Велики писац у олујним временима: Како је Андрић избегао да потпише „Антикомунистички манифест“

Телевизијска серија „Нобеловац“, изазвала је, и изазива, очигледно, велико интересовање. Колико због самог (и даље, упркос свему, тајанственог) Ива Андрића, толико и због читаве галерије интригантних ликова. Од Милована Ђиласа, Исидоре Секулић, Мирослава Крлеже до (вероватно најинтригантнијег, готово заборављеног) Радована Зоговића.

У средишту, бар прве две епизоде, нашле су се две политичке (наглашено идеолошке) личности, и саме „начете“ литературом, које су се, у Андрићевом случају, од потенцијалних тужилаца и преких, беспоговорних пресудитеља, у турбулентно драматичним данима непосредно по ослобађању Београда, претворили у његове моћне заштитнике: Ђилас и Зоговић.

Како је заиста текао тај процес и превладало сазнање да је познати писац (беспоговорно велик ће постати тек после победоносног уласка партизана у Београд, кад ће из фиоке извући три своја капитална, најзначајнија дела – „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“ и „Госпођица“) важнији новим властима него оне њему?

До, рекох, потенцијалних тужитеља и пресудитеља, у исто време, док су још били у „шуми“, стизали су гласи да Андрић није (активно) учествовао, током окупације, у „културним манифестацијама“. И ништа није објављивао. Ни у квинслиншким листовима и публикацијама, ни у (тада Недићевој, Стефановићевој) Српској књижевној задрузи из које су га (узалуд) мамили.

Рискантан гест

Најјача (вероватно најспасоноснија) карта било је његово одбијање (прецизније: избегавање) да потпише фамозни „Антикомунистички манифест“, чији ће потпис некима од оних који су то учинили, доћи (и буквално) главе.

Тај његов гест је, с обзиром на време у којем се то збивало (време окупације, специјалне полиције, нациста и Гестапоа) интерпретиран (по ослобођењу) као крајње рискантан, одважан, херојски чин.

Сам Андрић, увек наглашено уздржан, о томе није, не бар „гласно“ и често, говорио. И кад је проговорио, а учинио је то управо, на његов „шлагворт“, очигледно промишљено, тамо где, и пред ким треба: испричао је своју „причу“, и своју верзију, управо Радовану Зоговићу.

Ода врховном команданту

Они који су се с овим именом први пут срели, могли су у њему видети резолутног политичара (готово) застрашујуће моћи: члан Агитпропа (на чијем челу се, иначе, налазио Ђилас) с посебним (изричитим) овлашћењима (југословенски, соцреалистички, Жданов) у литератури и култури. Не и о (веома) плодном писцу: у Црној Гори су два издавача, београдски „Октоих“ и подгорички „Штампар Макарије“ 2008. године објавили његова сабрана дела у десет књига!

Нема ни приче о томе шта се са Зоговићем догађало после пада с власти 1948, када је због демонстративног изјашњавања за Информбиро изопштен из јавног живота.

Од слања на Голи оток, не и од тоталног кућног заточеништва најпознатијег и најфанатичнијег „ибеовца“ могао га је, највероватније, спасти и поштедети (само) Тито.

Постоји, наиме, верзија по којој неприкосновени вођа није хтео да (баш) тако немилосрдно казни свог првог (песничког) биографа: Зоговић је, још у партизанима, срочио дотад најпознатију, и најзвучнију, оду врховном команданту.

Белешке о Андрићу

Да се вратим на главни „предмет“ овог текста: Андрићево (спектакуларно) избегавање да потпише антикомунистички текст, са, показаће се, фаталним последицама за један (не мали) број београдских, српских интелектуалаца.

О том догађају, важном за потоњег нобеловца и његову (не само политичку) судбину, драгоцен запис оставио је Радован Зоговић у (занимљивим) „Белешкама о Андрићу“. Њих двојица су, у то време, већ били „другови“. Мало је теже рећи, за наглашено дистанцираног Андрића, и пријатељи, иако је Андрић бивао (не често) гост у дому Зоговића.

После седница у Удружењу књижевника Србије (и један и други су били чланови Управног одбора) Андрић и Зоговић су често повремено ишли пешке од Француске до почетка Призренске улице, у којој је Андрић тада становао.

У једној таквој прилици, ја сам, записао је Зоговић, не сећам се више, ни из каквог разлога, ни како, поменуо Андрићево одбијање да потпише њемачко – недићевски проглас против партизана (тзв. антикомунистички манифест).

Показало се да је Андрић већ осјећао потребу да мени, или да уопште, рече о том одбијању своју верзију и своју оцјену. И он је, не журећи али и не одгађајући, најкраће и најгласније што се могло, то и урадио.

– Видите, то одбијање… почео је, не подижући погледа. – Ту се претерује. Испада као неко велико јунаштво. Међутим, ту никаквог јунаштва није било.

Андрић је потом испричао како је од неког сазнао о постојању „манифеста“ и његовом садржају. И о одлуци да се окупе следећих дана културни радници и потпишу га. Премишљајући шта да чини, Андрић се сетио познаника у неком шумадијском селу. Отпутовао је к њему на три дана, „док прегрми хајка на потписиваче“.

Четвртог дана вратио се у Београд, верујући да је све већ готово. Једва је, после напорног пута, стигао да се умије, зазвонило је звоно. На вратима се појавио, с фасциклом у рукама, човек у униформи послужитеља министарства.

Разговор је потом текао, по Зоговићу, овако:

– Господин министар Јонић послао ме је господину Андрићу да потпише, рекао је послужитељ и отворио фасциклу.

– А шта то господин Андрић треба да потпише?

– Манифест против комуниста.

– Жалим, господин Андрић је отпутовао још пре три дана… Нема га.

Послужитељ је погледао зачуђено, срамежљиво се осмехнуо.

– Па, ја вас, господине Андрићу, познајем, ви сте долазили у министарство. Ви сте господин Андрић.

Андрић је видио да се више нема куд.

Е па – рекао је послужитељу – кад ви кажете да ме познајете, да сам ја Андрић, реците господину министру да је господин Андрић казао да га нема код куће…

То је било све, рекао је Андрић.

Позив на ручак

Остало је – историја. Андрић и Зоговић су наставили да се виђају, кад год су им прилике то дозвољавале. У једној од таквих прилика Андрић је дао Зоговићу рукопис своје приче „Зека“ да је прочита пре објављивања. Зоговић је то, почаствован, учинио „с највишом усрдношћу и пажњом“.

Кад је то обавио, позвао је Андрића на ручак, с намером да после тога разговарају о рукопису. Прошао је колима поред издавачке куће „Култура“, да „покупи“ супругу Веру која је била, у то време, директорка ове установе. С њом је из „Културе“ изашла Исидора Секулић. Она је у овој кући повремено радила као преводилац енглеских песника и писаца. Зоговићи су је одатле често возили до њеног Топчидерског брда.

Њих две су седеле позади. Свратили су потом у Призренску улицу, по Андрића. Зоговић примећује да је то била његова несмотреност, грешка: „Да Исидора види како Андрић иде к нама на ручак… И да помисли како иза тога стоји нешто важније од ручка!“

Возећи према Дедињу, осећао сам да ми нешто смета, записао је Зоговић. Нелагодност и напетост појачавао је „уљудан и сув поздрав“ с Андрићем: Како сте, господине Андрићу?

Из грешке у грешку

И онда је Зоговић направио, каже, још једну грешку. „Тако се то мени често дешава: направим ли једну, направићу, неминовно, још две – три за њом.“

На дедињској раскрсници, која се зове „Звезда“, Исидора је затражила да Зоговић заустави кола, како би изашла. Зоговићи су рекли да ће је одвести до куће. Одбила је. Није потребно. Она воли да пешачи.

Ја сам, пише Зоговић, зауставио кола. Али, било ми је пред њом врло неугодно… Андрића водимо на ручак, а њу не зовемо.

И да бих ствар „поправио“, рекао сам да моја жена (ту сам хтио да оперишем Исидорином „великом наклоношћу према њој“) слаба газдарица, да је у ње – као Загрепчанке – све измјерено, па кад је ручак спреман за троје, спремљен је за троје, зато госпођу Секулић и не зовемо, учинићемо то у другом саставу.

– Није потребно, господине! Хвала, господине!

У њеном гласу осјетила се нота запањености… Ја, господине, никад нисам била љубитељ ничијих ручкова.

Залупила је врата. Оштро су удариле потпетице…

Прича о Зоговићевом дружењу и виђању са Андрићем завршава се 1948. године. Зоговић је остао непоколебљиво и готово фанатично веран свом (бољшевичком) „русофилству“. Довољно да буде, као јеретик, изопштен и анатемисан. У потпуној изолацији. Годину дана, каже, није крочио из куће: тамо га је чекала, 24 сата, полиција.

Посећивала га је, повремено, упорно и храбро, само Десанка Максимовић. Андрић више не. Једно време чинила је то и Исидора. Све док је једног дана полицајци нису претресли, питали због чега је долазила, о чему је разговарала са Зоговићем и – уписали је у „неку црну књигу“.

Јавила се после тога, ужаснута, телефоном.

– Господине Зоговићу, више вас нећу посећивати. Ја имам храбрости да вам то саопштим!

И никад више, заиста, није дошла…