ВАЦЛАВ КЛАУС, ЈИРЖИ ВАЈГЛ: Ко и због чега кривотвори историју?

Седамдесетпета годишњица завршетка Другог светског рата – иако у сенци епидемије коронавируса – постала је далеко већа тема јавних расправа него што је то икада била током свих претходних округлих годишњица окончања овог рата. То само потврђује да се извесне утицајне снаге данашњице ни после три четвртине века (и коренитих промена Европе и света) нису помириле с резултатима овог највећег рата у историји човечанства и да се труде да их ревидирају.

У поменима на окончање рата изгубила се историјска реалност и данашњим дискусијама на ту тему (која се у прошлости оправдано звала прослава победе и ослобођења) једноставно доминирају тренутни политички планови и намере тих људи.

Главни учесници и режисери данашњих дешавања везаних с годишњицом маја 1945. рачунају на то да је 75 година релативно дуг период, да они који се сећају тадашњих дoгађаја, уз нешто мало изузетака, више нису међу живима и да је већ дошло до скоро потпуне смене генерација. Овај тренутак зато сматрају као погодан за радикалну промену повести о Другом светском рату (и његовим последицама) и за укључење ове (од самог догађаја) удаљене годишњице у пуној мери у данашњу политичку пропаганду и тренутне интересе великих сила.

ИЗОКРЕТАЊЕ ИСТОРИЈЕ
Основни циљ данашњих дешавања је брисање речи „ослобођење“ из памћења данашњих генерација и представљање окончања рата не као победе Руса и Американаца над Немцима, већ као почетак нове окупације, овај пут руске. Обе окупације се кроз овако сугерисану оптику стављају у исту раван – с том разликом што нам руска наводно поново прети.

Ова лажљива манипулација и изокретање историје превазилази лажне интерпретације комунистичке ере, и ова интерпретација се некима од оних који је се сећају чини олакшавајућом – ми немамо везе с комунизмом, већ су нас од маја 1945. окупирали Руси, и они су нас на то принудили. Ипак је све било нешто сложеније. Совјетска армија, која је ослободила и велики део Аустрије (укључујући Беч), с наше територије се врло брзо повукла – те ми стога нисмо били у позицији Аустрије или Немачке, а ни Пољске и Мађарске. Ми смо нажалост КСЧ изгласали сами на демократским изборима. У чешким земљама комунисти су заиста имали масовну подршку, иако се то некима данас не допада. (То што су неки прогледали тек у августу 1968. је друга прича.)

Слажемо се с тезом да смо комунизам прихватили више-мање сами (иако под снажним притиском Совјетског Савеза) и у великој мери то прихватање је било последица фрустрације због очигледног недостатка интересовања великих западних сила за нашу земљу и њену будућност. Често критикујемо држање Француске и Велике Британије 1938. године у Минхену, али ни до дана данашњег нисмо у стању да схватимо да су за нашу земљу заиста снажно заинтересоване само Немачка и Русија.

Историјска искуства с њима би требало да нас наведу на опрез. Уместо тога, ми обично настављамо да водимо прошли рат. Тадашњи страх од Немачке довео нас је до комунизма и четрдесетогодишњег вазалског односа према Совјетском Савезу. С друге стране данас балавимо антируску реторику, не примећујући да се поново постепено претварамо у протекторат Европске уније којом доминира Немачка.

Све то се јасно показало у поимању и атмосфери овогодишњих мајских прослава. У чешкој средини дошло је до невероватне, недавно незамисливе промене – немачки окупатори и њихова зверства потпуно су нестали с видика. Хитлер и његов чудовишни режим и терор у нашем медијском главном току претворили су се у пуку кулису. Хитлер и нацисти претворили су се у безлична чудовишта, с којима стварни Немци нису имали скоро ништа заједничко. Данас се чак не сме ни говорити о „немачкој окупацији“ или о „немачким злочинима“, већ искључиво о нацистичким или хитлеровским. Будући да Хитлера и нациста више нема, ми тиме – како је данас политички исправно, т.ј. коректно – никога не дирамо.

На њихово место постављени су Руси, народ који је за немачку агресију и победу над агресором платио највећу цену. Данас не само маргинална пискарала и неонацисти, већ директно медијски главни ток (а заједно с њим – као што је показало прошлогодишње гласање – и већина посланика Европског парламента) дозвољава себи да нам тврди да је Други светски рат изазвао Совјетски Савез заједно с нацистима. Овоме се додаје и лаж да Руси (никако Стаљин или бољшевици) заправо сносе једнаку кривицу као нацисти и Хитлер (не говори се о Немцима, пошто је међу њима било сигурно и антинациста и невиних), и да Руси нису ослободили, већ су напротив, поново поробили Европу. По логици тих преписивача историје, ми немамо разлога ни права на славље.

Заслугу за то што се нису остварили планови Хитлера, Хајдриха и њихових саплеменика да избришу чешки народ с мапе наше земље, у очима нововремених приповедача историје, имају сви осим Руса. Славимо Американце, власовце, лажемо се да смо се ослободили сами. Руши се споменик совјетском војсковођи, склањају меморијалне табле, укључујући ону на Староградској општини. Одједном, 75 година по завршетку рата и 31 годину од пада комунизма.

НЕПРИХВАТЉИВА ПОДЛОСТ
Очигледно је да ова кампања, пошто се очигледно ради о кампањи, рачуна на дуго временско одстојање. Ни после новембра 1989, када су још били свежи утисци совјетске окупације, таква интерпретација догађаја из маја 1945. није била могућа. Припадници генерације која је доживела ослобођење не би допустили такво преписивање и изокретање историје. Нипошто није случајно то што су главни протагонисти млади локални политичари, који немају личних искустава ни из комунизма. Тим је њихова кампања коју су око годишњице развили лажнија и калкулантскија.

Стварна историја не занима никога. Не говори се о томе како је никао нацизам, ко га је подржавао, какви су били интереси тадашњих великих сила. Прећуткујемо Локарно (гарантовање немачких граница на западу, не и на истоку) и политику попуштања Немачкој гурамо под тепих, и Минхен, који је немачку агресију окренуо ка истоку. Пропуштамо „чудни рат“ у којем су Британија и Француска жртвовале Пољску, заборављамо Техеран, Јалту и Потсдам (и договоре великих сила који су тамо склопљени, који се не уклапају о приче о руској окупацији).

Совјетски војници, које су Пражани деветог маја 1945. засипали цвећем, за данашњу младу генерацију су, као последица трајне антируске пропаганде, постали само хорда пијандура која је искључиво крала и силовала. Једноставно, Руси нас нису ослободили. Мир је закључен осмог маја, тако да је деветог већ било послератно доба, тврде с телевизијских екрана егзибиционистички јунаци данашњих дана. Хиљаде совјетских жртава више не значе ништа.

По завршетку рата следи пресељавање или како се данас политички коректно каже „протеривање“ чешких Немаца. И тек тада настаје време у којем долази до насиља и суровости. Тридесет година се интензивно медијски конструише чешка колективна кривица за крваве ексцесе према немачком становништву, који су се тада код нас догодили на неколико места. То се користи за симетризацију кривице по логици – Немци убијали, Чеси убијали, тако да смо заправо сви криви, а на нама је да ту своју кривицу искупимо, пошто Немци и Немачка са своје стране то већ три четвртине века наводно прописно раде.

Посматрати ужасе рата и кривицу на тај начин је неприхватљиво. Ни у ком случају зато што и међу Чесима није било криваца, злочинаца или садиста, који су себи допуштали насиље и убиства. Такви људи постоје у сваком народу на овој планети, разне граничне ситуације, као што је рат, омогућавају да се чини зло. И дан-данас појединци из разних војски себи дозвољавају суровости, а то чине и припадници оружаних група у сукобима диљем Трећег света.

Изузетност и чудовишност немачке кривице је у нечем другом. Та кривица састоји се у томе што су геноцид и убиства постали званична државна политика и што су били спровођени на индустријски начин, без емоција, хладно, коришћењем бирократских механизама модерне државе. То је било сасвим чудовишно, у потпуности за сваку осуду, и без преседана у људској историји.

За пуну осуду је тим пре што је ту чудовишну перверзију себи дозволила влада цивилизоване државе, која је до последњег тренутка уживала масовну подршку свог становништва, такву да су се ти људи до последњег дана јаросно борили по цену тоталног уништења сопствене земље практично против целог света, који је морао да се уједини у борби против овог изузетног зла.

Било какви покушаји симетризације кривице, оправдавања криваца, фалсификовања догађаја и контекста у којима су се дешавали, и њихова злоупотреба за тренутне циљеве методама политичке пропаганде, су неприхватљиви. Ти покушаји су још срамнији у земљи која је била међу првим жртвама нациста, и чије је становништво (Чеси) било предвиђено за ликвидацију после рата. То је израз неприхватљиве подлости и простаклука оних који нису живели у тим временима и који немају ни делић поштовања према сећању на жртве и осећања људи који су у тим временима живели, а од којих су неки живи и данас.