Велика анализа „Искре”, турских избора : Турска „елита“ не жели нестабилност у опасна времена, Ердоган, сигурно побеђује!

У Турској су у недељу, 14. маја, одржани председнички избори и избори за посланике у  турском парламенту. Према свим Западним изворима, одлучујући када је реч о будућем смеру Републике Турске након готово две деценије владавине најмоћнијег турског политичара Реџепа Таипа Ердогана. Према оценама готово свих аналитичара, ко год да победи, Турском ће управљати наредних 5 година, колико према уставу траје председнички мандат. Случајно или намерно стављајући по страни да су се у исто време одиграли и парламентарни избори.

Сва пажња домаће и светске јавности била је усмерена на два од укупно четири кандидата за председника државе. Актуелног председника Ердогана и његовог главног изазивача, шефаа социјалдемократске странке (ЦХП), Kемала Kилицдароглуа. Трећи кандидат Синан Оган према анкетама није имао већих шанси за успех, као и четврти Мухаррем Инце (који се непосредно пред изборе фактички повукао из председничке трке).

Водећи се претежно Западним истраживањима (имајући у виду шта су објављивали РТ и Турски извори) објавили смо анализу седам дана пред изборе (https://iskra.co/reagovanja/milos-zdravkovic-da-li-erdogan-moze-da-pobedi/).

И турске анкете, као и извештаји западних медија предвиђале су врло изједначену борбу, с тим да су западни медији редом давали предност опозиционом кандидату, док су анкете из Турске предност давале актуелном председнику. Такође, евидентно је да су Западни извори запоставили парламентарне изборе, док је са друге стране Руски РТ, баш инсистирао на тим изборима. Одакле се јасно види ко је коју страну подржавао, о чему смо подробно писали.

У сваком случају већина их је предвиђала други круг, иако је било и оних, пре свега на Западу који су предвиђали победу у првом кругу кандидату из опозиционих редова. Према извештају које је објавила државна агенција Анадолија (АА) Турску ипак очекује други изборни круг који ће се одржати за две недеље.

Актуелни председник Ердоган освојио је 49,47 % гласова, другопласирани Kилицдароглу освојио је 44, 82%, на трећем месту је Оган с 5,3%, док је четврти Инце са свега 0,46% гласова.

Оно што је за Ердогана такође повољно је и то да је његова странка АKП с коалиционим партнерима освојила готово 50 % гласова (што је око 320 посланика), док опозициони савез има око 35 % (око 215 посланика). Парламент Републике Турске броји 600 чланова.

Ако се са овим резултатима сложи и другопласирани опозициони кандидат (постоје најаве да опозиција неће да прихвати резултате избора), Ердоган готово да може да почне да слави и пре другог круга председничких избора. Наиме разлика између њих двојице је прилично великих 5 %, а с обзиром да је Ердоган био готово на прагу тријумфа у првом кругу за очекивати је релативно лаку победу у другом (иако су чуда, наравно, увек могућа ), без обзира на став трећепласираног кандидата, јер су његови бирачи ионако ближи председнику Ердогану (на Западу, пре свега у ЕУ био је оптужен за ксенофобне и екстремно десничарске ставове).

Оно што мени прво пада на памет је да је ово и бољи сценарио за актуелног шефа државе него да је победио у првом изборном кругу. Сада он с лагодне позиције може да  говори (што се већ чује са турских државних медија) како је у Турској у неђељу био „велики празник демократије“, да ће грађани имати могућност да изаберу председника у другом кругу. Да је, којим случајем, победио у првом кругу, вероватно би навукао бес не само опозиционо настројених бирача, већ и доброг дела оних неутралних тј. политички индиферентних људи који би веровали анкетама које су већином предвиђале победу опозиционог кандидата.

Са друге стране Ердогану додатни ветар у леђа и потпуну самоувереност даје и уверљива победа његове странке на парламентарним изборима. Њу је ипак немогуће кривотворити јер је разлика у броју освојених гласова ипак велика.

Запад, предвођен САД, није скривао своје отворене симпатије и жеље за победом опозиционог кандидата. Руски државни врх формално је исказивао неутралност (отпочетка је било јасно како службена Москва и руска јавност великом већином прижељкују Ердоганову победу)  кроз изјаве да се ради искључиво о одлуци турских грађана коју треба поштовати каква год била, јер Турска је демократска држава.

Kако се могло и претпоставити с обзиром на узаврелу политичку атмосферу у Турској и велике улоге који су у игри, главни глобални  геополитички играчи заправо су постали навијачи, што је апсурд с обзиром како је начело немешања у унутрашње ствари других држава наводна „светиња“ у коју се сви спремно заклињу.

Формално и један и други кандидат желе добре, партнерске односе са обе стране и са Западом и са Русијом. Ипак, како је кампања одмицала искристалисали су се и политички преференцијали оба кандидата, тако да је у финишу кампање неколико дана пред изборе Kилицдароглу отворено оптужио Русију да се меша у турске изборе, али и да ће, када дође на власт, покренути ревизију сврсисходности пројекта прве турске нуклеарне електране Акуј (коју граде, одржавају и којом управљају Руси, чији је први блок недавно свечано пуштен у рад (у сред кампање), што су видео конференцијом пратили председници Ердоган и Владимир Путин). Са руске стране стигао је одговор да у сваком случају, очекују да се сарадња настави, продуби и прошири.

Позивајући се на извештаје о манипулацији на изборима, опозициони градоначелник Истанбула Екрем Имамоглу рекао је да нико не би требао да обраћа пажњу на прве резултате које је обзнанила агенција Анадолија, те додао : „Можемо рећи слободно,  господин Kилицдароглу ће данас бити проглашен за 13. председника наше земље“.

Ако Kилицдароглу изјави да је покраден, да су избори покрадени, Турску би лако могао да погоди не само буран почетак недеље већ и дуже раздобље политичке нестабилности. Оптужбе за изборне махинације, непризнавање резултата, бојкот другог круга, односно преливање затроване политичке атмосфере на улице кроз протесте, можда и сукобе Ердоганових и опозиционих симпатизера. У том би сценарију пуно тога би зависило од турских елита и њених спремности за заустављање могућих нереда и опасности које из њих могу да проистекну за турско друштво и државу у ионако традиционално нестабилној регији али и у још лошијој светској геополитичкој ситуацији.

Након неуспелог војног пуча против Ердогана 2016. године турске надлежне институције имале су довољно времена да анализирају своје грешке и пропусте који су Ердогана умало коштале главе (у физичком, буквалном смислу), када су га, заправо, спасили само грађани који су били спремни да бране “демократију” својим животима на улицама и трговима Истанбула и Анкаре (мада је била присутна и евидентна помоћ Русије).

Оно што је веома битно је и чињеница да Ердоган у јавности више нема тако снажну подршку као онда, међутим она је још увек врло респектабилна.

Турска је попут многих других држава, постала дубоко подељена земља.  А дубоке политичке поделе, уколико потрају и ако  им се још придодају и оне идеолошке, верске, етничке… А у Турској оне итекако постоје, изазивају на почетку нестабилност а онда и пад животног стандард те одлив капитала.

Последњих десетак година, Ердоган се суочио са многим изазовима у унутрашњој и спољној политици, од поменутог пуча, преко галопирајуће инфлације до разорног земљотреса раније ове године у којем је погинуло више од 50.000 људи, а многи су оптужили управо њега и његову власт за недовољно брз одговор, али и корупцију у грађевинској индустрији због које су многе зграде изграђене неквалитетно.

Његова стратегија, прво као премијера, а затим и као председника, била је да омогући привредни раст, често кроз крупне грађевинске пројекте који су видљиви у многим великим градовима.

Његова највећа подршка долази углавном од конзервативних или националистички настројених Турака, а реторику је усмерио не само на Запад, који оптужује да ради против њега, већ и на ЛГБТ заједницу (АK Партија не пушта ЛГБТ особама да буду чланови).

Са друге стране Kилиџдароглу каже да ће бирачима понудити другачију Турску, потпуно супротну актуелном председнику Ердогану који се ослања на сопствену харизму, али и „запаљив“ приступ политици.

Опозициони кандидат је поручио присталицама да ће његово управљање Турском бити засновано на консензусу и консултацијама.

Додао је и да ће вратити моћ парламенту, пошто је Ердоган 2018. изменио политички систем тако да председник државе има готову сву моћ у властитим рукама.

Републиканску народну партију (ЦХП) основао је Мустафа Kемал Ататурк, творац модерне турске државе.