Велика анализа Искре : Преговори на Аљасци, где нестаде Европа?

Владимир Путин и Доналд Трамп, Andrew Harnik/Getty Images

Свет се, изгледа, поново дели, али овај пут не у Јалти, не у Потсдаму, нити у Паризу или Бриселу, већ – на Аљасци. Место где су некада ловили златну грозницу и где данас поларни медведи имају више дипломатске тежине од председника Француске, постало је позорница на којој се кроји глобална судбина. А шта је најзанимљивије? Европе – нема.

На тој сцени, док се Американци и Руси (а у новије време све више и Кинези) надгорњавају чија ће доминација трајати дуже и ко ће коме диктирати цене енергената, Европа је одсутна. Британија, некада господарица мора и империја „ над којом сунце никада не залази “, сада је тек острво које са једне стране гледа у Америку као старијег брата, а са друге у сопствену носталгију. Немачке, силе која је у 20. веку изазвала два Светска рата, сада нема ни на мапи озбиљних играча. Француска, чије су колонијалне заставе некада лепршале од Африке до Индокине, данас има једва снаге да преговара сама са собом, да ли ће следећи председник уопште моћи да задржи земљу у једном комаду.

И тако, док се на Аљасци одржавају преговори на којима се расправља о свему – од нафте и гаса, до сателита и микрочипова, Европска унија се бави сама собом: бирократијом, квотама за парадајз и тиме да ли се млеко из Пољске сме звати „органско“. Европска дипломатија је постала попут оперете: свечани тонови, дуге конференције, а резултат, никакав.

Украјина, главни фронт европске трагедије и драматичне политике, такође је скрајнута. Некада центар пажње, сада делује као монета за поткусуривање. Преговори на Аљасци подсећају да се о њој не пита у Кијеву, нити у Бриселу, већ искључиво у Вашингтону, Пекингу и Москви.

И док се велике силе баве питањем „новог светског поретка“, Европа је остављена у улози статисте. Више не кроји историју – историја се кроји над њом. Некадашње колонијалне империје сада су колоније сопствених слабости: зависне од америчког кишобрана, руског гаса и кинеских фабрика. Европски лидери учествују тек у протоколарним вечерама и фотографисању – као туристи на сопственој историјској сцени.

Иронија је да се судбина света одлучује баш на Аљасци, земљишту које је Русија некада продала Америци за “ ситниш “. Данас, док се два џина мере погледима, Европа није ни предмет трговине. Она је, како би циници рекли, већ одавно купљена, на рате, кроз гасоводе, банкарске кредите и безбедносне споразуме.

А Британија, Француска и Немачка? Оне су ту само у медијима, саопштењима НВО организација, изјавама аналитичара…. Попут времена када се о судбини Југославије одлучивало без Југословена..

На Аљасци се преговара о свету. Где ће чије границе да стоје, коме припадају мора, ко ће контролисати свемирске орбите, а ко мреже вештачке интелигенције.

Да је све то мало подсећа на сеансе са духовима. Кад Американци и Руси преговарају, у просторији као да одјекује дух британског адмирала Нелсона, што шапуће: “ Ми смо некада господарили свим морима.“ Али, дух остаје дух,  Нелсон нема бродове, Британија нема империју. И док Лондон покушава да се покаже као „глобална Британија“, истина је да једино што данас успешно извози јесте фудбалска Премијер лига и краљевске скандале (ово сам нерадо написао јер сам по убеђењу монархиста).

Немачка, која је два пута запалила свет, изазвала два Светска рата, данас не уме да упали ни сопствене нуклеарне електране. Уместо топова и тенкова, Берлин производи бескрајне коалиционе договоре и министарске оставке. Немачка је у преговорима присутна само као анегдота: „сећате ли се када су они могли да изазову два светска рата? “ Данас једва могу да изазову расправу о томе да ли ће недељу прогласити „даном без аутомобила“.

Француска, некада сила која је држала Африку под ногама, данас покушава да очува макар остатке утицаја у Малију или Нигеру – а тамо их избацују људи са калашњиковима и “Вагнеровим” уговорима у џепу. У сали на Аљасци француски глас се чује само кад неко наручи вино: “Имате ли француско?“ Па и тада конобар одговара: “Имамо калифорнијско, исто је добро.“

ЕУ као оперета

Европска унија на глобалним преговорима подсећа на оперету „Лепа Хелена“: сви певају, сви играју, сви носе шарене костиме, а нико не води рат ни преговоре. Брисел има изузетну моћ – да пропише колико банане могу да буду закривљене, али нема моћ да одлучи о сопственој безбедности. На Аљасци се не пита Урсула фон дер Лајен, већ “ корумпирани старац” и “ ботоксирани патуљак ”.

Украјина је посебно трагична. О њој се расправља без ње. Није то први пут у историји: сетимо се Берлинског конгреса 1878. године, када су балканске земље биле предмет трговине између великих сила, док су локални владари чекали испред сале. И сада је слично , Кијев седи у предворју, док се унутра одлучује да ли ће га лечити, крпити или залеђивати.

Руски захтев од “ минимума “ до „максимума“

Најтужнији део читаве приче јесте што је све могло бити другачије. Русија је, сетимо се, пре него што су тенкови кренули ка Кијеву, званично тражила само једно: да Украјина не уђе у НАТО. Ништа више, ништа мање. То је био услов који је, уз мало европске мудрости и дипломатске еластичности, могао да се представи као „победа свих страна“.

Али Европа није имала мудрости. Уместо тога имала је декларације, моралне лекције и бескрајне састанке у Бриселу, где се више времена троши на превод речи „солидарност“ него на реалне потезе. Америка је имала своје циљеве, а Украјина – своју судбину. И тако, уместо компромиса, добили смо рат.

Данас, када преговори на Аљасци кују нову реалност, Русија не тражи више само неутралност Украјине. Тражи много више: нове територије, нове безбедносне аранжмане, па и нову улогу у свету. Минимум се претворио у максимум.

То је лекција коју Европа никако да научи из сопствене историје. Сећамо се Минхенског споразума 1938. – кад су Британија и Француска “ спасавале мир“ попуштањем Хитлеру, а заправо отвориле врата катастрофи. Сада је ситуација обрнута: нису хтеле да попусте ни педаљ, па су отвориле врата још већем проблему. И као онда, опет други одлучују о судбини континента.

Европа – из неверице у немоћ

Данас Европа гледа како се њено двориште претвара у бојиште. Украјина, уместо да буде мост, постала је ров. А Европа, уместо архитекте мира, постала је публика на сопственој трагедији. Тужно је, али истинито: док се на Аљасци воде преговори, украјински градови су предмети трговине, а европски лидери ни за столом ни у ходнику.

Тако је „мали захтев“, само да Украјина не буде у НАТО , прерастао у “ велики пројекат“ који мења лице континента. И то се сада решава без Европе.

Легенде и ироније

Иронично је да баш Аљаска, купљена од Русије за 7,2 милиона долара 1867. године – мање него што данас кошта луксузни стан у Лондону – постаје место на којем се поново премерава свет. Русија је тада мислила да је продала „бескорисну пустош“. Америка је мислила да је купила лед. А заправо је купила будући стратешки балкон на Пацифику и Арктику. Данас, када се тамо састају делегације, историја се смешка:  “Ето где заврши игра случаја.“

Ово треба да има на уму свако ко има амбиције да расправља о будућности Косова и Метохије.

Европа, међутим, није ни на маргини. Ако се преговара о енергији, ту су Руси и Арапи. Ако о трговини, ту су Кинези и Американци. Ако о безбедности, ту су НАТО (амерички) и Азија. Европа је спала на то да шаље посматраче – и да пише саопштења која нико не чита.

Европске легенде данас изгледају као бајке за малу децу: Британија прича причу о Трафалгару, Француска о Наполеону, Немачка о Бизмарку. Али док они причају, други цртају мапе. Некада су европски политичари цртали линије по Африци лењиром, данас им цртају рачуне за гас.

Маил из будућности

Можда би неко, из пуке људске солидарности, требало да пошаље један обичан маил српским политичарима – да их обавести шта се заправо дешава у свету. Док се на Аљасци кроје нове сфере утицаја, Београд је и даље заглављен у реторици европских интеграција, као да ће једног дана, после бескрајних поглавља, све магично да се реши у ходницима Брисела.

Наслов тог замишљеног маила могао би да гласи: “ Хитно: свет се дели, ви сте на ЦЦ листи“.
А у садржају би стајало:

“ Поштовани, док ви из недеље у недељу расправљате о напретку у европским интеграцијама и брижљиво чекате датум следећег извештаја Европске комисије, велике силе деле свет на Аљасци. Европска унија на тим преговорима није позвана, Украјина се дели без ње, а Британија, Француска и Немачка су тек фуснота. Можда би било корисно да и Србија зна – јер ће последице тих одлука доћи и до вашег дворишта, без обзира на то да ли је отворено Поглавље 23 или затворено Поглавље 35.“

И наравно, на крају тог замишљеног маила, аутоматска порука система:
“ Ваша порука је успешно достављена. Да ли ће бити прочитана – то већ није наш проблем.“