У ноћи на Дан мртвих 1. новембра, непознате особе су упале у јеврејски део Централног гробља у Бечу, демолирале погребну халу и запалиле сакралне објекте. Статистички је то у Аустрији 165. напад на Јевреје и њихове институције бројећи од 7. октобра. Антисемитизам је у наглом порасту дуж читаве Европске Уније. Политичари у Немачкој и Аустрији, вероватно они који су бежали са часова историје, изјављују да су шокирани. Аустријски председник Александар ван дер Белен поручује да „овде нема места за тако нешто”. Док покушавају да жонглирају два рата, онај у Украјини и други на Блиском истоку, земље ЕУ не примећују да им је трећи – онај из сећања на домаће и виђено – ушао у кућу.

Од давних дана, као серија без краја која тече на свим каналима и код угашених телевизора, прати ме јавна дилема, да ли је свака критика израелске државе истовремено и антисемитски акт. Интересантно питање.

Ако се критикује Француска, што је метонимија за националну владу у Паризу, нико се неће побунити да су то антифранкофонски сентименти. Са Немачком и Аустријом је слично, чак и онда кад је многима јасно да се у критикама „Берлина” и „Беча” мисли на шири контекст из појединих историјских епизода. Управо у тим моментима, кад је евидентно да оптужбе циљају на неке опасне ванвременске црте у полит-менталитету германских нација, ниједна од њих се неће огласити. Неће рефлексно бранити државне власти зато што неће полазити од тога да је аутоматски прозвана читава нација – жива и мртва.

У случају Израела, то је друга ствар. Како ће се политички човек, у апстрактном смислу европски zoon politikon, одредити према Израелу, има везе са знањем, интересовањима, личним фокусом, спремности за сагледавање велике слике, породичним везама и, врло битно, старосној доби појединца. Наравно и са религијом посматрача, стварном или културно-идентитетском, али то, у аутентично европском смислу, није пресудно. Барем није било до недавно.

Европске нације су одавно, још крајем 19. века, престале да делују из антијудаизма и прешле на антисемитизам. Прво је било религиозно одређено и ношено, ово друго расно, културно и друштвено.

Слободнијим речником, европске хришћанске нације више не мрзе Јевреје, зато што су им убили Исуса Христа, већ, кад и ако их мрзе – зато што и даље тврдоглаво инсистирају на томе да су другачији.

Смрт Јеврејима? Зар опет? 

Лично, а нажалост ће развој безбедносне ситуације у Европи све више зависити од личних избора, било је време кад сам веровала да Израел нема право на посебан третман. Историја је историја, холокауст је холокауст, али је Израел држава као и свака друга и тако га треба мерити на функционалном плану. Уз то је ишао принцип да критика државних потеза Тел Авива, однедавно Јерусалима – ко признаје тај трансфер главног града – нема везе са ставом критичара према Јеврејима. По систему лоша влада, народ ко народ.

Кад су немачки и аустријски медији до 7. октобра критиковали Бибија Нетанјахуа као политичку катаклизму и блискоисточног Орбана, да ли су се домаћи Јевреји осећали прозваним? Декларативно не – емотивно многи да.

Друга аналогија: Да ли се сваки Србин у Аустрији и Немачкој осећа прозван кад овдашњи медији регуларно у извештаје из Београда додају синтагму „ауторитарно саштрикани Александар Вучић”? Неки можда, они који би ионако гласали за њега да живе у Србији, или они који не знају да штрикају. Остали не, још би и додали.

Да ли сваког Немца пресече кад критичари актуелне власти, као филозоф Рихард Давид Прехт, изјаве да Аналена Бербок води дипломатију најјаче европске земље са интелектуално-искуственог нивоа гимназијалке? Читала сам неке увређене коментаре у медијима који тврде да је то најбоља шефица дипломатије коју су Немци имали од римског доба, али међу њима су биле и хумореске.

Зашто је код Израела другачије? Прво, да ли је у случају Израела другачије? Да ли је морално оправдано да буде другачије?

Са зрелошћу су одговори на та питања почели да укидају принципијелна уверења моје младости. Да, код Израела је другачије. Да, код Израела је морално оправдано заузети обрнути став зато што свака озбиљнија критика службеног Тел Авива/Јерусалима директно има утицај на безбедност Јевреја у Европи. Да, код Израела Европљани, укључујући ту и Русе, одједном остају политички голи – или ће га подржати у тешком часу, или не. Са рационалним политичким вредностима то нема много везе, већ са моралном одговорности која се храни из атавистичког културног језгра.

Може се свакако рећи да је то посебна перфидност израелских државних власти јер су успеле да створе механизам спојених судова са јеврејским заједницама у Европи. Али, управо се о томе ради, нису ли тај механизам спојених судова створили и кроз дугу историју одржавали други – пре него што је Израел основан 1948?

Дилема је релативно једноставна – имају ли Јевреји право да оснују државу на територији коју су силом напустили 70-те и 130-те године, или не? Дилема је практичне природе, јер је територија у питању у међувремену, и то у хиљадугодишњем међувремену, била легитимна домовина арапских народа и заједница.

Нико не да домовину. Рат у Украјини се води зато што ни Украјинци ни Руси не дају домовину. Конфликт на Косову се – огољен и ослобођен политичких параграфа – своди на питање ко држи историјски примат домовине на том простору, Срби или Албанци.

У Европи се то своди на питање како ће се определити јавности у појединим државама. Поготово они европски грађани који се, у личном осећају, виде као просвећено неутрални, универзално хуманистички, који су надрасли осећај нације, културе, вере, традиције, историје и домовине. Коме ће признати право на домовину у коју иначе сами не верују као егзистенцијалну категорију – Јеврејима или Палестинцима?

Да или не?

Ако се погледа тренутна слика ратова у Европи и на Блиском Истоку, неколико закључака се само намеће. Најпре, није искључено да се код та два географска појма ради о таутологији. Они поново постају једно, постају Европа, као некад у прелазу између касне антике и раног средњег века, или у кошмарној варијанти развијеног средњег века.

Друго, свака ситуација је за себе различита, али се све у корену срећу у истом старом и прастаром питању – чије је право прече, чија је снага већа, чија је легитимациона моћ уверљивија? Ново је једино да су у традирана средства за производњу и одржавање домовина однедавно – негде од распада Југославије – ушетали медији. Не у вулго смислу „државно контролисаних медија”, већ с новим квалитетом једне институције која је свесна да поседује моћ да мења историју.

За пример: немачка и аустријска влада су одмах, хитно, после 7. октобра безусловно стале на страну Израела. Али немачки и аустријски медији нису! Одатле већ данима стиже притисак на власт, уз истовремено сондирање јавности: Да ли је Израел држава као и свака друга, или не? Ако јесте, заслужује третман као и свака друга; ако убија цивиле – треба је опоменути, ако не реагује – зауставити.

У пракси, кад израелске снаге у борби са терористичком организацијом Хамас побију и палестинске цивиле, свакако ненамерно, али и без велике жеље да се посвећују детаљима, како третирати Израел? Хамас важи за терористичку организацију, не само у Израелу – већ и у ЕУ. Да ли дати подршку Израелу да уништи терористе, или напротив започети процес постепене легализације Хамаса? Дилема је стварна. То је управо оно што се догодило Србији у односу на Косово. До пред крај 1990-их је косовско-албанска УЧК важила за терористичку организацију на Западу – а онда је одједном призната за државотворну снагу.

Или слична ситуација у Украјини, где се милионској руској мањини од 2013. ускратило право не да буде државотворни фактор, јер то питање се у почетку није ни постављало на тај начин – већ уопште на статус аутономног и аутохтоног фактора. За украјинске власти они данас важе за терористе, ако не увек у правном смислу, онда као симпатизери терористичке државе Русије. Нису потребни наводници, јер се овај пасус пише из визуре службене Украјине, а њен председник Зеленски је Русију више пута назвао терористичком државом, између осталог и на Генералној скупштини УН.

Тако да, већ се види потпуна контингентност на пољу легитимације и легализације увек нових наоружаних група у потрази за домовином. Оне су разумеле снагу јавног притиска. На страну политичке и правне теорије, довољан је цитат из једног Џејмс Бонд филма (Die Another Day): „За неког терориста, за другог борац за слободу”.

И зато, да ли је Хамас терористичка организација, то је нешто што пршти од произвољности. За мене јесте, за представника Палестинских аутономних власти у Бечу, Салах Абдел-Шахија, није. За ЕУ јесте, али у таквом изузетном кружоку опортуниста одлуке се брзо мењају – шифра УЧК. Поготово кад се појави хуманитарно право, кад се оно спроводи у медијској офанзиви и кроз серију уличних протеста, и кад се то све акумулира у механизам за дерогирање међународног права.

Слично се догодило са Србијом и њеним легитимним интересима на Косову и Метохији. Наравно да су ту постојали и други разлози. За разлику од Израела, западне политике никад нису имале дилему треба ли Србију третирати као било коју другу државу, или се расплакати над њеном судбином. Имале су свој план за Балкан, али то није било пресудно. Да су српске власти 1990-их уопште имале свест за темпо којим се мењао карактер медија, а оне после до 2007. осећај хитности, данас би тај део Европе изгледао другачије. Уз ограду, да медији у тзв. либерално-демократском свету онда нису били тако моћни као данас. Онда су само тренирали данашњу малициозност.

И зато, да или не? Да ли је Израел обична држава или нужна морална корекција једне историјске странпутице? Ако је ово друго – Израел има свако право да сломи отпор Хамаса у Гази. Ако је оно прво – онда Хамасу треба дати статус бораца за слободу.

Или-или, да или не. Ту за Европљане, као и за Америку, лежи проблем са јеврејском државом – да не могу спровести ниједно балансирано политичко решење које истовремено не би било радикално морално сврставање на једну или другу страну. Нема средине.

Статистике срама

За Европљане из ЕУ је та дилема обогаћена још једном фасетом. Рецимо да владе најважнијих земаља успеју да остану безрезервно на страни Израела и дају му плацет да „очисти” Појас Газе. Околне арапске државе, уз малу помоћ са иранске и руске стране, побринуће се да стотине хиљада нових палестинских избеглица нађе пут у Европу.

Ако се неки српски читалац обрадује, каже „време је да и Запад научи своју лекцију”, то је погрешан сентимент. Добар део очајних и бесних арапских избеглица ће пролазити преко Србије, неки неће моћи даље. Нови миграциони талас неће правити разлику кога уништава и коме се свети. Србија судбински седи у истом броду са ЕУ – свиђало се то некима или не.

Ако се дакле оствари такав сценарио, да САД и најрелевантније ЕУ владе негирају пропалестинско расположење у делу властитих јавности, те дају миг Израелу да среди ствари без обзира на жртве – то ће имати катастрофални утицај по безбедност и егзистенцију европских Јевреја. Тих који су још остали.

Године 1900. је у Европи живело 80% свих Јевреја, данас девет одсто. Холокауст је био само драстични врхунац једног процеса који је задржао извесну динамику и пре и после, како је Данијел Голдхаген детаљно разлагао у својој књизи из 1996. Hitler’s Willing Executioners.

Године 1970. је у Европи живело 3,2 милиона Јевреја, данас 1,3 милиона, практично на нивоу 12. века. У Немачкој је од 560.000 предратних Јевреја остала отприлике једна петина, тенденција у паду. У Француској живи 460.000 Јевреја, највише у ЕУ, али је то једва 0,72 одсто укупног становништва. Од 2016, у реакцији на вирулентни антисемитизам који је годину раније донео мигрантски талас из муслиманских земаља, из Француске се у Израел годишње исељава између две и по и четири хиљаде Јевреја.

Аустрија је 1930-их година уочи Аншлуса имала 200.000 Јевреја, данас осам хиљада. Заједно су немачки и аустријски нацисти побили четврт милиона властитих грађана, само зато што су били Јевреји. У совјетској Русији је некад живело преко два милиона Јевреја, данас између 135-160 хиљада, у зависности које статистике читате. Тенденција је и ту у паду. У свим европским статистикама је број јеврејских грађана у паду, и тај је процес осипања и исељавања добио на динамици тек деценијама после Другог светског рата.

Док број европских Јевреја пада – број муслимана расте. У ЕУ данас живи око 16 милиона муслимана, од тога највише у Француској (4,5 милиона) и Немачкој (четири милиона), са великом заједницом у Аустрији (0,7 милиона). Тренд је свуда у порасту.

Питање је, да ли је у реду, овако без прелаза и ограда, довести у везу усељавање муслимана и исељавање Јевреја, и онда још закључити како ће тај тренд тек добити на драматичности после 7. октобра? Ако се прате изјаве политичара и државника у Аустрији и Немачкој, ако се читају коментари у великим медијима, одговор је „да” – сви овде знају да су те две ствари у негативној корелацији.

Поремећени баланс

Муслимански мигранти долазе у Европу носећи вирулентни антисемитизам, стечен из директног искуства и праксе. Овде наилазе на мале и све мање јеврејске заједнице које с правом мисле: 1) да су Аустрија и Немачка њихове домовине; 2) да већинско становништво има моралну и правну обавезу да се брине о њиховој безбедности. Меркелин миграциони талас од 2015. је у шубу пореметио тај, ионако крхки баланс снага, у корист муслиманске стране.

Колебање западних влада да преломе хоће ли Израел третирати као државу или као морално-дужнички однос, претвориће овдашње јеврејске заједнице у слободну ловину.

То су честа размишљања у коментарима медија немачког говорног подручја. У смислу, ако подржимо Израел 100% – отплатили смо дуг, али онда ће нам стићи нови муслимански мигранти који још више мрзе Јевреје него претходни. Уз то нам пропада труд у Украјини и дисциплиновање Србије по питању Косова и Босне. Али, ако не подржимо Израел 100% – онда ћемо бити одговорни за његово уништење. Јер и то се чује у политичким емисијама (на пример, немачки дипломата Андреас Рајнике за ЗДФ, у полит-шоуу Маркуса Ланца, 19. октобра), да би Палестинци, уз помоћ арапских и других муслиманских држава, овог пута реално могли да ту државу избришу с мапе, да је, како гласи један од поклича палестинских интифада, „истресу у море”. Арапске нације нису више оно што су биле 1940-их, 1950-их и 1960-их година прошлог века.

Како би се ублажила не само радикалност тог избора, већ у првој линији пресекла се идеја о негативној муслиманско-јеврејској корелацији, овде се често чује да је локална десница та која напада јеврејске институције, те да су за добар део од нових 165 антисемитских испада у Аустрији одговорни десничари.

То је слаб аргуменат који се храни из политичке коректности. Данашња десница, осим оне најрадикалније ван уставног поретка, бројчано ирелевантне – није антисемитска, већ антимуслиманска. Не храни се из антисемитизма и није фокусирана на Јевреје. Она је опседнута питањима културе и цивилизације, стога је њен превасходни непријатељ ислам.

За разлику од тога, прави таласи антисемитизма управо се дижу из домаће политичке левице, као што ових дана показују идеолошки обрачуни младих социјалиста око Андреаса Баблера, шефа аустријских социјалдемократа. Аргуменат с те стране је „Израел је држава која спроводи акте државног тероризма, зауставите Израел!”

Резиме, из визуре западне политике: Половична решења не помажу јер су нова, само загребу површину проблема и разјаре погођене стране; евидентно. Радикална такође не превише, али ствар барем враћају на њену реалну, моралну и библијску димензију, па то на дуги рок има смисла; можда. Ако се остане негде у средини, рат Израела са Хамасом коштаће нас рата са Русијом, сигурно.

ЕУ се ових дана одлучује који рат ће задржати себи као поклон за Божић, а који ће морати да врати наручиоцу.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: РТС ОКО

Насловна фотографија: IMAGO/Jürgen Held