„Рат се могао избећи”, рекао је недавно бивши генерални секретар ОЕБС-а, швајцарски дипломатa Томас Гремингер (Ди Пресе, 13. октобра), мислећи на договор из Минска из фебруара 2015. Рекао је, али што се одјека тиче – у глувој соби је рекао. Нико у јавном простору ЕУ земаља не воли да се подсећа како је пут у рат водио преко низа неискоришћених шанси за мирну регулацију конфликта између Русије с једне и Украјине, САД и НАТО с друге стране.

И више од тога, у политици и медијима је тек сада кренула права лавина изјава да би Путин свакако напао Украјину, чак и да је Кијев испоштовао Мински уговор до последњег слова. Онда је добро да Кијев није испоштовао ни прво слово тог документа, јер би само испао наиван! Ко год као Гренингер каже да се могло другачије, онда или сада, само уноси смутњу међу добре људе. „Све и да јесмо, Путин би свакако…”, одјекује из ЕУ. Опасни кондиционали диктирају будућност и ударају нови печат прошлости.

„Свет се полако ослобађа зависности од руског гаса”, тријумфално је изговорио водитељ ЗИБ-а, ОРФ-овог главног дневника, прошлог четвртка увече (27. октобра). „Свет” је истовремено постао завистан од гаса из Уједињених Арапских Емирата, „који исто нису демократија”, како је том приликом са жаљењем констатовала аустријска министарка за енергију и климу Леоноре Гевеслер, „али шта да се ради, и њих ћемо се ослободити чим се укаже прилика”.

ЕУ као „свет” који се ослободио руских окова? Истина, та реч има нешто од Бергсоновог élan vitalа, пуна је животне енергије, ми-смо-свет, али како је водитељ употребио са намером надмене дистинкције, њена функција је да се из „света”, то јест из живота, неко изгура напоље, неко коме ту није место – Русија.

„Свет” се полако ослобађа од Русије, тако да постаје зависан од горих од Русије. Шта да се ради, такав развој нема алтернативе.

Печат прошлости

Прошлост се понавља још једном, овог пута ни трагедија ни фарса, већ печат. Нове вредносне мапе се полажу преко путева које су просекле старије генерације. Ма шта генерације, читаве културе и епохе које су некад шетњом мапирале свет и биле свет, рекао би Мишел де Серто.

Један од таквих путева води из Сполета у италијанској Умбрији. Крене се из центра на исток, низ брежуљак Светог Елије, изађе из средњевековних градских зидина и скрене ка северу, још једном ка истоку, и већ се стоји испред базилике Сан Салваторе. На карти далеко, а све у десет минута пешице, велика предност малих градова.

Сан Салваторе, изворно непознатог патроцинијума, потиче из IV хришћанског века. Онда су га у VIII преузели Лангобарди, једно од германских племена које је до Карла Великог имало своју државу на тлу данашње Италије. Као варвари, Лангобарди нису имали властиту архитектуру, али није им се свиђала ни она коју би затицали. Окружени остацима старијих цивилизација, посегнули су за елементима грчке и римске антике и створили властити стил, популарно Прву Романика.

Власници, свеци и управитељи базилике мењали су се током векова, али је лангобардско наслеђе остало пресудно да је Сан Салваторе данас на Унесковој листи заштићеног културног блага.

Испод базилике се шири Cimitero monumentale, Монументално гробље, које је 1836. дизајнирао италијански архитектa Иренео Алеандри (1795-1885), тада главни градски инжињер. Системско време базилике и гробља разликује се добрих хиљаду година. Не иду заједно никако, осим као позоришна бина за коначне опроштаје. Каква срећа онда да је Иренеo Алеандри знао шта ради и те две целине ујединио управо средствима театарске илузије. Кад се спусти степеницама од главног портала цркве, посетилац се нађе не на гробљу, већ у читавом граду мртвих, одатле „monumentale” у имену.

Гробље срећних људи

Свет уметности је неправедан. Кад се у Србији говори о „повратницима” и „гастарбajтерима” који живе у мини-становима, а на гробљима тамо код куће, махом у провинцији, уређују гробнице на два спрата са прикључком за струју и кулом стражаром, реакција финијих савременика је смех. Гробље у Сполету, иако исто у идеји, третира се напротив као уметност и заједно са базиликом стоји на листи Унесковог културног блага. Разлика је, треба ли рећи, у систему и дизајну, у свесној намери да се створи јединствена архитектонска бина.

Нема сиромашних на Алеандровом гробљу у Сполету. Cardo и decumanus се секу као главне авеније, са мрежом градских улица између њих, уоквирених имитацијама римских и етрурских храмова, ренесансних и барокних цркви, византијских цркви на грчком крсту, урбаних и сеоских вила по Албертију и Паладију. Чак је ту и једна пирамидална Нојева барка, као сишла са фреске Паола Учела.

Објекти су препознатљиви и солидни, праве зграде само смањене на димензије три са три, четири са четири, на важнијим раскршћима и пространије, са окућницом и каменим порталом. Имају и звоно, иако немојте очекивати чудо. Свако ко је унутра, мртав је на доброј адреси; сви одреда срећни, почевши од прве гробнице до главног улаза, куће породице Срећковића/Felici.

Улазе чувају лавови, анђели и орлови, негде Медичијев грб с наранџама. Понегде гори светло и иза вратница од кованог гвожђа се назре ентеријер, и он имитација живота, само са грубо пресеченом перспективом. Јасно, тамо где су власници, нема перспективе. Сунце је тек излазило и за једним столом је као за доручком седела скулптура. Барем мислим да је била скулптура.

Ту се уписало једно време, оно из VIII века. Ту је и друго, оно из раног XIX века. На два системска времена, лангобардско и класицистичко, дошло је треће, и на њима се као печат утиснуло – украјинско време XXI века. Две мале украјинске заставе, насликане на зиду од малтера и шљунка око архитектонског комплекса стоје као демонстрација новог власничког односа, у методи коју један колега зове „менталним мапирањем”.

Знак заставе је на ивицама зида, визуелно делује као спајалица која обухвата сноп аката. Чији су акт, чин, улица и насеље? Украјински. Сви унутра су обухваћени и интегрисани, захефтани украјинским спајалицама, запечаћени украјинским сигнумом.

Ирeнеo Алеандро је, истина, имао идеју позоришне бине, али сигурно није мислио на тај тип театра кад је пројектовао Cimitero monumentale.

Ментално мапирање

На српском „печат” je две ствари истовремено – предмет којим се оставља отисак на документима, као и сам отисак. Изјава власништва се јасно чује у односу два печата који јесу и нису исто, као отац и син истог личног имена, Владимир Старији и Владимир Млађи. Печат-предмет поседује свој печат-отисак, он га ствара и хијерархијски му је надређен преко имена које му даје. Некад му и тепа, хеј мој Печате од Печата, ко те данас ломи и удара!

Већина језика лингвистички одваја оно што удара од удареног. Звучи као увреда кад се овако напише, у суштини је само део сфрагистике, науке о печатима, у којој српски језик, из чистог весеља, није раздвојио појмове и за сада оставио Владу Старијег и Млађег у лингвистичкој симбиози.

Немачки језик разликује ударача и ударено. Мало архаично, али изворно коректно, печафт (petschaft) или типар (typar) би био предмет који замахује да удари, док је оно ударено абдрук (abdruck), што би одговарало српском отиску. „Seal” (печафт, Владимир Старији) и „imprint/impression” (отисак, Владимир-Вава Млађи), рекло би се на енглеском.

Није узалуд један од напроблематичнијих појмова из романа Сутон Стефани Мајер, после успешне филмске Twilight франшизе, управо тај о „отиску”. Imprint/Imprinting се зове кад се неко „отисне” на другога, кад га мапира и обележи својим телом као у врелом воску, тако да ни печафт ни отисак више немају неки други идентитет, осим заједнички. То је процес који тренутно тече у Европи, украјински imprinting. Један стари континент се мапира изнова, једнозначно и једноставно, удара се преко старијих слојева смисла.

Страх од смрти је ударио НАТО. НАТО је ударио Русију. Руси су ударили Украјину. Украјина је ударила нас у Европи. Некако смо сви запечаћени и утиснути у нову мапу као воштани отисци само једне европске нације. И горе, једног вођства једне нације. Довољно је да неки украјински дипломата у интервјуу употреби конструкцију „украјински народ нема разумевања кад ви други народи кажете то и то”, и сви се одмах дисциплиновано построје да добију печат.

Damnatio memoriae

На делу је нови mapping. Печати се нови власнички лист идеалног историјског наслеђа.

Зашто би се другачије новинар аустријског дневника Ди Пресе (29. октобра) снебивао кад му украјински филмски редитељ Сергеј Лозница каже да је „против бојкота руске културе”? Лозница је иначе сав у реду, политички новокоректан, зна какав је карактер руске власти, осуђује инвазију на Украјину, подржава санкције против Русије, али, о, али, не мисли да руску културу и руске уметнике треба бојкотовати, избацити из „света”.

„Али зашто?”, пита новинар.

„Зато што једна трећина Украјинаца говори руски, значи има руски идентитет”, каже Лозница.

„Али, али”, опет ће новинар: „Зашто мислите да руски језик подразумева блискост са руском културом?”

„Има ли неки други критеријум?”, одговара Лозница.

Новинар завршава разговор неуверен да он као Аустријанац има било шта са немачком културом, само зато што је рођен у немачком језику.

Кондиционали дрскости

А све то печаћење, ударање и утискивање у читавој Европи се одвија зато што није било алтернативе.

„Није се могло другачије.” „Све и да смо направили што се тражило, опет би било исто.” „Алтернативе су биле лажне.” „Да смо пристали на понуду, било би још горе.” Реченице као ове готово увек су знак политичког банкрота неке власти, сигнал да се бежи од одговорности. А кад се такве изјаве као степски пожар рашире кроз медије, кад завладају дискурсом и спале дисонантне, јасно је да притисак на електорат неће попустити све док он не интернализује изговор који му се шарафи директно у фронтални режањ сиве масе.

Ударио нас је печафт без алтернативе. Није се могло другачије и баста; санкције немају алтернативу. Путин је глобална опасност; данас Украјина, сутра читав свет. Ово прво понављају ЕУ политичари као у трансу, ово друго кијевске власти и прекоокеански хранитељи конфликта. Сумња да је било алтернатива, да их можда има још, прогања се или игнорише у европским дискурсима, све док и последњи неверни Тома(с) не поверује како овај рат није могло спречити ништа, јер га је Путин хтео по сваку цену.

Колико знам, постојао је само један пример у новијој политичкој историји кад заиста није било алтернативе. Хитлер је хтео рат, и кад други нису били спремни да му пруже изговор, прибегао је намештаљки. Да га је неко убио тамо око 1928, било би добро, јер су све друге алтернативе биле горе, што се и показало.

Али ако се и занемаре закони, најкасније ту на сцену ступају морални обзири. Зашто баш 1928? Зашто га неко није убио 1894, кад је имао пет година? Зашто не његову мајку кад је затруднила? То би било још лакше, јер не би требало убијати беспомоћно дете пет година касније. Ни убијање трудница међутим није популарно. Како би било да је неко на време наговорио Клару на побачај? Ако није хтела, отео је, анестезирао и ољуштио семе зла из ње. Јасно зашто. Све до аншлуса Аустрије и Судета нико од европских лидера није могао да буде сигуран да рат са нацистичком Немачком нема алтернативу. Евидентно, попуштање је хранило Хитлеров апетит.

У великом поретку ствари, рекло би се, било би лепо да су не-још савезници јурнули на нацистичку Немачку одмах 1933. Притом би погазили би неколико стотина закона и повеља, али би спречили каснију кланицу. Приватно, жао ми је да нису. Гледати међутим тако на случај Трећег рајха је не само наивни, већ пре свега криминални чин, јер се питање превентивног рата извлачи из правног контекста и илегитимно гура у морални. А ко мисли да је морално бољи од свих других, тај верује да му је све дозвољено.

Под заштитним крилима НАТО и Англосаксонаца, европске политике и медији користе данас тај једини модел историјски апсолутног, недестилисаног зла, као универзални пример који се понавља увек и сад. На тај начин се имобилизују националне јавности и припремају на моралну дилему у којој ће им се рат са Русијом учинити паметнијим и храбријим од преговора са човеком „који ионако хоће рат”.

Злоупотреба историје

Било је зла и синхроно и диjахроно, али је карактер Трећег рајха остао усамљен у европској историји, изузетак од правила да алтернатива увек постоји.

Али осим као мисаони модел, он је неупотребљив. Као упутство за интернационалну акцију, он је чиста злоупотреба и криминални чин. Један застрашујући појединачни пример из историје се користи као универзални печат за све прилике. Само јуче (28. октобра) украјински председник Зеленски рекао је да „Русија има исте циљеве као и нацисти”, што овдашњи медији преносе сасвим некритички, без коментара, саморазумљиво, Руси нацисти.

Кад се из службене Москве праве паралеле о неонацистичком карактеру неких украјинских војних формација, или дипломата као Кулеба, медији немачког говорног подручја ће се увек оградити, згранути као на дрскост или насмејати као на пропаганду. Зеленском се нико не смеје, чак и кад се обрати скупу латиноамеричких држава прошлог лета изјавом „да су они следећи на реду”, то јест да ће их Руси напасти чим заврше са Украјином.

Изговор „нема алтернативе” је тобоган којим се Европљани спуштају у рат. „Нема алтернативе” с лакоћом постаје „није било алтернативе”, а тад је касно за свако утврђивање чињеничног стања, јер у тој фази нико није крив осим непријатеља, који би ионако направио то што је направио.

Печат за ћутњу

Ако није довољно јасно, овде се не говори о Трећем рајху као реалном феномену, већ о томе како су га ЕУ вође „импринтовале” на данашњу ситуацију. И на ону која јој је непосредно претходила, јер се Европа тако печати још од деведесетих.

Упозоравајући пример Трећег рајха је најпре употребљен за наравоученије да лоше режиме треба на време удавити у чаши воде, што је било оправдање за бомбардовање Србије 1999. („никад више Аушвиц”). У наставку су Англосаксонци мало прилагодили печафт Трећег рајха, утишали моралну димензију, извукли политички алармизам у први план, тако да без остатка покрије Путинову Русију.

„Нема алтернативе” је генерички процес, не идеолошки, или вредносни. Њему сви прибегавају, само је питање у којим димензијама и ризицима. Могао би се извести читав низ историјских примера, и то глобално, где су политичке елите прикривале своје лоше одлуке констатацијом да „није било алтернативе”. Овде само један близу куће и срца, о томе како се у делу такозваних „патриотиских” медија у Србији пропрати годишњица З-4 плана из јануара 1995.

Аргументација је увек иста, да је потпуно свеједно што је српска страна одбила З-4, јер би Хрвати „ионако напали Крајину”. „Ионако” је кључна реч, она генерише драматургију у којој нико није крив, осим наравно Хрвата. Са српске стране нико није одговоран, не може да буде, јер би З-4 „ионако” био лоше решење, за разлику од овог сада које је, истина, много горе, али бар знамо да за њега нисмо морали да се напрежемо! Довољно је било препустити се усуду.

То са потискивањем одговорности за одбијање З-4, то би била дрскост, локални тип. Али позвати се на Хитлеров рат да би се оправдао НАТО-в рат против Русије, то је испирање мозга, глобални тип. Осута печатима, Европа крвари као из рана.

Извор РТС Око

Насловна фотографија: Reuters/Nacho Doce