. У њему је била тежинова сламарица пуна сламе и кукурузне комишине, прекривена тежиновим чаршафом на који је са једне стране био пришивен исхеклани чипкани вез. Сламарица је стављена на даске које су биле уклопљене у жљебове у кревету. Кревет прекривен једним шареним тканим ћилимом и губером од вуне. Јастук тежинови пуњен перјем. Шифоњер од храстовог дрвета, тежак и масиван и превелик за овакву собицу са тројим вратима и шкрипавим шаркама. Када су се врата отварала неподношљиво су шарке шкрипале. Офарбан браон бојом. Увек на горњем делу шифоњера, као на полици биле су дуње и понекад понека тегла са слатким од шљива. Како су те дуње када се ужуте мирисале. Чувале су се готово до пролећа. На тој соби увек су били отворени мали прозори да светлост и свеж ваздух уђу. Увек је мајка Анга у сложена ћебад и окачено одело стављала орахов лист због мољаца.“
А ево и богате куће Гвоздена Чвркића испод Каблара:“Налазила се на падини која се пружала са врха брда Каблара ка Митровића кућама у великом воћњаку од шљива. Поред куће велика штала за стоку, свињци, обори, кокошињци, три салаша за кукуруз, мишана за сушење шљива, млекари, вајати, помоћне зграде за послугу и слуге, качаре, фуруна за печење хлеба, шупе за кола, чезу и остали алат.“
Миодраг Папић је растао, као и толики српски момци, у тешким, али часним, околностима:“Очврснуо је и није му ништа сада тешко радити. Само да је сит да кад ради и дође кући да има да једе колико му је потребно. Често је устајао иза стола полусит само да остави хране за браћу и сестру. Мајка Анга често је спремала качамак са сиром или попару. Друго се није имало. Али успела је, хвала Богу, да одгаји четворо деце. Сви су здрави, одрасли и лепи. Личе на њену браћу – они су високи, лепи и радни људи.“
Влајисав Папић уме да опише и мајчински бол приликом одласка синова у рат. Док Љубивоје, који није служио војску, него је, пре но што се разболео од тифуса, први пут прошао обуку уочи самог рата, мисли о томе како је брзо прошло време од доба када су Миодраг и Душан били деца до њихове стасалости за пушку, мајка носи патњу која не стаје у речи, и куне четника Превислава и комунисту Костатина који јој кидају чеда из утробе:“Анга ништа не рече. Није ништа ни јела. Парче сира које је ставила у тањир стајало је нетакнуто. Раширеним очима, жељно је гледала своју децу. Зар сам их за то гајила? Зар сам их за то дојила својим млеком? Устајала ноћу када се накашљу. Тражила репушину да је мажем машћу и ставим на груди када имају температуру. Гајила и свијала око себе. Нисам их гајила за рат. Проклети рат. Како је овим мушкарцима лако отићи у рат. Стало им је до образа и части. Проклет да си, Превиславе Раилићу, проклет да си, улицкани Костатине Лукићу. Што ми децу одводите од куће? Устаде ко сенка, хтеде да јаукне од муке, али неће. Неће да набаксузира синовима ако пођу у петак.“
Папић описује и чудаке који су у рату учествовали на свој начин. Такав је четнички повереник Првослав Раилић, који има утицај у Прањанима, који је својевремено службовао у Црној Гори:“Понашао се чудно по повратку. Лети је носио зимско одело и чизме, а зими је ишао у летњем оделу и бос. Спавао је у салашу. На Божићној служби стајао би полу го и бос у цркви а народ би га са чуђењем посматрао. Необријан са дугом брадом и дугом косом до пола леђа. Изгледао је застрашујуће. По селу се пронела вест да је починио неке злочине у Црној Гори, да су га због тога отпустили из војске и да сада таквим животом окајава грехе. Иначе био је прек човек и људи су га се плашили. Знао је да примени и метод „десет батина четничких по задњици“.“ Раилић Миодрагу указује на све грозе грађанског рата, у коме четници могу убити Душана јер је пошао са партизанима:“Шта он мисли да кад дође да га неће убити? Шта би Љубивоју да га пошаље међу оне безбожнике? Да није тебе, вашу би кућу сматрали партизанском и све би вас поклали. Онај Радован Толић Цановац и Десимир Мирковић су се спремали да вас посете. Кољу људе као да су пилад. Горе него усташе Србе по Босни што сам видео. Ако неким случајем преживи и дође кући реци му да се склони, заклаће га к`о зеца. Није то Љубивоје заслужио и зато ти ово и говорим.“
Ту је и опис америчких пилота, с којима су се Прањанци здружили као са својима:“Звао се Чарлс Дејвис и био је из Вашингтона. У слободно време ког готово да није ни било волели су да се окупљају код Радоја Папића и да уз кувану ракију разговарају с пилотом. Нити је он знао српски а ни они енглески. Али разумели су се. Њега и још деветорицу Миодраг је распоредио средином јуна у куће у Прањанима. Добро је упамтио њихова имена. Поред Чарлс Дејвиса ту су били Џозеф Бачлер (Њујорк), Роберт Кол (Њујорк), Џорџ Салопа (Кливленд), те наредници Фредерик (Милвоки), Џо Огрејди, Џорџ Кох, Џорџ Хард (Тексас), Дејвид Лабисонијер (Милвоки) и Бернард Ларвин (Тексас).“
Успева Влајисав Папић да наслика наше трагедије, али да нам покаже и могућу катарзу у човечности оних који су, попут Миодраговог земљака, људе скидали са вешала.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Велики српски хришћански ум, Жарко Видовић, говорио је:“Ми нисмо ни четници ни партизани, тако се делимо ми. За непријатеље смо сви ми исти – сви смо „логораши“, логорашка нација! Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице.“
Али, пре но што то учинимо, треба да испричамо што више прича о свом страдању, и не само историографско – уџбеничким методом, него, као што је учинио Влајисав Папић, породично, лично, да из сваке наше клети на светлост Истине изнесемо страдања и патње кроз које смо прошли, и да се надамо да ће нам Бог дати снаге да прогледамо и исцелимо се. Без вишњег Вида неће имати коначног видања, па је свака оваква прича дело видарско и видовданско. Јер Видовданом видимо да је земаљско кратковеко, а небеско увек и довека.
Искрено се треба надати да ће ова књига имати благотворно дејство на своје читаоце. Јер само ће нас лековита Истина ослободити.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
