Штавише, насупрот уобичајеном тријумфалном закључку да је председник Русије Владимир Путин ујединио читав западни свет против себе, наравно, тако што сви из тог света сад још покорније слушају шта им каже Америка, ”Атлантик” упозорава да ово екстравагантно упозорење о разлазу уместо уједињавању савезника није питање неке далеке будућности.

Него се два савезника – покор(е)на Европа и њен главнокомандујући са оне стане Атлантика – ”већ налазе на ивици најзначајнијег свесног раздвајања у међународним односима у последњих неколико деценија”.

”Од 1949, НАТО је једна константа светске безбедности… То је јединствена и најуспешнија безбедносна групација у модерној историји света. И могла би да доживи колапс до 2025”, опомиње магазин ”Атлантик” оне којима се обраћа.

И прецизира: ”Непосредни катализатор овог колапса биће рат у Украјини… Узрок пропасти НАТО-а биће суштинска разлика у ставу између популистичког крила Републиканске партије – које предводи Доналд Трамп, а сада представља јасну већину унутар партије – и егзистенцијалних безбедносних брига великог дела Европе.”

Укратко, ”популистичко крило Републиканске партије намерава да остави Кијев на цедилу”.

Иако је текст у ”Атлантику” несумњиво писан са стандардних ратнохушкачких, односно, антитрамповских позиција, те у том смислу представља уобичајено пропагандно оруђе коме је непосредни циљ да још једном објасни како је Трамп зао, ипак, не може се порећи да је аутор текста, извесни професор стратешких студија Филипс Пејсон О’Брајен, уочио неке од процеса који би збиља могли да доведу до прогнозираног краха војног пакта кога он на поменути начин бесрамно назива ”константом светске безбедности”.

Ствар је, наиме, у томе што се, како се наводи, ”у протеклих пар недеља испоставило да Трампови проруски и анти-НАТО ставови нису само пролазни феномен у Републиканској партији; сумњичавост у погледу америчког учешћа у подршци Украјини сад представља консензус у популистичком срцу партије”. А дебате председничких кандидата показале су да и Трампови први пратиоци међу председничким кандидатима, Рон Десантис и Вивек Рамасвами, деле његове ставове против даље помоћи Украјини, што значи да је то став око три четвртине републиканског бирачког тела.

А ”растуће расположење америчке деснице против подршке Украјини представља изузетан изазов за будућност НАТО-а”. Тим пре што би, све и ако Џо Бајден поново победи, ”републиканска контрола Представничког дома или Сената, или оба дома Конгреса, значајно ослабила помоћ САД украјинским напорима”. Те ће стога, у већој или мањој мери, Сједињене Државе постати ”препрека дугорочно слободној и стабилној Европи”, што би ”располутило атлантску алијансу”.

Па се зато европским лидер(чићи)ма без икакве ироније, дакле, без много смисла, топло препоручује ”перспектива у којој ће на себе морати да преузму већину терета помоћи Украјини да победи у рату… Европске војске морају да почну да мисле како ће, саме, да одбране Европу од руске агресије.”

Али, чак и у оквиру ове вишедимензионалне бесмислице о руској агресији на Европу, професор стратешких студија успева да уочи праву опасност. Он, наиме, констатује да би сама ”Европа могла да се нађе у унутрашњој дипломатској кризи” јер ”земље на истоку (попут Пољске и Румуније) и на северу (као што су балтичке и скандинавске државе) очајнички желе да виде пораз Русије”, али би ”државе на западу и југу, које осећају мањи страх од руске агресије, могле да крену за новом америчком администрацијом која прави отклон од Украјине и покушава да направи договор с Русијом. Резултат би, у најбољем случају, било наслеђе горчине и неповерења, и трајни слом европске сарадње у најгорем.”

С тим у вези, од упадљивог је значаја један недавни текст у ”Њујорк тајмсу” који, указујући на парадоксални феномен у склопу кога због неуспеха украјинске контраофанзиве преговори са Русијом постају табу тема уместо да је обрнуто, открива и да, у потаји јер не смеју јавно, надлежни све више прижељкују управо оно решење кога се магазин ”Атлантик” прибојава због могућег поразног дејства на будућност северноатлантског пакта.

”Немачки званичници”, упире прстом ”Њујорк тајмс”, ”жуде за испреговараним решењем и разговарају како би Русија могла да се доведе за преговарачки сто, али то чине само у потаји и са особама од поверења у тинк-тенковима, открива један од њих. Постоји жеља у Берлину, као и у Вашингтону, да се рат не продужи у недоглед. Делом и зато што већ почиње да нестаје политичка воља за бесконачном војном и финансијском подршком Украјини, поготово међу онима на десници и крајњој десници, који постају све утицајнији.”

Како ће се њихов растући утицај одразити на будућност конфликта у Украјини? Шта ће за будућност НАТО-а значити изостанак прижељкиваног пораза Русије? И какви потреси могу да се очекују у односима трансатлантских савезника?

O овим су питањима у ”Новом Спутњик поретку” говорили генерал-мајор у пензији Митар Ковач, директор Евроазијског безбедносног форума, и некадашњи дописник ”Новости” из Москве и уредник портала ”Факти” Ђуро Билбија.