Вадим Левентал: У ВАСЕЉЕНИ ФЈОДОРА МИХАЈЛОВИЧА

Изгледа да је Сергеј Носов написао не просто своју најчуднију књигу, већ једну од најчуднијих књига у руској књижевности. Барем једну од… Вероватно је прво питање које ће сваки читалац поставити: шта је ово уопште.

Додуше, у извесном смислу, за самог Носова књига није неочекивана. Његово интересовање за Достојевског одавно је познато, Носовљева љубав према луцкастим јунацима/нараторима такође, као и Носовљева супермоћ да опише црвоточине у ткиву људске стварности и чудне квантне интеракције људског микросвета. Је л’ тако? Па, нова књига само повезује све те ствари.

Књижевни истраживач који је сишао са ума, специјалиста за Достојевског, пише предлог за књигу посвећену својим открићима у студијама Достојевског, и та открића су отприлике оваква. Огромне масе тамне материје у васељени Достојевског, кваркови од двадесет копејки који постоје у вишедимензионалном простору, итд., итд. Са становишта класичне механике, све саме аномалије.

Истовремено, „Звончићи Достојевског“ су епистоларни роман. Па, то јест, ако је то уопште роман. Писма имају два адресата (али ни то није сигурно) – две сестре близнакиње, очигледно психијатрице. Писма пише књижевни критичар који је завршио у психијатријској болници. Међутим, ближе крају испоставља се да то није само он, већ и његов брат близанац – писац. Систем двојника, огледала, одраза – очигледно, омаж Достојевском. Али не само то: чини се да је ово део сложене оптичке машине која нам омогућава да разазнамо Достојевскијев макро- и микросвет. Можда не само Достојевског. Можда просто аномалије натчовечанског, превише натчовечанског.

Па ипак, уникалност Носовљеве књиге није само у њеној очигледно комплексној жанровској природи. Постоји још једна ствар. Тешко је замислити књигу у потпуности посвећену томе како писац, један од најважнијих аутора своје генерације, чита књигу – једну класичну књигу, књигу препознату као ремек-дело, да бисмо, такорећи, могли да се уселимо у главу једног писца док чита туђу књигу. Како то тачно функкционише? Може нам о томе причати само стављајући маску лудог књижевног научника – океј. Али како бисмо иначе знали шта се дешава у глави једног класика кад он чита другог? Не лапсусом, не случајно, већ детаљно, намерно – на 450 страница.

Као што је добро познато, за писца се не учи у школама креативног писања, писци уче читајући друге писце. Дакле, кад нам Сергеј Носов показује како чита Достојевског, он нам у суштини говори не само како то ради Достојевски, већ и како то ради он, Носов. Како је структурирана свест писца, како се разликује од свести неписца, како та свест чита, а самим тим и пише? Из ове перспективе, испоставља се да су „Звончићи Достојевског“ такође уџбеник писања. И то такав, чини се, какав никад раније није виђен.

(Телеграм канал В. Левентала; превео Ж. Никчевић)