Велика сила и границе

Недавно је Дмитриј Медведев у једном говору, који је 15. априла 2024. пренео руски бизнис-магазин „Експерт“, подсетио на свевремену важност територија и граница. Напоменуо је некадашњи председник и премијер Русије, а сада потпредседник њеног Савета безбедности, да држава, а посебно велика сила каква је Русија, „има стратегијске границе, које су далеко изван географских“.

Медведев је, у ствари, хтео да каже да поред политичких, међународно признатих државних граница којима је опасана њена суверена територија, Русија као глобални геополитички „играч“ има и међе до којих сежу њене (не)посредне геокултурне, геополитичке, геостратегијске и друге аспирације, односно да има границе своје интересне сфере.

Оне се неће, подвлачи он, заснивати на преправљању политичке карте војном силом, већ на принципима равноправности, узајамне користи и партнерства, што ће бити смисао новог међународног поретка који већ постепено уклања униполарност.

Успостављањем Pax Americana не само да је Фукујама прогласио „крај историје“ проистекао из тријумфа либералног капитализма, већ су многи поверовали да је заиста у „глобалном селу“ наступио и маклуановски „крај географије“, те да ће на лутваковски начин геоекономија заменити геополитику. На том таласу, „Ујка Сем“ је прокламовао да његови интереси сежу до „сваког кутка Планете“. То је требало да значи да су америчке „стратегијске границе“ у то време биле – безграничне.

Међутим, демонтажа униполарног (не)поретка – чему сведочимо – следствено ће резултирати (и већ резултира) окончањем такве америчке разобручене доминације, те намером сваког геополитичког актера глобалног нивоа да формира своју интересну сферу и „стратегијске границе“.

На то указује и Медведев. Оне ће се неминовно преклапати и пресецати, а велике силе једне другима залазити у области које сматрају сопственом зоном утицаја и настојати да помере „стратегијске границе“.

И – ето сукоба. Управо то се догађа у Украјини, коју Руси виде не само унутар тзв. првог нивоа својих „стратегијских граница“, него већим делом као неупитни интегрални део саме историјско-географске Русије. А Запад настоји да изврши геополитичку и цивилизацијску пиратерију: да Украјину преотме од „руског света“ и прикључи својој интересној сфери и цивилизацији.
„Пулсирање“ Русије

Није Медведев смислио ништа ново. Велике силе – империје – увек имају мање или веће пулсирајуће фронтијере и помериве зоналне границе свог експанзионизма, са променљивим приоритетима зависно, с једне стране, од просторних тежишта сопствених аспирација и, с друге стране, од концентрације моћи супарника у конкретним областима.

Сходно томе, ширила се и показивала претензије на пространствима Евроазије царска Русија. О томе, на пример, сведочи централноазијска „Велика игра“ са Британском Империјом.

Геополитички мислиоци међу изворним евроазијцима (првенствено П. Савицки) слично су размишљали. За западну границу (према Европи) „засебног, трећег континента“ Русије-Евроазије имали су две варијанте: једну, државну границу Руске Империје дуж стратегијског источноевропског континенталног сужења (апроксимативно Одеса-Нарва), и другу, линију домета руских интереса дуж стратегијског централноевропског континенталног сужења (апроксимативно Трст-Гдањск). Та „зона дилеме“, у ствари, налази се – терминологијом Медведева – између западне руске „географске“ и „стратегијске границе“.

Слично је важило и за хладноратовски период, када се „географска граница“ налазила дуж западне границе Совјетског Савеза, а „стратегијска граница“ дуж Гвоздене завесе спуштене кроз централну Европу. После рушења Берлинског зида, самоукидања Источног блока и „геополитичке катастрофе“ (В. Путин) растакања СССР-а, руске „стратегијске границе“ потиснута су на „географске границе“ Русије, уз претњу да то буде чак и унутар њене државне територије. Сада, како униполаризам уступа место мултиполаризму, започео је повратни процес.
Ко има парво на „стратегијске границе“?

Будући да само велике силе планирају и делују у стратегијским, глобалним оквирима, хоће ли само оне имати привилегију да постављају „стратегијске границе“? То би значило да ће у не тако далекој будућности њихово формирање зависити од „велике четворке“ – САД, Кине, Русије и Индије (или не тим редоследом) – наравно, под условом да државе и даље остану главни носиоци светског система.

Да ли то имплицира да ће постојати четворополарни свет, односно четири велике зоне интереса сличне геостратегијским сферама које је у неколико варијанти својевремено предвиђао амерички геополитички мислилац С. Коен?

А шта ће бити са „непокривеним ареалима“, међу-просторима до којих, могуће, неће досезати „стратегијске границе“ водећих светских сила? Где ће бити Исламски свет који већ сада чини више од две милијарде људи, простире се у савременом heartland-у Планете и контролише њене „ослоне“ геополитичке тачке, а нема тзв. водећу државу?

Такође, имају ли „стожери“ регионалног ранга право на сопствене „стратегијске границе“, а унутар оних (и којих?) трасираних од стране глобалних „играча“? На пример, Немачка у mitteleurop-ским обрисима и Турска сходно давутоглуовској „стратегијској дубини“.

Још деликатније питање јесте да ли концепт „стратегијских граница“, тј. интересних сфера – наравно, знатно нижег нивоа – важи и за мање државе? За државе које су „обуздаване“, потискиване и садашњим „географским границама“ ограђене у негативним историјско-геополитичким „отклонима клатна“, баш захваљујући ненаклоњеним великим и регионалним силама?

У првом реду, важи ли за оне којима није дозвољено национално уједињење у интегралну државу, већ су сажимане и фрагментиране услед геополитичких разлога и етно-инжењерингом ствараних „инстант-нација“? Односи ли се то, конкретно, на постјугословенску, резидуалну Србију? Има ли она право на „стратегијске границе“ – макар у координатама српских земаља – када јој Запад доводи у питање чак и међународно признате „географске границе“?