Вадим Трухачов: ВРЕМЕ ЈЕ ДА СЕ РУСИЈА ВИШЕ УКЉУЧИ У СРПСКУ ПОЛИТИКУ

У Србији ће 17. децембра бити одржани ванредни парламентарни избори. Њихова главна интрига је да ли ће председник Александар Вучић и шеф дипломатије Ивица Дачић задржати већину у Скупштини и да ли ће земљом и даље владати савез блокова који они предводе. Са великим степеном вероватноће, они ће то успети. И тада неће доћи до значајнијих промена, а два главна лица модерне српске политике водиће државу истим курсом.

А тај курс значи једно – мултивекторство и седење на две столице. Наиме, сама најава ванредних избора је у великој мери била уступак ЕУ и НАТО-у, јер су они заказани након протеста прозападне српске опозиције, уморне од владавине два поменута „диктатора“. С друге стране, Вучић је јасно ставио до знања да се Србија, упркос свим завртањима руку, неће придружити санкцијама Русији и признати независност Косова, како то од ње тражи Запад.

Противречне изјаве и поступци српског председника могу се набрајати у недоглед. Тако је у новембру сменио шефа спољне обавештајне службе Александра Вулина, коме су САД увеле санкције. Управо њега су називали „главним русофилом“ у руководству Србије. И буквално тада, Вучић је нагласио да његова земља неће заборавити НАТО агресију 1999. године. Укратко, једну контрадикцију прати друга. Понекад ово чак не личи на мултивекторство, већ на подељену свест.

Наравно, у Русији такво понашање изазива лоше прикривену иритацију. Србија је у свести готово већине руских људи који прате међународну политику најприроднији партнер и савезник, из историјских, културних и верских разлога. И управо она (осим можда само Белорусије) треба да подржава Русију више од других. Поготово кад се има у виду да Русија за међународно непризнавање Косова чини скоро више него сама Србија.

И овде се Вучићу и Дачићу може приговорити много тога. На пример, појава српског наоружања у Украјини – чак и ако је тамо стигло не преко државе, већ као резултат активности приватних добављача. Или гласање у УН којим се осуђује СВО и друге акције Русије последњих година. Или, на пример, претње Србима који су одлучили да служе у ЧВК „Вагнер“. А изјавама српских званичника који су говорили о потреби придруживања антируским санкцијама одавно нема броја.

Међутим, у исто време, ЕУ и НАТО су очигледно незадовољни Вучићем и Дачићем. Њима се, са своје стране, не свиђа што је Србија остала једина европска земља која није приступила антируским санкцијама. И једина држава предстојећег „балканског проширења” ЕУ која то није урадила. Западу се не допада ни то што српске власти нису признале Косово, које виде као независног кандидата за чланство у евроатлантским структурама. И не испоручују отворено оружје Украјини, и не ремете ваздушни саобраћај са Русијом…

Испада да Вучић и његов дугогодишњи партнер Дачић не одговарају ни Русији ни Европској унији и НАТО. Међутим, већ дуги низ година већина Срба и на парламентарним и на председничким изборима гласа за главне „који седе на две столице“. И то се не може објаснити само употребом административних ресурса – изборе прате страни посматрачи који (иако са мањим резервама) потврђују поузданост резултата.

Једноставно, овакво стање је у складу са расположењем већине Срба. Отприлике 85% њих има добар однос према Русији и болно ће реаговати на чињеницу да ће морати да се уведу нека ограничења у односу на њиховог главног историјског пријатеља. Приближно исти број Срба неће признати независност Косова. Још 80% не жели да чује за улазак у НАТО, присећајући се трагичних догађаја из 1999. године. Овдје можемо додати да већина жели да повећа подршку Републици Српској у Босни, што се Западу вероватно неће свидети.

Срби су такође прилично импресионирани делом вишевекторског приступа који је повезан са потрагом за другим партнерима ван граница Запада. Тако, огромну подршку глобалном повлачењу признања Косова пружа Кина, са којом су Вучић и Дачић учврстили односе. Захваљујући томе, кинеске инвестиције се уливају у земљу. Уз то, Србија се зближила са Мађарском, чији је премијер Виктор Орбан постао можда и најчешћи гост у Београду. А како се Европска унија и НАТО односе према Орбану сувишно је говорити.

Међутим, постоји и друга страна медаље. До милион и по Срба ради у земљама Европске уније и НАТО-а и буквално храни своје породице у домовини. Највећи трговински партнери Србије су Немачка и Италија, а њихове компаније отварају филијале у земљи и запошљавају Србе. Може ли их Русија заменити у овом својству? Можда, али сад је то мало вероватно. И зато не треба очекивати преоштре изјаве Вучића и Дачића у вези са Европском унијом и НАТО. Они нису у тој позицији.

С обзиром на ове околности, недоследност и вишевекторност српског руководства тешко да може деловати иритантно. Да ли би нам било драго да се Србија придружила антируским санкцијама већ у првим данима Специјалне операције? Тешко. Али прозападна опозиција, кад би дошла на власт, сигурно би предузела такав корак. Да, уз извињавање, плакање, жаљење на околности – али би га предузела. Вучић се није придружио санкцијама годину и по дана. А ако се ту додају догађаји из 2014 – и свих девет година.

И овде је за Русију изузетно важно да проруске десничарске конзервативне снаге добију што више гласова како би дисале у леђа блоковима око Српске напредне странке Вучића и Социјалистичке партије Дачића. Али шта тамо видимо? На изборе излазе чак четири листе, које једна другој узимају гласове. И у најбољем случају, само две од њих имају шансу да пробију границу од три одсто. А укупно сви они могу да рачунају на не више од 15% гласова. Можда је време да будемо активнији у обједињавању наших пријатеља?

А западне земље су прискочиле у помоћ и формирале мегаблок проевропских партија „Србија против насиља“, који може да рачуна на око 25%. И још око 5% ће прикупити прозападне странке националних мањина, од којих ће свакој за улазак у Скупштину бити потребан само 1% гласова. Проста аритметика даје цифру већу од оног код српских родољуба. А ако је тако, значи да су у стању да изврше већи притисак на Вучића и Дачића него снаге лојалне Русији.

Дакле, одржавање већине садашње вишевекторске владе није најгора опција. И њихова противречна политика такође. А да би колебања Вучића и Дачића била више проруска, треба још да порадимо и са српским друштвом. И ту треба узети пример са Запада, који је постигао известан успех у земљи чије је становништво раније према њему било крајње сумњичаво.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)