ВАТНИК ИЗ КИЈЕВА: ЗАШТО СЕ У УКРАЈИНИ ЈОШ НЕ ЧУЈУ ПРИСТАЛИЦЕ РУСИЈЕ

Било је логично очекивати да ће руска операција у Украјини надахнути оне који су се према Русији увијек односили са симпатијама. Али, за сада, у градовима које контролише руска војска, становништво промјене дочекује са великим опрезом. Зашто?

Прије свега зато што се већ после Мајдана 2013. број симпатизера Русије у Украјини веома смањио. То је условљено низом фактора. Навешћемо оне главне.

Први је – људи не воле лузере. А Јанукович се показао као кукавица и слабић, који је у јеку локално-кијевског метежа издао њему вјерни Беркут и милионе својих присталица, које су за њега гласале на изборима. А слабиће на власти нико не воли. Елита, па за њом и маса, аутоматски прелази на страну јаких.

Други фактор је „Кримско прољеће“ и формирање ДНР и ЛНР. Крим и Донбас су остали ван Украјине, а управо тамо живе најчвршће присталице Русије.

Трећи фактор је страховита русофобска пропаганда, која је успјешно радила свих ових година. Као што је познато, људи у маси нису баш здраворазумни, то је чињеница. Ако негдје у Белгородској области на осам година искључите све руске федералне ТВ канале  и препустите их само украјинским, нема сумње да ће се тамо појавити људи са врло специфичним погледом на свијет.

И четврти фактор, најважнији – јесте ужасни терор против проруских активиста у Украјини. Људе су овдје хапсили и убијали, спаљивали због „проруских текстова“, и чак за „проруску атрибутику“. Бити присталица Русије у Украјини заиста је страшно. Неће те заштитити правосуђе и неће се нимало узбудити грађанско друштво. Бити проруски активиста – то је горе него бити криминалац, зато што немаш никаквих шанси за праведно суђење.

А сад су почела и борбена дејства, која су дојучерашње „ватнике“ потпуно парализовала. До рата, живот у Украјини за њих је био плус-минус „нормализован“. Била су установљена извјесна неформална правила о томе шта се може рећи, а о чему је боље ћутати. Али, притом је симпатизер Русије – врло широк појам – ипак био како-тако интегрисан у „екосистем“ Украјине. Негдје је радио, од нечега живио, имао некакве планове и мање-више неутрално се односио према политичким опонентима, који су били у већини.

Условно речено, ако си ти присталица Москве, а твој кум Москву замислити не може, на некој заједничкој вечери то не мора бити проблем. Просто не причате о политици и пребацујете се на фудбал или жене. А сад – иде битка у Харкову и Чернигову, градовима поред Кијева. И шта сад да се ради? Кум зна да си до прије неки дан ти навијао за Путина и за Русију. Тако нешто не можеш сакрити. Ако навијаш за „Спартак“, онда то знају сви твоји познаници, сви који су те два-три пута видјели. И твој кум зна ко си и шта си. И сусједи. И сарадници с посла. Сви знају све о свима. Само што је сад свуда пуцњава, хаос, избјеглице, и потпуно је нејасно шта носи сјутрашњи дан. А ти си био за Русију. И ко си ти сад за све њих?

Руска војска је већ у Херсону, Мелитопољу, Бердјанску. И шта даље? Хоће ли бити створена нека алтернативна држава? Зеленски и његова власт – ко су они сад за становнике тих региона? Хоће ли га Русија свргнути или ће с њим водити преговоре? Хоће ли локална власт остати локална власт или ће се створити неке друге структуре?

То су питања на која локалне присталице Русије уопште немају одговор. И нису то питања некаквог општекултурног карактера. То су питања физичког опстанка. На Криму су 2014. локалном становништву све потанко објаснили: ви идете у Русију! На Донбасу је било више питања, али су тамо створили неке међу-институције, локалне републике. А овдје – потпуна неизвјесност.

Та неизвјесност постоји и на југу, узгред буди речено, увијек најлојалнијем Русији. Чак и тамо видимо митинге под украјинским заставама, зато што су мајдански активисти свих ових осам година били распојасани. А „вата“ је тих осам година била сатјерана у мишју рупу и сад се плаши да се одатле помоли, чак и кад су се појавили руски војници. Зато што нико не зна да ли су они ту привремено или постоје неке друге варијанте.

Управо то је разлог због чега Русију дочекују уздржано, не демонстрирајући јавну лојалност. Немогуће је од људи захтијевати лојалност ако они нису сигурни у своју даљу егзистенцију. Дојучерашњи украјински „ватники“ чак се не боје толико самог рата, мада постоји ризик да се настрада од гранате или да се изгуби дом. За њих је још страшнија могућност сепаратног мира између Москве и кијевских власти. Такав мир не би значио само наставак хајке, него прави покољ људи у Украјини који би имали етикету „проруски“. Већ је убијен градоначелник у Луганској области, убијен је члан прве преговарачке групе, који је оптужен за врбовање од ФСБ-а. И то у пуном јеку рата, кад нема пуно времена да се траже проруске жртве. А касније би сигурно почео обрачун. Врло суров.