ВЕГАНСТВО И ХРИШЋАНСТВО: ПОВОДОМ ПОЧЕТКА ВЕЛИКОГ ПОСТА

Владимир Димитријевић. (Фото: Јутјуб)

ВЕГАНСКО НАТЧОВЕШТВО?

Јога се, иако је окултна техника, намеће човечанству као здрав стил живота. Уз њу, често иде и веганство, апсолутно уздржавање од хране животињског порекла. Угледни руски стручњак за питање стилова живота, Андреј Карпов, о томе феномену каже да на први поглед веганство личи на хришћански начин исхране, јер строги пост православних искључује месо, млеко, јаја и рибу. Типик понекад одређује да се једе некувана храна, што личи на исхрану сировим воћем и поврћем код вегана. Монаси не једу месо, па делимично изгледају као вегетаријанци. Вегани сами себи делују као аскете, које су изнад малограђанских месоједа, каже Карпов. Ако си веган, исправно живиш, мисле они. И ту је, по Карпову, први знак за узбуну: „Ако исправан живот значи држање веганских правила, онда човеку више ништа ни не треба. Није му неопходна ни Црква, ни Христос. Веганство не постаје степеница која води ка вери, а хришћани, који изгубе веру у Бога и поверење у Цркву, понекад постају вегани. Чува се илузија духовности, у најмању руку – „надтелесности”. То је темељ да себе сматраш „добрим”, много бољим од других људи. То је и аутоафирмација, и начин да се помириш са собом самим, да не тражиш од себе ништа више. То је својеврсни симулакрум вере. Неки пут се веганство маскира у дијету. Али његова бит није у бризи о здрављу. Веганска трпеза слична је екстремним спортовима. Спортиста није самоубица, он хоће да преживи, и ако све ради како треба остаће жив. Тако је и са веганством. Ако прецизно израчунаш количину хранљивих супстанци које уносиш здравље ће ти бити у реду. Али храна се увек налази у центру пажње. Јести шта стигнеш је за вегана недозвољени луксуз. Небрижљив однос према храни ће свакако нарушити здравље. Али, веганство није измишљено због здравља. То је, пре свега, идеологија.“

ПОСТ ИЛИ ВЕГАНСТВО

По Карпову, хришћански пост и веганство се радикално разликују. Телесни пост је установљен да би се обуздале страсти. Монаси не једу месо јер месо јача тело и распаљује телесне жеље. Пост је доба кад смирујемо тело да бисмо сагледали душу. Пост нас учи да надиђемо земно и окренемо се небеском. Пост је духовна пракса, а не скуп прехрамбених табуа. Пост се не држи ради поста, него ради Христа, да бисмо се очистили ради сједињења с Њим кроз Свету Тајну Причешћа. Болесним људима и трудницама ублажава се пост. Разни људи имају различите телесне снаге кад је пост у питању, и духовник то увек има у виду. Што је човек духовнији, више пости. Али, ако пост наводи човека да се горди, то је доказ да га човек није схватио. Ђаво је рекао Светом Макарију Великом да он никад не једе и не спава, па је Макаријев телесни подвиг нешто што се не може поредити с ђаволовом „аскезом”. Али, додао је крвник људски од почетка: „Има нешто чиме ме побеђујеш – то је твоје смирење!” Ко пости, а горди се пред онима који не посте, сличан је фарисеју који се ругао царинику; Бог је, међутим оправдао цариника, а не фарисеја. Јер, цариник је био смирен, и вапио је: „Боже, милостив буди мени грешном!” Зато су духовници говорили да је у посту најважније не прождирати људе својом мржњом, злобом и оговарањем.
Суштина веганства је у табуисању хране. Не смеш нимало да се огрешиш о правило, иначе ниси веган. Иза тога стоји идеологија која налаже да не само да се не треба хранити месом, него и треба животиње оставити на миру. Вагани стално говоре о страдању животиња у условима индустријске производње хране: краве које стално живе у стајама, прасићи у ужасним условима фарми, кокошке приморане да носе јаја. Не куповати животињске производе значи уништити индустрију меса и месних прерађевина. И шта ће онда бити са животињама? Па, неће их бити уопште. По Карпову, вегани се боје страдања било ког живог бића, и припадају оном правцу мишљења који каже да је боље убити дете у утроби него родити инвалида и да је боље извршити еутаназију него гледати како се ближњи мучи. Све домаће животиње треба пустити на слободу, јер их човек „експлоатише”. Да ли ће оне тамо преживети, то се никог не тиче. Као што се у идеји веганства крије став да је људи на планети превише, да њихов број треба смањити да би се дивља природа раширила, и да би људи опет могли да се хране као у рајском врту. Хитлер је, не заборавимо, био вегетаријанац, са „најхуманијим” законом о заштити животиња, какав личи на оно што прописују ЕУкрати из Брисела.

ЧОВЕК ЈЕ САМО ШТЕТОЧИНА?

За вегане, човек је само штеточина која уништава биосферу својим паразитизмом. Човек не сме да буде агресивни господар, јер није ништа бољи од било које животињске врсте. Паганизам, попут хиндуизма, који поштује краве као свете животиње и не једе месо, зато је бољи од агресивног хришћанства, које човека уздиже изнад природе. Свето Писмо је рекло да човек има власт над животињама. Вегани ту власт не признају. Човек не треба да преображава природу, по заповести Божјој, него да се сједини с природом, да побегне у природу од своје историјске одговорности. Веганска антропологија каже да човек на овом свету нема никакву мисију. Њега треба оставити на миру, као што он на миру оставља животиње. Права слобода за вегана је ослобођење од свих обавеза. Веган се ослободио од зла и праведан је, док су месоједи робови желуца и нижа бића.
По Карпову, веганство је лажна духовност. Она подразумева стицање светости путем механичке аскезе, у којој нема никаквог духовног узрастања. Али, бежање од одговорности за свет је инфантилно; тако је веганство саставни део савременог инфантилизма.
Веганство није секта, али обилује духом секташтва, које људе дели на узвишене биљоједе и све остале. Оно није толико питање тела, каже Карпов, колико питање душе која храну ставља изнад Бога и Његових заповести.

ХРИСТОС ЈЕ ЦИЉ ПОСТА

А наш Велики пост је пролеће душе, припрема за Светло Христово васкрсење. Ми постимо Христа ради, јер је Он Бог Који је постао човек да би нас учинио децом Божјом. Пост је припрема за причешће Христом. Сетимо се, дакле, Христа Богочовека, Који се ни са ким и ни са чим не може упоредити, онако како каже руски философ Семјон Франк: „Мени је довољно да се сетим, ограничивши се на најелементарније доказе, да је Мојсије, без обзира на сву величину истине Божије која му се открила, заповедао да се у име Божије убијају иноплеменици и незнабошци, а да је Христос заповедио љубав према свим непријатељима, без разлике, да би се само на основу тога закључило да је Христос људима открио истину Божију пуније, дубље, верније него Мојсије. Довољно ми је да се сетим да се Мухамед оженио богатом удовицом, бавио се трговином, имао много жена, био освајач и лукав политичар, а да је Христос био бескућни сиромах, да није знао за друге побуде осим проповеди вере и самопожртвованог испуњавања Воље Божије, при чему је суштину те вере Он открио као свеобухватну љубав Божју – да бих са пуним поверењем схватио да су личност и учење Христово неизмерно ближи Богу него личност Мухамеда, и да, упоређен са надљудским савршенством Христа, Мухамед, чак и ако у њему неко види истинског пророка Божјег, није ништа друго до несавршени и грешни смртник. И проповед Буде, који је учио људе да одрицањем од земаљских жеља достигну савршенство Нирване, по пуноти истине не може ни да се пореди са проповеђу Христа, Који је показао пут ка вечном животу и блаженству Небеског Царства преко самоодрицања и љубави према ближњем – и то тако као што се лик Буде, царевића у младости и старца који је мирно умро под дрветом, уз сву своју лепоту неупоредив са ликом Христа, бескућног дрводељиног усвојеника, чије је срце горело непрестано божанственом светлошћу љубави, и који је пошао на крсно страдање да би свет спасио од греха. Стога ја видим да је у Христовом лику и учењу сама истина Божја изражена пуније, јасније, истинитије него било где другде”.
На то нам указује Велики пост.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
?>