Велики Серж*: Три лекције рата у Украјини

Постоје одређене ситуације када постанете акутно свесни да се одвија историјска прекретница. Погледате календар и забележите датум: управо овај конкретни моменат биће урезан у историјско памћење.

Ове ситуације неизоставно укључују и аспект надреалног хорора: сви се сећамо где смо били 11. септембра 2001, узнемирени и скамењени гледајући како Куле близнакиње горе, а потом се руше. Покушај атентата на Доналда Трампа 13. јула 2024. године за длаку је избегао етикету историјског догађаја. Тог дана је све зависило од центиметра: уместо да дође до окретања историје, председник је окренуо главу.

Још један историјски дан био је 24. фебруар 2022. године. Сада нашироко познат као „Дан Z“ (према тактичким ознакама на руским возилима), почетак руско-украјинског рата био је вододелница светске историје, која је вратила ратовање високог интензитета у Европу по први пут за много генерација и најавила повратак ка политици великих сила.

Ова годишњица рата – трећи „Дан Z“ – била је прва која се одиграла под новом Трамповом администрацијом, а многи су је дочекали оптимистично у нади да ће нови амерички председник пробити лед ка преговорима о крају рата. Док је Бајденовој администрацији било довољно да настави са упумпавањем оружја и новца у Украјину до бесконачности, председник Трамп је више пута саопштио своју жељу да заврши рат. Промена америчког става драматично је илустрована прошле недеље када је украјински председник Владимир Зеленски прилично нецеремонијално најурен из Беле куће, након кавге у Овалном кабинету.

Док свет чека следећи чин, добро је рекапитулирати досадашње градиво и размотрити шта је научено. Могу се извући три лекције из три године рата.

Повратак великог рата

Када је 1861. године отпочео Амерички грађански рат, обе стране осећале су дозу самозадовољства. И војници Конфедерације и војници Уније веровали су да ће се спор брзо решити у њихову корист. Председник Линколн позвао је свега 75.000 добровољаца у службу, на свега три месеца.

Регрутација конфедералаца била је такође краткотрајна. Један човек видео је ствари другачије. „Можете исто тако да пробате да гасите зграду која гори воденим пиштољем!“ – написао је Вилијем Текјумеш Шерман поводом Линколнове регрутне кампање. „Мислим да ће ово бити дуг рат – веома дуг – много дужи него што то било који политичар мисли“.

Наравно, Шерман је био у праву. До краја рата четири године касније, погинуло је 700.000 Американаца. Далеко од тога да је ово јединствена прича. Историја је пуна ратова који су отпочели са очекивањем брзе победе, само да би се отргли у правцу бескрајних покоља, остављајући за собом обогаљене, уплашене и исцрпљене преживеле.

Ратове је лако отпочети, али често тешко завршити, а зараћене стране неретко загризу више него што могу да прогутају. Човечанство је поново научило ову лекцију у Украјини. Штавише, упркос присуству софистикованих оружаних система и способности за прецизне ударе, као да се ратовање вратило у форме које асоцирају на светске ратове 20. века, са масивним индустријским базама које хране гигантске армије. Нисмо више у ери хируршких удара. Украјина и Русија боре се у развученом, бруталном, крвавом сукобу дуж хиљада километара спорних територија. Лекција је јасна: Велики рат се вратио.

Количина материјала употребљеног у Украјини је фрапантна. На почетку рата, украјинска копнена војска била је највећа и најбоље опремљена у Европи. Украјински возни паркови тенкова и самоходних хаубица били су други највећи у Европи, одмах за руским. Од тада су западни патрони Украјине допремили преко 7.100 борбених возила, заједно са 6.000 неоклопљених теренских возила попут „хамвија“ (мисли се на војну верзију популарног „хамера“, прим. прев.). То је више оклопних возила него што је Вермахт користио у опрацији Барбароса, што је била највећа и најразорнија кампања у историји.

Енорман обим руско-украјинског сукоба није ограничен само на оклопна возила него захвата и муницију и ударне системе. Најтраженији артикал рата је хаубичка граната. На почетку конфликта, руске снаге испаљивале су 60.000 граната дневно. Иако је овај број опао са исцрпљењем резерви и ограничењима која намеће стопа производње, Русија и даље испаљује око 10.000 граната дневно.

Ратове је лако отпочети, али често тешко завршити, а зараћене стране неретко загризу више него што могу да прогутају

Пре рата, америчка производња граната износила је око 14.000 граната месечно. Чак и уз напоре да се ово подигне на 100.000 граната месечно, остаје зјапећи јаз између производње и потрошње које видимо у Украјини.

Снаге које уживају подршку САД могу да се ослоне на употребу вазухопловне моћи као делимичног супститута за копнене хаубице и ракетну артиљерију, али и овде је математика подједнако обесхрабрујућа. Августа 2024. године, украјинско министарство одбране пребројало је укупно 9.590 ракета и 14.000 дронова употребљених од стране Русије од почетка рата.

Поређења ради, америчка производња времешне ракете томахавк таљига се на стотинак годишње. Интервидовска ваздух-земља ракета за надметање (енг. „Joint Air-to-Surface-Standoff-Missile“, скраћено JASSM) стоји нешто боље са 550 произведених комада годишње, али ово је и даље драстично мање од руских бројки. Реалност је да је америчка ракетна производња недовољна и за покривање актуелне потрошње, чак и без перспективе неког великог будућег рата.

Пад производње

Производња америчких пресретачких ракета за противваздухопловну одбрану такође је далеко испод стопа потрошње у Украјини. Ракета PAC-3 коју користи фамозни систем ПВО „Патриот“ производи се по стопи од 230 годишње – што је довољно да се опреми око седам „Патриот“ батерија за по једну салву.

Обим руске ваздухопловне кампање дотерао је украјинску мрежу ПВО до ивице, и то није мала ствар. Украјина је на почетку рата имала гушћу мрежу ПВО него било која друга земља у Европи. Када се Совјетски Савез распао, Украјина је наследила еквивалент читавог совјетског ПВО дистрикта, укључујући стотине лансера. Исцрпети ову одбрану, упркос донацијама десетина западних система, био је огроман задатак.

Дискусије о стопама производње различитих војних система лако могу да се претворе у аутизам бескрајног парадирања скраћеница: пресретачи PAC-3 или JASSM или ATACM или други системи који су овде од значаја. Главна поента је проблем реда величине.

Углавном су амерички системи макар маргинално бољи од својих руских еквивалената, али рат у Украјини био је пре свега питање капацитета. И Русија и Украјина су мобилисале милионе мушкараца и координисале енормном производњом граната, ракета, возила и другог материјала током три исцрпљујуће године.

Обим украјинског рата акцентује улогу коју би Сједињене Државе биле приморане да играју у било каквом упоредивом копненом рату. Украјина тренутно држи преко 75 бригада на првој линији. Француска армија – на папиру најбоља од свих америчких НАТО савезника – одржава свега осам борбених бригада под командом своје копнене војске. Допринос придружених НАТО чланица (Данске, Естоније, итд) био би незнатан. У континенталном рату, Сједињене Државе би морале да обављају сав тежак посао, што дебате о војним издацима НАТО чланица чини баналним.

У Ери великог рата, два одсто нпр. летонског БДП-а значи јако мало. Велики рат захтева капацитет за мобилизацију људства и индустрије у обиму за који западне земље нису припремљене, а који би за западно становништво био шокантан.

Ово намеће једно злокобно питање. Деценијама је америчка јавност живела у свету у којем је рат удаљена апстракција. Чак ни рат у Вијетнаму – иако друштвено ометајући – није драстично утицао на дневни ритам живота у Америци, а Бушови ратови у Авганистану и Ираку били су још мање консеквентни. Велики рат, међутим, обећава нешто другачије: масовну мобилизацију, потенцијалне оскудице и значајне губитке.

Западне војне институције нису несвесне ове перспективе. На пример, студија из 2023. године коју је објавио Ратни колеџ САД упозорава да би копнени рат високог интензитета налик на текући сукоб у Украјини могао да кошта САД 3.600 жртава дневно у пролонгираном континуитету.

На крају, најбољи начин да се победи у Ери великог рата вероватно је да се рат у потпуности избегава

У поређењу са тим, амерички губици за две деценије ратова у Ираку и Авганистану укупно не износе ни 50.000 (од тога погинулих око 6.900, прим. прев.). У документу се закључује да амерички људски ресурси, већ стешњени опадајућим бројем резервиста и траљавом регрутацијом, нису спремни за овакав сукоб, па би копнене операције великог обима приморале Сједињене Државе на делимичну мобилизацију.

Оваква анализа је отрежњујућа, али и освежавајућа: добро је што макар неки људи воде рачуна. Но, није јасно да ли су амерички политичари или америчка јавност апсорбовали значење ових речи. Лако је мобилисати сентимент јавности против Русије, ту познату хладноратовску носталгију, али генерисати ентузијазам за хиљаде губитака дневно и повратак мобилизације је нешто сасвим друго.

На крају, најбољи начин да се победи у Ери великог рата вероватно је да се рат у потпуности избегава.

Бојиште је празно

Историја организованог насиља човечанства отпочела је у региону који и дан данас карактерише насиље: на граници дуж савременог Либана и Сирије, где је египатски фараон Рамзес II водио велику битку против Хетитског царства 1274. године пре Христа. Битка код Кадеша, названа по оближњем древном граду, позната је као прва битка у историји за коју постоје детаљни подаци о тактичким маневрима, и то захваљујући бројним египатским рељефима, списима и хијероглифима.

Код Кадеша и у добром делу наредних 3.300 година, армије су се генерално бориле једна против друге тако што би стајале усправно и марширале једна ка другој на отвореном. Од грчких фаланги и римских легионара, па све до гренадира, армије би своје присуство чиниле непорецивим помоћу шљаштећих регалија и знамења.

Ни грчки хоплит, са својим блиставим бронзаним оклопом и коњском перјаницом, ни британски црвени мундир у својој вриштеће црвеној униформи, није покушавао да се сакрије од непријатеља.

До средине 19. века, ова тактика почела је да се мења. Армије су током Америчког грађанског рата копале ровове и правиле фортификације како би се заштитиле од ураганске ватре. На крају тог века, Бурски ратови демонстрирали су да ватрено оружје са изолученим цевима може да нанесе језиву штету пешадији на отвореном. Коначно, Први светски рат, који је комбиновао пушчану ватру, митраљезе, хаубичке гранате, итд, натерао је свакога да бежи у заклон.

У суштини, историја ратоводства може се поделити на две различите епохе. Прва епоха, која је трајала од Битке код Кадеша до Опсаде Виксбурга (3.137 година), била је епоха армија које су усправно стајале у формацији. Друга епоха – ова наша тренутна – је епоха празног бојишта у којем војници проводе већи део свог времена покушавајући да се сакрију од непријатеља.

Рат у Украјини је показао да се ера празног бојишта интензивира. Најмоћнији коефицијент на бојишту данас је сплет савремених система електронског извиђања и осматрања (америчка војна скраћеница је ISR – Intelligence, Surveillance, Reconnaissance, прим. прев) и система за прецизне ударе.

Ову моћ пружају дронови свих типова: осматрачки дронови који надзиру бојиште и ударни дронови који обухватају верзије са погледом из првог лица (FPV дронови). Способност и украјинских и руских снага да надзиру бојиште и ударају конкретне тачке је толико прецизна да могу да пронађу и погоде непријатељска возила тачно на њиховим слабим тачкама: снимци FPV дронова који улећу кроз врата и прозоре противничких упоришта налазе се свуда.

На савременом бојишту скривање је вештина од критичног значаја. Све и свако ко може бити примећен може бити и погођен и уништен. Широко покривајуће електронско ратовање, које би ваздушни простор оградило од непријатељских дронова, остаје далеко, и све док не стигне биће врло тешко добијати одлучујуће победе. Армије су принуђене да се раштркају и скривају како би избегле противничке надзорне и нападачке системе, па им је стога тешко да стекну иницијативу.

Ова реалност је рано потврђена током рата, кроз украјинске успехе у примени америчких ракета за нападе на руска складишта муниције, услед чега је Русија морала да раштрка и сакрије своја складишта муниције. Раштркавање се такође одиграва и са људством и возилима: упркос великом броју људства мобилисаног на обе стране, офанзивне акције редовно врше релативно мале групе (најчешће ранга чете или мање), пошто су то једине снаге које безбедно могу организовати напад.

Друга епоха ратовања је епоха празног бојишта у којем војници проводе већи део свог времена покушавајући да се сакрију од непријатеља

Док нове технологије не буду пружиле поуздан начин за ометање дронова, бојишта ће наставити да буду празна. Како војна вештачка интелигенција (ВИ) и процедуре алгоритамског одабира мета буду јачали, неће више бити довољно визелно скривање по фортификацијама и под камуфлажом – постаће важно и раштркавање на начин који збуњује надзорне алгоритме.

Војници будућности могу да рачунају на то да ће већи део свог времена проводити кријући се. Последица је да ће ратови будућности бити више исцрпљивачки него одлучни, противно ономе на шта је већи део западних друштава навикао. Савремени системи надзора и удара чине маневрисање на бојишту тешким и скупим. Ово је свеобухватно демонстрирано 2023. године када се украјинска контраофанзива коју је опремио, испланирао и припремио НАТО завришла катастрофалним неуспехом.

Америчка јавност жели да њени ратови личе на Пустињску олују из 1991. године, која је била одлучујуће победнички извојевана у року од пар недеља, са мање од 300 губитака. Релативно је лако мобилисати подршку јавности за такве ратове који су кратки, одлучујући и релативно бескрвни. Много је теже генерисати подршку за нешто што више личи на Први светски рат. Како је Вијетнамски рат показао, америчка јавност се брзо умара од крвавих пат позиција на другом крају света.

Велики ратови 21. века такође ће вероватно бити спори ратови и јавности се уопште неће допадати.

Сфере утицаја су реалност

Један од великих парадокса данашњег света је самоприкривајућа природа америчке моћи. Сједињене Државе доминирале су светом три деценије након пада СССР-а, а један од ефеката ове моћи био је успех у маскирању себе у интернационализам покренут консензусом.

Ратови Америке на Блиском истоку су пример. Инвазија на Ирак из 2003, примера ради, укључивала је „коалицију вољних“, што је номинално обухватало земље попут Естоније, Исланда, Хондураса и Словачке. Иако је војни допринос тих земаља занемарљив, њихово учешће било је од есенцијалног значаја како би се прикрила способност и спремност Америке да дела унилатерално.

Што је још важније, иако америчка моћ није имала пандана, америчка спољна политика увек је пажљиво избегавала да пригрли идеју „сила даје право“. Штавише, демонстративно одбацивање кинетичког света заснованог на моћи је камен темељац тренутног светског поретка. Иако колосална моћ Америке анимира читав систем, свет се формално одрекао класичне теорије геополитике у којој је моћ држава у самој сржи.

Заједно са формалним одбацивањем државне моћи као валуте у светским пословима – парадоксално омогућеним искључиво државном моћи Сједињених Држава – дошло је и одбацивање идеја попут „сфера утицаја“, тј. принципа по којем моћне државе природно задржавају право да утичу на питања унутар њихових слабијих суседа. Идеја о сферама утицаја темељна је за светску политику, а у америчкој историји отелотворена је и Монроовом доктрином.

Данас, једна растућа фракција америчке спољне политике настоји да врати овај принцип и преоријентише се ка „хемисферичној“ спољној политици фокусираној на обезбеђивање доминације на америчком континенту приморавањем Канаде на послушност и присвајањем Гренланда и Панамског канала.

И то не чуди. Оно што је рат у Украјини показао јесте да су сфере утицаја реалне, да нису само апстрактни конструкти геополитичке теорије, него конкретне манифестације географије. Питање није да ли силе попут Русије, Кине или Сједињених Држава „заслужују“ да имају пресудан утицај на своје суседе. Више је налик на питање из физике.

Размотрите логистику. И Украјина и Русија су биле републике СССР-а, са интегрисаном железничком и путном мрежом, дизајнираном тако да одржава интегрисану економску целину. Совјетско руководство никада није помишљало да би ова интегрисана целина могла да пукне.

Посматрана из овог угла, рана ратна очекивања да ће се Русија мучити да логистички одржи рат у Украјини никада нису имала смисла: Русија је водила рат дуж густе железничке мреже направљене за преношење великих товара унутар и изван источне Украјине, снабдевајући линију фронта која је заправо ближе главном штабу Јужног војног округа Руске Федерације у Ростову, него Кијеву.

Класично поимање

Украјина позаује потребу повратка класичном поимању сфера утицаја, не као правног или етичког питања, него као димензије моћи са војним импликацијама. Моћне државе су попут небеских тела са гравитационим пољима. Рат у Украјини одвијао се на самом меком трбуху руске моћи. Упркос далеко већим економијама западних помагача Украјине, углавном су украјинске снаге биле те које су патиле од великих несташица муниције и возила. Ово не значи да је руска економија поднела терет рата без муке, али и те како се одржала.

Оно што је рат у Украјини показао јесте да су сфере утицаја реалне, да нису само апстрактни конструкти геополитичке теорије, него конкретне манифестације географије

Неки државник из 19. века не би ни трепнуо на идеју да ће Русији бити лакше да истраје у рату у сопственом империјалном дворишту, него некој удаљеној западној сили, без озбира на релативно веће богатство Запада, и био би у праву због тога. Ово има важне импликације по западну алијансу јер могуће будуће ратне позорнице стоје директно на кожи њихових ривала.

Тајван се, на пример, налази свега стотину миља од Фуџијана, кинеске покрајине са већом популацијом од Калифорније. Дебата о томе могу ли Кинези да се носе са америчком ратном морнарицом маши поенту. Оно што ће бити од значаја, више од било чега другог, је место на којем ће се играти игра.

Неспособност Кине да пројектује моћ против америчке западне обале нема много утицаја на њен потенцијал да се одржи у рату који се води одмах надомак њених обала, пошто су Руси већ показали у Украјини да чак и релативно сиромашна сила може да извуче значајне предности од борбе у свом дворишту.

Украјински рат сада је на прекретници, пошто су западни помагачи Украјине подељени поводом перспективе бесконачне подршке пропадајућем послу. Да ли ће Трампова администрација успети да постигне мировни споразум остаје да се види, али јасно је да Трамп има далеко мање ентузијазма за украјински ратни пројекат од свог претходника.

Свест о томе у какав се рат упуштате је од круцијалног значаја. Упитно је да ли би Европа појурила у рат 1914. године да је могла да предвиди реалност Западног фронта. Украјина наговештава да ће будући ратови бити индустријска збивања са масовним губицима, карактерисана болно спорим процесима и масовном потрошњом и људске биомасе и индустријског материјала.

Рат у Украјини био је много већи, много скупљи и мање одлучан него што су Американци навикли, а показао је и да је војна вредност америчког богатства, моћи и технолошке софистикованости ограничена. Требало би ово схватити као прилику да се науче важне лекције како би се избегле још горе катастрофе.

* Велики Серж је псеудоним америчког војног блогера руског порекла који је струњак за војну историју

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: im1776.com

Превод: Војислав Гавриловић/Нови Стандард

Насловна фотографија: AP