Да им је стварно он каменчић у цокули и да им смета у било каквом науму, не би ни морали против њега да подижу хиљаде људи усред Приштине, као што то чине по неким другим престоницама (имена тих градова позната редакцији) већ би га сменили потезом пера.
Западни центри моћи, дакле, декларативно окривљују Приштину и Куртија за ескалацију насиља на Северу Косова и Метохије, али ништа суштински и практично не чине да се албански специјалци повуку из четири српске општине где им није место.
И док свакодневно из западних метропола пишу лажна и „љутита“ саопштења против Куртија, активирали су иза сцене све могуће и расположиве потенцијале – медијске, политичке, обавештајне, дипломатске – да се изврши коначни и најјачи притисак на званични Београд.
Цела превара се управо састоји у томе да све изгледа као да Запад тренутно стеже и уцењује Приштину, да се не би видело да ти центри, темељно и вишеслојно злоупотребљавају оправдано незадовољство народа Србије да би потпирили неку нову, постмодерну „обојену револуцију“ у Београду.
Суштина је, дакле, да се Србији тобоже показује добра воља на Северу КиМ, да им се упуте речи разумевања, можда да им се поклони и нека небитна „победица“, а истовремно да се ради на тоталном слому државне и националне политике са циљем да Београд у коначници одустане од Косова, а да одмах уведе санкције Русији.
Јер, да је Курти стварни проблем за Запад, не би НАТО снаге у Звечану бацале шок бомбе на Србе који гандијевски седе на плочнику, већ би једним мрким погледом разјурили албанске специјалце скроз преко моста на Ибру до Јужне Митровице.
Да су сумануте одлуке Приштине заиста против воље Америке и ЕУ, не би били ни признати најнелегитимнији избори свих времена у Европи, који су одржани у четири општине на Северу.
Да Америка заиста има разумевања према Србима, како воле да о томе разглабају бројни аналитичари, она би одавно натерала Приштину да формира ЗСО, а не да се сада најављује неки протекторат САД на Северу КиМ који би представљао само још једну окупацију.
Шта хоћемо рећи?
Срби на Северу Косова и Метохије апсолутно немају никакву подршку од стране западних ментора Приштине.
Све „просрпске“ плачљиве изјаве – од такозваног америчког амбасадора на Косову*, преко ЕУ бирократа и „дубоко забринуте“ Виоле фон Крамон – представљају огавно лицемерје у данима кад се објављују црне листе Срба који се хапсе и рањавају.
Прави, реални, брутални притисак и даље само осећа званични Београд. А напади на Приштину су симулакрум и бацање прашине у очи.
Црвена линија за НАТО је апсолутна капитулација Србије. Тако је од 1999. па до данас. Само се мења оружје.
Никакви други „захтеви народа“, били оправдани или не – садржаји медијских програма, кадровска решења на местима министара, састави регулаторних тела, уредници јавних сервиса – њих апсолутно не интересују.
То је за политички Запад само етапа ка остварењу њихових циљева. Као што је тобожњи напад на Куртија само етапа до новог антисрпског плана на Косову и Метохији, са којим ћемо ускоро бити упознати…
