ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ: Крај западне идеологије универзализма
09.08.2021. - 11:42
Насловна фотографија: Frederic J. Brown/Pool via Reuters
Појава на глобалној политичкој сцени кинеских „вучјих ратника“ (названих по кинеском акционом филму из 2017) илустрација је краја западне идеологије универзализма какву смо до сада знали
Западна политичка мисао претворила се у велико бдење над одром универзализма. Државници, политичари, новинари, академски представници, војни стратези и аналитичари – сви они данас изгледају као велика ожалошћена породица. У својој тузи остају неосвештени, јер не само да им фали представа да присуствују сахрани једне идеје, већ одбијају да прихвате њену смрт. Оно што је необично је да се читав тај перформативни процес, и поред упорних санкција од 2014, не одвија на позадини западно-руских, већ америчко-кинеских односа.
Теза овог текста је да једино асиметрично схватање универзализма спасава његове политичке тековине. Другачије речено, универзализам може опстати као активни политички принцип једино ако се држи правила да делује само тамо где је добродошао. То би значило да он, да би преживео, мора да постане универзализам парцијалног, а не апсолутног типа. Да мора да се сведе на мању и скромнију верзију оног грандиозног универзализма који је ступио на историјску бину у деветнаестом веку и продужио се кроз добар део двадесетог.
Парцијални универзализам – тај појам звучи као насиље над свим правилима формалне и језичке логике. Није ли то оксиморон, провербијално дрвено гвожђе, као изрази из Шекспирове шатулице неспојивог „прекрасни тиранин“, „анђеоски непријатељ“, „гавран голубијег перја“ или „гаврановучје јање“. Да – али само ако се посматра као апстрактна категорија. Не – ако се „универзализам“ лоцира у времену и простору као конкретни политички систем развијен из идеја Француске револуције и европске философије.
Чак и у својим најбољим данима, универзализам је био политичка идеологија парцијалног. И чисто историјски, ако се тај појам погледа у дијахроном низу, неоспорно је да је Бог мало конкретног универзализма дао. Врло га је штедљиво делио људима, увек и на сваком степену развоја политичке мисли. Не само да је Бог цицијашио с доделом лиценци за универзално, већ се и забављао тиме што је великим и моћним царствима стварао привид универзализма, опсењивао њихове владаре и пуштао их да се сујетни и ташти тетурају ка властитом поразу.
Историјски коридори пуни су епитафа исписаних за сањаре апсолутне моћи и универзалног дејства. Сви се они своде на исто – овде лежи универзални владар универзалног царства, пао кад је прешао границу могућег. Hic transit gloria mundi.
О мувама и меду
Мађарски председник Орбан је не тако давно пожњео јако много критика од партнера када је зауставио ЕУ резолуцију осуде Пекинга због сламања демократских институција у Хонгконгу и политике према Ујгурима у Синкјангу. Али објективно гледано, могуће је да је он једини у Унији показао способност приземљене перцепције. Сигурно, с ове наше, европске стране универзализма, то и много другог што ради Кина је брутално, несхватљиво, чак и нерационално.
Једна англосаксонска пословица каже: „Више мува похваташ с медом“. Свеједно, Пекинг не користи мед, уопште ништа слатко кад се обраћа својим људима, свом простору, или оним територијама које на краћи или дужи рок сматра својима. Орбаново „шта је то нас брига?“ у том контексту треба схватити сасвим практично, као питање: „А шта ми можемо да учинимо да их зауставимо?“
Орбан вероватно није најбољи пример за озбиљност ситуације. Лако могуће да је њега заиста баш брига шта Пекинг ради Хонгконгу, али нека врста емотивне дистанце према тамошњим збивањима је неопходна и код оних који искрено тешко доживљавају сламање једне либералне демократије израсле из идеологије универзализма. Дистанца је неопходна из чисто практичних разлога, јер од такве немоћне вике и унапред безубих претњи Запад постаје смешан.
Да ли би Унија због сламања демократије у Хонгконгу данас, или анексије Тајвана сутра, била спремна да војно нападне Кину? Вероватноћа је близу нуле, чак и са Американцима у игри.
Хонгконг је био „издан“ и предан још јуна 1997, када је Кина после века и по британске колонијалне власти вратила суверенитет над тим ентитетом. Незаборавни су телевизијски извештаји са свечаности примопредаје, са принцом Чарлсом сликаним отпозади, у згужваном тамноплавом ланеном оделу. Лан се лако гужва, од тога не треба правити идеологију. Свеједно, слика британског престолонаследника у згужваном оделу, са туром који виси као на арбанаској народној ношњи, остала је симбол европског пораза.
Поента: за Хонгонкгом је требало плакати онда, 1997. Данас се његова демонтажа само може примити к знању. Највише што је доступно европским, уопште западним дипломатијама, јесте молба Пекингу да покаже милост према неким либералним и демократским традицијама Хонгконга – које Британци својевремено, и то треба рећи, нису уводили либерално и демократски.
За неки ефикаснији притисак на Пекинг Запад би најпре морао да прави компромисе на другој страни, према Москви, али та врста рационалног размишљања није у његовој актуелној природи, па се антируске санкције поступно пооштравају, уместо да се поступно укидају. Каква иронија судбине, каква историјска неписменост, ако се пође од тога да је принцип рационалности доведен до практичних врхунаца управо на Западу.
Исцепкано, па универзализовано
Универзализам је, у оној својој форми као сасвим одређени сет политичких правила, као мали космос добре владавине, рођен у деветнаестом веку. Оно што је Француска револуција отворила у идеји, то се полако и у фазама отварало у пракси – парламентаризам, општи анонимни избори, подела власти, контрола моћи („checks and balances“), слободни медији, слободна јавност, слобода појединца да иде за властитом срећом без гриже савести према ширем колективу. Врло битна тачка разлике, јер се дефиниција среће једног колектива, знали су то први етнографи, као што знају и данашњи политиколози, увек утврђује само ауторитативно и никако другачије.
Нема референдума о условима „колективне среће“, неко горе увек пресече и одлучи чему се надати!
Управо та последња одредница „срећа појединца против среће колектива“, и обрнуто, уноси динамику у актуелне односе „универзалиста“ и „колективиста“. На пример, у односе Запада са Кином због гажења индивидуалних политичких права, или са Русијом због рестриктивне родне политике. Али и на нижим нивоима, рецимо незадовољство универзалистичке Европске комисије традиционалистима у Пољској и Мађарској. Или незадовољство америчких интелектуалних елита Трампом јер је колективно и сиромашно напујдао на индивидуално и успешно.
Потпуни парадокс универзалистичког диспозитива тек се отвара на Балкану, од којег Запад очекује да буде тим универзалнији што више његове нације живе у минималним, вештачки конструисаним државицама, по принципу: више граница + више држава = више универзализма.
Веберове поруке
Као идеологија, универзализам је друго име за либералну демократију над којом Сунце никад не залази. Оно што је духовито у читавој тој ситуацији јесте да универзализам нису убили ни Руси, ни Кинези, ни исламисти, ни актуелни европски десничари, а најмање од свих Орбан. Само што је рођен, универзализам је већ био мртав, барем у идеји и дометима, још 1904. кад се појавила књига Макса Вебера Протестантска етика и дух капитализма.
Књига се отвара парадигматском реченицом, која би требало да се учи напамет на свим политичким факултетима, дипломатским академијама и новинарским курсевима за исправну употребу зареза. Ево је, чувена Веберова реченица, као да је директно дошла из неке секуларне молитве за више политичке памети: „Какав ланац околности је довео дотле, да су се управо на тлу Окцидента, и само ту, појавили културни феномени, који су се – онако како ми то себи радо представљамо – развили у правцу универзалног значења и важности?“
Да, каже Вебер у тој реченици, мислећи на белу европску цивилизацију с кооптираним Америкама, „ми“ смо били довољно паметни, вешти, способни, да први пут у историји људске врсте створимо не теоретску, већ конкретну универзалну политичку агенду. Али то је био један кратки моменат иза којег је стајао читав ланац срећних околности, „онако како их ми себи радо представљамо“, које се више никад неће поновити у историји, ни у редоследу, ни у интензитету, зато што се у историји никад ништа не понавља, осим као фарса.
Ауторова порука је да је универзализам западних политичких вредности без сумње постојао можда читавих петнаест минута унутар временске линије антропоцене; да је развио извесну популарност и у другим културама, али да је свеједно остао рањив и територијално ограничен, па га више треба доживети као једнократни поклон провиђења него као стабилну политичку матрицу која ће премрежити свет.
Кинески синдром 2
Прошле седмице се у штампи немачког говорног подручја апсолутно умножио број текстова на тему Кине. Поводи су некад актуелни – у Пекингу су одржани разговори Сједињених Држава и Кине; Хонгконг се консеквентно враћа у матицу где га дочекује срећан колективни дух без много смисла за индивидуална права; критике за политику Пекинга према Ујгурима кинеској јавности су потпуно нејасне (јер о њој не зна ништа); нови кинески амбасадор Ћин Ганг преузео је дужност у Вашингтону.
На то се надовезује низ економских коментара о томе за колико година ће Кина престићи Сједињене Државе (консензус је: за седам) или експертских интервјуа о војним и стратешким плановима Кине у односу на нове војне технологије, на Тајван и на премоћ у Јужном кинеском мору.
Заједнички тенор свих тих текстова јесте да се Кина развија пребрзо и предобро на свим плановима те да ће, ако тако настави, озбиљно угрозити принципе универзализма. У наставку увек долази питање свих питања: шта западни политичари могу да учине да зауставе Кину на путу успеха? За почетак, да не носе ланена одела кад јој иду у госте; ма како била скупа и квалитетна, на фотографији увек изгледају као хиперактивни купус.
Кина, дакле, угрожава принципе универзализма. Али ту скоро дечју простодушност којом Запад гледа на идеологију универзализма никад не треба погрешно схватити као глупост политичких, академских и медијских актера који говоре с његових позиција. Јасно је да Запад више ништа не може учинити да заустави Кину, осим да је војно нападне, а онда су сви заустављени на неколико векова, барем док Чернобил не постане плантажа здраве хране.
Друга варијанта је стрпити се да Кина направи грешку, можда политичку грешку, или евентуално чекати да проради домаћа клопка старог становништва, да се над Кином небо отвори због климатских грехова те огромне земље, или да се Кина сама од себе судари са ограничењима планете Земље чији ресурси толеришу напредак само до извесне границе.
Ленг Фенг Рамбо
За Сједињене Државе и ЕУ то значи чекати и у међувремену се аранжирати са Пекингом. Али са бившим кинеским гарнитурама је чекање падало лакше! Од деведесетих до пре десетак година кинески државници су у међународној комуникацији користили технику увијеног говора, дискретних упозорења и наговештаја.
Било некад. Данашња генерација кинеских политичара и дипломата се у европским и америчким медијима назива Wolf Warriors – „Вучји ратници“. „Wolf Warrior“ би био шеф партије и државе Си Ђинпинг, већ споменути нови амбасадор у Вашингтону Ћин Ганг, гласноговорник у Министарству спољних послова Жао Лиђиан, или новинар и пропагандиста Ху Сиђин.
Кад се крећу дипломатским паркетом, „вучји ратници“ су директни, не говоре изокола, наступају с висока, постављају врло јасне границе западним настојањима да Кину преодгоје у универзалистичком модусу. Метафора „вучјих ратника“ узета је из кинеског филма „Wolf Warrior 2“ (2017). То је појединачно гледано други финансијски најуспешнији филм после филма „Ратови звезда: Буђење силе“. Глобално је зарадио више од „Осветника: Крај игре“, „Аватара“, „Црног пантера“ и „Титаника“ заједно.
Ко га није видео, „Wolf Warrior 2“ је прича о непредвидивом кинеском војнику Ленг Фенгу који одлази на солистичке акције по свету да спасава добре и кажњава зле. Кључне реченице из филма, које се често цитирају у западним медијским извештајима о кинеској „вучјој дипломатији“ су: „Ко год нападне Кину биће убијен без обзира колико је далеко“ и „Грађани Кине, ако се сусретнете са опасношћу у страној земљи, немојте се предати! Имајте на уму да иза вас стоји јака домовина-мајка“.
Филм је акциони, направљен по свим узусима тог америчког филмског жанра и варира тему инокосног осветника Рамба. Кина вредно и приљежно показује шта је научила од Холивуда.
Универзализам је дефинитивно на делу у Кини, само не онако како су његови и носиоци на Западу замислили.
Да ли се то већ квалификује за фарсу историјског универзализма?
Насловна фотографија: Frederic J. Brown/Pool via Reuters
Извор oko.rts.rs
standard.rs
