ВЕГЕТАРИЈАНСТВО, ДИЈЕТА, ПОСТ: ЈЕДНА РУСКА ПОУКА

Владимир Димитријевић

Добро је занимати се за тему односа вегетаријанства, дијете, са једне, и поста, са друге стране.

У чему је разлика? У циљевима, побудама, у самој основи.

Које су побуде вегетаријанства? Вегетаријанство се појавило најпре у Енглеској и то под знатним утицајем будизма. По вегетаријанцима, човек не сме да убија животиње, а биљна храна је природнија за човека и умањује ризик од појаве озбиљних болести, а осим тога вегетаријанство, у знатној мери, помаже да човек буде штедљивији у погледу трошења својих новчаних средстава. Има вегетаријанаца који сматрају да узгајање великог сточног фонда има негативан утицај на природну средину. Уз то, за већину вегетаријанаца надахнуће за живљење вегетаријанским начином живота представљају и разна религијска учења као што су будизам, индуизам, адвентизам…

Наравно, не можемо да се не сложимо са извесним хуманистичким импулсом који је присутан у већини таквих тврдњи, што није нимало чудно, будући да се вегетаријанство јавило у Енглеској у 19. веку када је хуманизам био на свом врхунцу. Али, авај, вегетаријанство, упркос свој својој спољашњој „позитивности“, у ствари, није ништа друго до протест, порицање, рушење потпорних стубова живота и то из разлога њиховог неправилног поимања. Са истим успехом се може протестовати и против кретања улицом десном страном или против чињенице да се дан састоји од 24 часа, а не од два пута по 12 часова…

Нема спора око тога да се у почетку род људски хранио искључиво биљном храном и да је, после великог потопа, Бог благословио да се људи хране и храном животињског порекла. У Књизи Постања пише: Шта се год миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као зелену траву (1. Мојс. 9, 3). Ово је непосредна дозвола за коришћење меса свих животиња за исхрану, при чему, треба приметити, да у то време још увек није било поделе на „чисте“ и „нечисте“ животиње – све су се животиње могле јести. Зашто овде нема ове поделе? Зато што је та подела била дата за времена пре потопа, али не зато што је „нечисте“ животиње било забрањено јести, већ зато што је било забрањено приносити их на жртву. Животиње у та времена људи уопште нису ни јели!

Неразумевање чињенице да је човеку свише дат благослов за једење хране животињског порекла представља сами корен протеста вегетаријанства против једења меса, као и свих осталих ставова који произлазе из тог протеста.

Као протест, вегетаријанство је деструктивна појава. Зашто? Зато што оно душу не васпитава у подвижничком духу, већ је рањава преузношењем, надменошћу и гордошћу. Вегетаријанци често осуђују људе који једу месо. Они се јавно залажу за своја начела, једино њих сматрајући природним, и зато обавезним за сваког „напредног“ човека. И у том погледу наносе велику штету својој души, будући да истински духовном човеку није потребна никаква јавна „декларација“, он је смирен, свестан своје немоћи, он снисходи другим људима, он не покушава да промени свет, већ самога себе. Корен „аскезе“ на коју позива вегетаријанство у једној је сасвим баналној лажности: вегетаријанци тврде да смо ми „једнога тела са животињама“, и да су зато људи и животиње – „браћа“. Не мислим да се о томе уопште може озбиљно говорити. Таква тврдња приличи само Дарвину који је, узгред буди речено, такође, био Енглез.

Када би било могуће вегетаријанство одвојити од његових лажних тврдњи и нелогичних закључака, и свести га на лично добровољно једење биљне хране, оно можда и не би било толико штетно. Али, то је немогуће, јер вегетаријанци од свога једења праве култ који намећу свима.

Оставимо се сада вегетаријанства, и погледајмо како стоји ствар са дијетама, не медицинским, већ оним које људи упражњавају уместо поста. Овде је све много простије, примитивније, јасније. Дијета се не руководи никаквим „хуманистичким“ циљевима, никаквом идејом спасавања „браће животиња“, никаквом бригом о животној средини. Дијета нема везе са штедњом нити са религијским убеђењима. Овде је све потчињено једном једином циљу – имати здраво и лепо тело, дуг живот, физички угодан земаљски живот.

Али, како је само јадан човек! Он се толико бори за продужење земаљског живота да је, чак, спреман да овде на земљи не једе ништа само да би поживео још коју годину дуже, макар то било и гладујући! Овде се човек одаје још изопаченијој врсти „аскезе“, која за своју основу нема никакав духовни идеал, какав има хришћанско подвижништво, нити, пак, икакву идеју или учење, као што је то случај код вегетаријанаца, већ пуко здравље физичког тела.

Добро, а по чему се истински пост, хришћански пост разликује од свих других врста уздржања у погледу хране? По своме циљу. Пост за свој циљ има искључиво духовно усавршавање човека. Постећи, човек кроз смиравање сопственога тела, усавршава своја духовна чувства, што му помаже да јасније сагледава своју огреховљеност и да, кроз покајање и промену живота, духовно узраста.

Овде долазимо до друге суштинске разлике поста од дијете и вегетаријанства: смисао поста уопште није везан за једење хране. Пост се, у ствари, уопште не бави питањем хране, на начин на који то чине вегетаријанство и дијета. Истина, без телесног поста, без уздржавања од мрсне хране, ни у ком случају није могућ духовни пост, али у хришћанском схватању поста управо тај духовни пост јесте циљ поста, а телесни пост је искључиво средство.

Црква нас на то непрестано подсећа, по неколико пута, свакога дана током Великог Поста, да људи не би духовно залутали, да би се подвижнички кретали ка истинском циљу: „Браћо, постећи, телесно, постимо и духовно!“, пева се у стихири на вечерњу у среду прве седмице Великога Поста.

„Истински пост је злобе удаљење, језика уздржање, гнева одбацивање, похоте одстрањивање“ (Стихира на вечерњу у понедељак прве седмице Великог Поста). А ту мисао заокружује сâм Господ: Не погани човека што улази у уста, него што излази из уста оно погани човека (Мт. 15, 11).

Оне који посте без правилног духовног циља, не у време које прописује Црква, и не заједно са њом, Свети Оци су, потпуно оправдано, назвали „неразумницима“: „Ти неразумници ревнују у посту и у трудовима светих (монаха) са неправилним разумевањем и намером, сматрајући да творе добродетељ. Ђаво, пак, који их лови као своју ловину, убацује у њих семе високог мишљења о себи, из кога се рађа и којим се храни унутарњи фарисеј, и такве низвргава у потпуну гордост. Јер ништа тако не побуђује на гордост као савест која је свесна својих заслуга и мисао која се нада у сопствене заслуге“ (Преп. Јован Лествичник, Добротољубље , Том II).

Завршавајући ово кратко разматрање о посту, навешћу речи Преп. Јована Касијана, који је укратко и упечатљиво описао истински хришћански однос према телесним подвизима: „Ми не полажемо своје наде само у пост телесни. Он није сâм себи циљ, нити је сâм по себи неопходан. Пости се ради стицања чистоте срца и тела, да би човек, отупевши жалац тела, стекао смирење духа. Но, пост понекад води у погибао душе, ако се врши у непрописано време. Треба да се трудимо да постом стичемо добродетељи које чине истинско добро, а не да те добродетељи вршимо поста ради. Према томе, да бисмо достигли љубав која је непромењиво и постојано добро корисно је смиравање тела коме треба придодати и лекарство уздржавања од хране“ (Преп. Јован Касијан, Добротољубље, Том II).