Валерија Тројицка: СЕКТА ЈЕ ВРЛО АКТИВНА

Да, потпуно се слажем са дефиницијом савременог руског либерализма као тоталитарне секте.

Управо је тако. То је оно што сам својим очима посматрала од 2016. године, када сам ушла у позоришну сферу.

Регрутовање нових чланова те секте почиње, у суштини, од дечјег узраста. Понекад директно из позоришних студија. А тотално, наравно, из театралних и, претпостављам, свих других „креативних“ универзитета.

Предавач, водитељ курса – то је цар и бог. Он обликује свест студента и помажу му да изгради каријеру кроз стотине успостављених веза.

Као резултат, у креативној области, главна професионална „компетенција“ (да, поред талента и основне обуке, коју поседују сви дипломци добрих универзитета) јесте једноставно прихватање идеологије секте.

Један корак удесно, један корак улево – стрељање. У смислу укидања и избацивања из секте. И, последично, из професије.

Колико је људи из креативне заједнице једноставно згњечено због подршке Донбасу од 2014.  године?

…И, нажалост, то се дешава управо сада.

Нико нигде није отишао.

Са универзитета су отпуштени само појединци.

Чак и након што буду отпуштени или избачени из експертских, премијалних и других стручних савета, они не губе утицај који су стекли током тридесет година професионалне активности. Барем захваљујући својим студентима, који су раштркани готово свуда.

Они активно раде унутар земље. Преселили су се (што је, наравно, потпуна катастрофа) у област дечјег и тинејџерског позоришта. Тамо су пронашли сигурно уточиште. Организују радионице за децу.

Понегде се врте око националних позоришта. Русија је велика земља. Вероватно размишљају како најефикасније да је смање.

И поводом оних који су отишли.

Који једва преживљавају у страним земљама, претурајући по кантама за смеће итд.

Недавно смо разговарали са позоришним редитељем, учесником Специјалне операције Андрејем Черпином. Према његовим речима, драматуршки фестивали који су отишли ​​у иностранство, попут „Љубимовке“ и других… извели су 500 представа.

То је број који је Андреј навео. Нисам га проверавала. У сваком случају, то су стотине (!) представа младих руских драматурга о „ратним злочинима рашиста“ и патњи савесних релоканата. (Колико се сећам, ми смо створили 12 представа кроз заиста одличан програм „Таврида.Арт“. Можда 20. Можда 30. Бројеви су и даље неупоредиви.)

Са тим представама учесници ових драмских лабораторија активно путују – од Тел Авива до Берлина и широм света. Приређују театрална читања.

Они имају гомилу новца. Издашно су спонзорисани. Имају своја позоришта у Немачкој и Израелу. Своје студије у САД и Естонији. И тамо, претпостављам, обучавају децу која говоре руски…

Мислите ли да су наши студенти изоловани од овог „руског позоришта у новој емиграцији“?

Наравно да не. Заједно са својим професорима, они прате како се „угледни Руси“ Молочников и Кримов сналазе у Њујорку, и како се Јулија Ауг бори против режима у прелепим и слободним балтичким земљама…

Молим вас, нека ми неко докаже да ће се за 10 година у Русији постављати спектакли по комадима написаним у кластеру „Таврида“ и снимати филмови на основу књига објављених овде у КПД-у или „Јаузи“.

А не на основу тих 500 драма девојчица и дечака школованих на најбољим руским универзитетима… Који ће ускоро желети да се врате у Русију.

Заиста желим да будем оптимиста. И да, попут Семјона Пегова, верујем у неповратност промена које се дешавају.

Али стварност за сада говори другачије.

(Телеграм канал В. Тројицке; превео Ж. Никчевић)